Павел Тихомиров: У Србији не постоји култ Другог светског рата, народе Југославије представља Хрватска

Докле год се у Србији не постигне друштвени консензус у вези са тумачењем трагедије 1941-45. године, у име народа Југославије ће иступати Хрватска

Колинда Грабар Китаровић, председник Пољске Анджеј Дуда и његова супруга (Фото: Сајт предсједнице Хрватске)

(Руска народна линија, 5. 9. 2019)

Прослава осамдесетогодишњице почетка Другог светског рата у Пољској била је, поред осталог, још једна манифестација не само русофобије, већ и србофобије.

Тако су у српским патриотским круговима доживели чињеницу да је на прослави у Варшави као представник оних који су у бившој Југославији ратовали против нацизма наступила Хрватска, а не Србија.

Прес-служба хрватског председника цитира речи госпође Колинде Грабар Китаровић: „Ми смо овде да би одали почаст свим жртвама рата. Како оним у Пољској, која је прва ступила у борбу против нацизма, тако и у свим другим земљама које су устале у одбрану слободе и мира у Европи и у целом свету. Хрватски народ је сразмерно броју становника дао највећи допринос антифашистичкој борби у Европи: у њој је узело учешће више од пола милиона хрватских грађана.“

Изгледа да је госпођа председник Републике Хрватске под „хрватским народом“ убројала и Србе који су после распарчавања Југославије 1941. године постали становници „Независне Државе Хрватске“?

На речи госпође Грабар-Китаровић реаговали су у српској Скупштини. Тако је прес-служба српске странке „Двери“објавила саопштење у коме се указује да је игнорантски однос светске јавности према доприносу који је српски народ дао у заједничкој борби против нацизма делом последица нашег „немара“ (Србија никада није пописала све своје жртве у ратовима ХХ века, нити је саградила меморијални центар за све своје жртве. Последица овог немара је непоштовање међународних фактора према нашој држави).

Ипак, бићу слободан да се не сложим са аутором коментара.

Као прво, небрига према сећању на српске жртве у Другом светском рату само је један од многи остатака титоизма, у коме су уместо стварних оцена у друштвену свест убачени политички коректни митови у служби „братства и јединства“. Уместо да се Хрватска обележи као искрени савезник Рајха, а Србије као део Краљевине Југославије који је преузео на себе најтежи терет окупације, југословенски комунисти су изградили идеологију тзв. „партизанске матрице југословенске комунистичке културе“. Суштина ове матрице се сводила на то да су тобоже сви народи Краљевине Југославије подједнако страдали како од нациста, тако и од домаћих колаборациониста. При том, у југословенској кинематографији као главни непријатељи комунистичких партизана нипошто нису приказиване хрватске усташе, већ српски четници.

Павел Вјачеславович Тихомиров

После слома титоистичке Југославије, у „малој Југославији“ (која је представљала федерацију некадашњих федералних република Србије и Црне Горе) идеологија је претрпела неке суштинске измене, па су чињени покушаји да се расветле узроци због којих су баш Срби највише страдали од свих народа бивше Југославије.

(На територији Југославије се током 1941. до 1945. године истовремено водио рат за независност против нацистичких освајача, међунационални српско-хрватски рат и грађански рат између комуниста, национал-демократа и пронемачких десних конзервативаца.)

И поред тога, нови политички кадрови који су одбацили комунизам нису могли себе да позиционирају ни као наследнике четника, а тим више ни као наследнике љотићеваца.

У вези с тим дао бих савет који може бити од интереса оним руским чиновницима који се баве питањима „руско-српског пријатељства“. У Србији не постоји култ Другог светског рата. Организовати код њих „Бесмртне пукове“ је не само јалов, већ и небезбедан посао. Зато што су једном Србину деде или прадеде ратовале за Дражу, а другог за Тита, а трећи су до данас испуњени осећањем захвалности према оклеветаном ђенералу Недићу. Управо зато и не постоји култ Другог светског рата, али зато постоји култ Првог светског рата.

Једна од последица таквог стања је и то што у Србији ни данас не постоји меморијални центар који би био посвећен сећању на жртве из рата 1941-45. године.

Следствено, за разлику од других народа планете, Срби нису умели јасно да представе своју улогу у антихитлеровској борби. Услед тога, заставу антифашистичке борбе народа Југославије покушавају да преузму Хрвати.

И ту прелазимо на главну ствар.

Створена је потпуно апсурдна ситуација: на прославу осамдесетогодишњице од почетка Другог светског рата позивају се Украјинци и Хрвати, а Руси и Срби се не позивају.

При том, ни за кога није тајна да се савремена политичка свест Хрвата умногоме заснива на усташкој идеологији, као што се и савремена политичка нација Украјинаца ствара на основи традиција Степана Бандере.

Коментаришући ове процесе, амбасадор Русије у Србији, Александар Боцан-Харченко, приметио је да је ревизија историје не само увредљива, већ и опасна: „Већ сада се у низу држава отворено и без устезања спроводи пропаганда нацистичких вредности, чине се покушаји да се оправдају нацистички злочинци и њихови помоћници.“

Извор: Jutarnji.hr

Посланик српског парламента из странке „Двери“ Марија Јањушевић, члан скупштинског Одбора за људска и мањинска права и члан Савета за спољне послове странке „Двери“, благовремено се обратила комесару Савета Европе за људска права, госпођи Дуњи Мијатовић, и информисала је о могућим пропустима на самом обележавању осамдесетогодишњице Другог светског рата. Међутим, комесар није нашла за сходно да одговори.

И тако, ми видимо, да је непостојање у српском друштву консензуса око тумачења трагедије Грађанског рата од 1941. до 1945. године, догађаја који је неодвојив од народно-ослободилачког рата против хитлеровских завојевача и хрватских клеро-нациста, довело до тога да је крв српских бораца против фашизма предата забораву.

У име народа Југославије на церемонијама учествују сународници оних који се могу убројати у најоданије савезнике Трећег рајха.

Следствено, ревизија историја добија потпуно бестидне форме.

П. С. Посланичка обраћања упућена опуномоћенику Савета Европе претварају се у нешто што је налик анегдотским „писмима очаковском рабину“ (бескористан посао).

Павел Тихомиров, помоћник главног уредника Руске народне линије

Са руског посрбио: Зоран Чворовић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

13 replies

  1. Одличан чланак г Тихомирова !
    Он нам каже, он нас подсећа :
    “У Србији не постоји култ Другог светског рата. Зато што су једном Србину деде или прадеде ратовале за Дражу, а другог за Тита, а трећи су до данас испуњени осећањем захвалности према оклеветаном генералу Недићу.
    Једна од последица таквог стања је и то што у Србији ни данас не постоји меморијални центар који би био посвећен сећању на жртве из рата 1941-45. године”.
    Има право. Ми нисмо никад и нигде подигли меморијални центар СВИМ ЖРТВАМА 2ог Св рата. Код нас није било довољно поштовања и разумевања за другог и другачијег. Други је био непријатељ.
    А данас ?
    Одговор се налази у чланку Марка Павловића “ВУЧИЋЕВ ТИТОИЗАМ”. У коме видимо да је за власт и њене присталице, опозиција инкриминисана појава – “реакција”, као што је била у време Јосипа Броза.

    Свиђа ми се

  2. НИКАД нећемо заборавити славну Црвену армију, партизанске хероје, Народноослободилачку борбу и крваве битке против нацистичких зликоваца и квислинга! Доле издајници и сарадници окупатора!

    Свиђа ми се

  3. Партизански хероји ?

    Опијени успехом и ношени идеалима бољшевичке револуције, партизански комесари су фабриковали НОВУ ИСТОРИЈУ на зборовима, конференцијама и пленумима – под сликама Лењина и Стаљина. По угледу на совјетски, наш АГИТПРОП је харао у домену културе и штампе. Уџбеници историје из којих сам ја учио били су хвалоспеви Титу и КПЈ. Све грађанске партије су биле проглашене за народне непријатеље а “трули запад” за легло империјализма и експлоатације радника.

    . . . да би Јосип Броз, деценијама, у белом оделу са трибина из висина са смешком примао штафете посматрајући зујеће тенкове пиштеће авионе и дефилујуће камионе.

    Свиђа ми се

  4. Mi, Srbi, za razliku od proustaško-evroatlansko-srbofobne Hrvatske, zajedno sa nepokolebljivom, ponosnom i antifašističkom braćom Rusima i Belorusima NIKAD nećemo dozvoliti da se REVIZIJOM ISTORIJE svim herojima koji su pali u zajedničkoj borbi, u dimu i ognju rata, ova pesma iznova, istrajno i od srca ne posveti.
    „Partisan Graves“ – Song dedicated to Yugoslav and Soviet Partisans (превод на српски са руског)

    Свиђа ми се

  5. Ne znam ko je snimao i kad su snimani ovi partizanski filmovi. Mozda nedavno u Rusiji ?
    Vrlo podsecaju na Agitpropovu propagandu posle II Sv rata :

    https://hr.wikipedia.org/wiki/Agitprop

    Mislim da Beogradu fali spomenik (ili memorijalni centar) posvecen SVIM ZRTVAMA II SV. RATA.
    Mada danasnja vlast misli drugacije. Ona dize spomenik Stefanu Nemanji visok 43 metra (kao zgrada od 15 spratova).

    Свиђа ми се

  6. Колико се писало о том обележавању почетка Другог светског рата, не видех још ни један чланак на овим српским тзв. патриотским сајтовима у којем би била поменута једна опште позната чињеница. Те, 1939. Пољску није напала само Немачка, него и Совјетски Савез. Пољска је капитулирала нешто више од месец дана касније, а њена територија је подељена између Немаке и СССР. Ја не знам шта је ко славио и обележавао у Пољској, али једина прослава која би имала смисла, по мом мишљењу, била би прослава коју би организовали Немци и Руси у част врло успешног војног подухвата. То је једно.
    Друго, што се Срба тиче, они су били подељени у три различите војске током Другог светског рата и то три војске које су се млатиле међусобно, много више него што су се тукле са Немцима. Сем тога тукли су се и са другим балканским домороцима и, уопште, тај међусрпски сукоб и сукоб са Хрватима и муслиманима, оставиће много веће последице и имаће много већи значај на историју Срба после Другог светског рата, него само ратовање са Немцима и окупација. Како рече неко паметан, у некој књизи, Немци, како су дошли тако ће и да оду, ови су наши, они ће да остану.
    После Другог светког, рата комунисти су кренули са својом програмом разарања самог културно-историјског темеља на којем је почивала српска нација, што је произвело четири и по деценије прогона, убијања, исељавања и бесконачних српских фрустрација. Када је комунизам коначно пао, фрустрирани губитници су почели, сасвим некритички, да пишу и причају о оним другим двема, антикомунистичким снагама, у том сукобу, правећи од њих, малтене светитеље или холивудске јунаке. И тако, сад је то већ постао хоби који се преноси са генерације на генерацију. Бесконачне и јалове расправе, ко је био већи „антифашиста“и ко је дао „већи допринос“. Штета, уистину, што Жуков и Ајзенхауер нису живи, можда би они могли да процене ко је дао одлучујући допринос у борби против Немачке, партизани или четници?

    Свиђа ми се

  7. Логично је да у Србији не постоји култ Другог Светског рата. Прождрали су га комунистички скакавци, сварили и искакили, а тиме (нпр. све сами фалсификати као: 4. јули, 7. јули, 29. новембар, „офанзиве“, „ослобођење“, петољетке и остали канализациони продукти) издашно полили по главама и у главе своје поданике и тако унели тоталну, вечиту забуну у њихове главе. Па, за г-на Тихомирова то не би требало да буде ни мало чудно, јер у његовом рођеном СССР-у се догодило тачно исто то са култом Првог светског рата (на који се директно надовезао Грађански рат) , уз практично исту технологију бољшевичких властодржаца – мародера, моралних наказа и крвопија, чију технологију су марљиво и са великим успехом у Србији примењивали и њихови ђаци – југословенски комунисти. Тако, у данашњој постовјетији не постоји култ Првог светског рата, а у овој постсрбији не постоји култ Другог светског рата. Зар је то чудно?

    Свиђа ми се

  8. Господине Пайо Петак, не чудно ово мени, зар Ви сте не разумели? Чудно друго. Зашто ништа не кажете за датум 27 Марта? зашто ниште не кажете за Югословенски Експерименат у целини? не само комунистичку верзию?

    Свиђа ми се

  9. ПОНОСНО, НЕУМОЉИВО И РОДОЉУБИВО са нашом словенском браћом из Русије и Белорусије покажимо целом свету да НИКАД нећемо дати за право окупатору да може да нас пороби, експлоатише и уништи. Не допустимо да нам којекакви белосветско-ревизионистички антикомунисти исперу мозгове како би нас угурали у редове геноцидно-колонијалних (нео)нациста и њихових ништавних следбеника. Нека се завијоре црвени барјаци Победе и слике наших антинацистичких, борбених и херојских предака са црвеном петокраком!
    СМЕРТЬ ФАШИЗМУ!
    ДА ЗДРАВСТВУЕТ ПОБЕДА!
    Москва. Бессмертный полк 2019. Полное видео

    Свиђа ми се

  10. Поштовани Павел Вячеславович,
    Веома ценим Вашу реакцију и питања, на која ћу кратко (на жалост, без опширних образложења) одговорити.
    Питате:
    1. „Зашто ништа не кажете за датум 27 Марта.? “ Ја сматрам да је то био језив злочин према народу, јер тај пуч су извршили “образовани“ генералштабни официри који су – ако је то њихово “образовање“ ишта значило, одлично знали да ће на њихов пуч уследити уништавајућа немачка одмазда. Они су, наравно, одмах побегли – а народ је остао да страда.
    2. .“..зашто ниште не кажете за Югословенски Експерименат у целини?“ Па, ево – укратко: Југословенски експеримент је од самог почетка, по мени, био умоболна идеја, која је довела до формирања државе без икакве шансе за дужи опстанак и развој, и која је (само)убила државу Србију.
    3. „…не само комунистичку верзию?“ То је зато што се радило отприлике истом случају, као и у Русији – зверском уништавању националне самосвести народа – руске у СССР-у, и српске у Југославији. Да не дужим: осврните се око себе: после вишедеценијске, зверске, комунистичко-бољшевичке вивисекције народног духа – у постсовјетији и у постсрбији се види само тотални духовни хаос и дезоријентација…

    Свиђа ми се

  11. Имам поруку за коментатора који је овде окачио пар црвено-пропагандних филмова :

    Слава нашим и руским партизанима, хвала нашој и совјетској армији, живео “Бесмртни пук” !

    Али, ни слава ни хвала бољшевичким сатрапима и комунистима који су Југославију и Совјетски блок деценијама држали у страху, репресији и диктатури. Прочитајте роман Александра Солжењицина АРХИПЕЛАГ ГУЛАГ – уметничко и историјско дело о репресији у Совјетском Савезу од 1918. до 1956. године, које се темељи на писмима, сећањима и усменом казивању 257 затвореника, као и на личном искуству аутора. Роман је управо објављен код нас у издању “Академске књиге” :

    http://www.politika.rs/scc/clanak/437753/Delo-o-staljinistickoj-represiji-i-strahu

    Престаните да величате комунизам !
    Препоручујем вам одговор @паје патка Павелу Тихомирову. Нарочито крај :

    “осврните се око себе: после вишедеценијске, зверске, комунистичко-бољшевичке вивисекције народног духа – у постсовјетији и у постсрбији се види само тотални духовни хаос и дезоријентација…”

    Свиђа ми се

  12. Pavel Tihomirov kaze : „У Србији не постоји култ Другог светског рата. Организовати код њих „Бесмртне пукове“ је не само јалов, већ и небезбедан посао“.
    Mi nemamo tu cast. Nemamo rasta da slavimo II Sv rat u kome smo se medjusobno ubijali zato sto smo bili raznih vera ili raznih ideologija. Zasto da slavimo oslobodjenje 1945 god, kad su nas oslobodioci okupirali i uveli teror i represiju ?
    Nasa istorija je jos tuznija jer smo krajem 20° veka, u sred mirne i bogate Evrope, ponovo vodili krvave bratoubilacke ratove u kojima smo se – pravoslavci, katolici i muslimani – ponovo medjusobno ubijali.
    Nasa zatucanost i pokvarenost ide tako daleko, da i posle svega ima ljudi – cak i na ovom sajtu – koji sisitematski sire mrznju prema ljudima druge vere.
    Rusi i ostali narodi SSSRa su vodili dug tezak i krvav rat protiv Hitlera. I pobedili ga. Oni s pravom i ponosom slave Veliki Otadzbinski rat i organizuju « Besmrtne pukove ».

    Свиђа ми се

  13. @Деда Ђоле

    „Nasa istorija je jos tuznija jer smo krajem 20° veka, u sred mirne i bogate
    Evrope, ponovo vodili krvave bratoubilacke ratove u kojima smo se
    – pravoslavci, katolici i muslimani – ponovo medjusobno ubijali.“

    Те ратове на Балкану је планирала, организовала и финансирала
    та „bogata Evropa“, уз отворену подршку Ватикана!
    Ударна песница им је био НАТО пакт, на челу са Американцима!
    Верски рат нису водили Православни Срби, већ римокатолици, са
    одобрењем и благословом Римо-католичке Цркве – Ватикана, под
    крвавим слоганом: 1/3 ПРАВОСЛАВНИХ СРБА – ПОБОТИ,
    1/3 ПРАВОСЛАВНИХ СРБА – ПОКАТОЛИЧИТИ и 1/3 ПРАВОСЛАВНИХ
    СРБА – ПРОТЕРАТИ, зар не, @ Деда Ђоле?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s