Како је могуће да нас пораз до те мјере ишчаши па да од великих навијача тако олако постајемо пљувачи
Кретање резултата у поразу Србије од Аргентине
Страшан је пораз. Много страшан нарочито ако је побједа унапријед уписана. Човјек се боји пораза, јер он увијек више каже о њему од побједе. Побједа умије и да завара. Замаже очи. Чини да се води на висине на којима се тешко дише. Пораз разобличава. Скида маске. Тјера на размишљање. Побједа је лагани љетњи повјетарац а пораз разгоропађена бура за душу човјекову.
Кошаркаши су поражени. Ми (ако) данас кудимо, вријеђамо и осуђујемо своју браћу у коју смо се до јуче клели, много ћемо више рећи о себи, а много мање или нимало о кошаркашима. Како је могуће да нас пораз до те мјере ишчаши па да од великих навијача тако олако постајемо пљувачи? Од усхићења до пљувања и псовке је танана линија. Лако се пређе из очарања у разочарање. Нарочито у спорту.
Пораз. Данас. Да. Сутра – можда не. Из пораза паметни извлаче поуке а лакомислени настављају по своме. Лакомислени би били исти и у побједи. Нема разлике. Најватренији навијачи увијек најватреније и сагоре у пламену сопствене самообмане. Ако побједе националних селекција (нарочито кошарке) уливају нову дозу самопоуздања, које се онда прелива у све сфере друштва, па и до оне најситније личне, како онда пораз не отријезни?
Коошаркашка репрезентација Србије
Када побјеђујемо онда смо ми, а када губимо онда су они. Лако се деперсонализујемо у побједи. Од ја постајемо ми, да би се у поразу опет попели до гордих висина сопства, а оне што су поражени лишили оног лијепог ми и сурвали у провалију они. Не, данас смо Ми поражени. Ми, који смо вјеровали. Ми, чије је срце било у Кини, а које и даље остаје да бодри не њих него опет нас. Спорт има ту моћ да гради снажни дух колективизма, који је и те како потребан у тренуцима великих националних искушења (а нама их никада не недостаје). Покушајмо остати Ми. Суздржимо се од наших стручних анализа и коментара. Они нису потребни. Потребно је разумијевање. Потребна је љубав. Наравно размислимо о поразу и изађимо из њега јачи и бољи чекајући наше (не њихове) нове побједе.
Кошаркаши ми остајемо Ми. Са вама. Заједно.
До нових побједа.
Categories: Да се ја питам
Kljucni igraci su bili Jovic, Micic i Guduric, ne u smislu liderstva, vec u obavljanju onoga sto moraju.Prva dvojica u prevodjenju, organizaciji i realizaciji onoga sto moraju, kada su sami na sutu, treci u realizaciji, kao “odmor” za Bogdanovica.Medjutim, razbili su nas spanski i argentinski bekovu (ima jedno 15 godina kako ne umemo da odbranimo bazicnu stvar u kosarci, pik-en-rol (dobro su ga igrali Krstic i Teo i Raduljica i Teo, ali su ga ocajno branili zbog Teove sporosti u odbrani), Spanci su nas na njega dobijali po 30 razlike).Nedovic je svoju priliku imao u polufinalu EP sa Litvanijom, kada su po trojica tukla Tea (ne bi nam pomogao, nije igrao godinu dana, sporiji i ima manje rutine u sutu, sto je normalno kada noge pocnu da klokocu), ali je on bacao trojke u publiku, jednostavno za pleja nema tehniku i preglednost, a za beka rutinu u realizaciji.Djordjevic je hteo da ponovi ono sto je uradio na EP pre dve godine, a Duda 2009 (u prvom kolu smo pobedili Spance), da mu tim na startu bude u top formi i da na tome gradi psiholosku stabilnost, ali ovo je, ipak, tim sa drugacijom psihologijom i trebalo je drugacije tempirati formu.Tu dodjosmo i do psihologije.Ovo su momci drugacijih vrednosti.Videlo se to po ponasanju Kalinica i Nedovica, jos ranije Micova, visegodisnjoj sagi sa drama-kvin Jokicem, pre toga sa Bobijem, a kako je iza kulisa, gde svako hoce svoje minute, ne smem ni da mislim.Konacno, tu je i psihologija navijaca.Komentari su osporavali znanje coveku koji je igrao tri finala sa reprezentacijom koju niko nije hteo da preuzme, kada je on uskocio, pa se islo cak dotle da se tvrdi da nije bio ni neki igrac.Narod koji ne moze sebi da izabere normalnu vlast, bacio se i kukom i motikom na sportsku legendu kakva je Djordjevic.Mozda je to i povezano :))))
Ух, значи да смо једва међу првих 8 у свету – па страшно!