Вучић је од галаме „никад нећемо признати“ дошао до недовршене реченице „Србија не може да призна независност Косова уколико не дође до…
Ранко Пивљанин (Фото: Патриот)
Има онај виц у коме се њих двоје надгорњавају, па он њу пита да ли би са њим спавала за десет евра а она га с индигнацијом одбије; кад је поменуо сто евра, она опет. Већ на помен петсто евра, она заћути, размишља, он предлаже конкретизацију а она ће „За шта ви мене сматрате?“. Он: „То шта сте смо утврдили, сад само преговарамо о цени!“
Галиматијас око Косова и Метохије управо улази у фазу тих завршних преговора из поменутог вица с тим што понуде актерима нашег политичког курварлука иду обрнутим редом. Ми смо у тој несрећној и погрешној трговини успели да максимално оборимо сопствену цену и сад пред свршеним чином већ голи, понижени и бачени на кревет, покушавамо нешто да извучемо. Не бива.
О томе је требало мислити још онда кад су овдашњи политички игноранти, максималисти без покрића и „визионари“ с погледом који сеже до врха сопственог носа, једно од најбитнијих националних и државних питања претворили у робу за тезгу панчевачког бувљака и кренули у шибицарску трговину где јој није место.
И није то ни ових седам Вучићевих година – они су само логична завршница континуитета тешких промашаја – ни деценија и кусур демократских експеримената кад смо на такозване преговарачке столове распрострли столњак са мапом своје јужне покрајине. Родно место – да не идемо у даљу прошлост погрешних приступа косовском питању од стране комунистичких власти – лоцирано је у време једног од њихових најгорих ђака, партијског aпаратчика и политичког авантуристе који је Косово (зло)употребио за цементирање своје власти и личног култа. Слободан Милошевић је са тела умирућег Косова црпео крв за оживљавање и трајање сопственог мита, уз обилату помоћ неодговорне светине опхрване неутемељеном мегаломанијом и снатрењима која је около тумарала са митинга на митинг са његовим фотографијама у рукама и на шофершајбнама, онда и на тенковима који су се, на крају заједно са ратом вратили у наше двориште уз ваздушну пратњу НАТО пакта, наше мртве људе и разрушену земљу.
Александар Вучић на митингу током кампање 2016. године (Фото: Твитер налог Александра Вучића)
Део те светине сада, што вољно што невољно, опет колдари Србијом са сликама и транспарентима новог вође који, за разлику од његовог претходника само има још више власти али много мање могућности и избора. И коме такође опстанак на власти, његов једини аутентични политички програм и циљ, опет зависи од тог истог Косова, с тим што је оно, у међувремену, толико избагателисано да му може бити само омча на врату, док је Милошевићу био солидан резервоар прашине коју је народу, па и свету, бацао у очи.
Тако је Вучић од галаме „никад нећемо признати“ дошао до недовршене реченице коју је, свесно или несвесно, изговорио на конференцији за штампу са америчким конгресменима: „Србија не може да призна независност Косова уколико не дође до…“. Уколико не дође до чега? До чувеног компромисног решења, еуфемизма и алибија за национални пораз и финале најсрамније и најпогрешније трговине коју су овај народ и ова држава имали у новијој историји. Све је учињено да се и последњем Србину смучи косовска прича, многима од нас – о свом личном јаду забављеним- оно више и не значи ништа, све је подешено и мајсторски одрађено тако да се ствар представи као одсецање гангренозног ткива ради спашавања остатка тела. Међутим, једно је историјски споразум и помирење са Албанцима, неопходан и једнима и другима, на крају и лицемерној Европи а друго давање мираза одбеглој младој.
Кипар готово никад није водио преговоре о свом територију окупираном од стране Грчке. Био је неки неуспели покушај под покровитељством бившег председника УН покојног Кофија Анана о поновном уједињењу те две јединице али је остао на покушају. Кипарски државници тим поводом нису улазили у трговину и ценкање. Али такозвану Републику Кипар је признала само Турска, а Косово већина европских земаља и Америка, рећи ће неки. Па, шта? Могу да га признају и околне галаксије, Косово може бити држава само уколико га призна Србија. И то формално, суштински ни тада, јер оно права држава ни по чему није нити може бити. Држава Албанаца је међународно призната Албанија.
Увек силеџија може да ти отме кућу али ако му је ниси преписао, имаш неку шансу да је једном вратиш. Ако је продаш, никад више.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Vucic nabubo – prodaje polovno
Korak napred dva koraka nazad, Lenjin
https://www.kupindo.com/Filozofija/9230087_Korak-napred-dva-koraka-nazad-Lenjin
“Слободан Милошевић је са тела умирућег Косова црпео крв за оживљавање и трајање сопственог мита, ”
Погрешно тврђење г. “Бајо”, пардон, Ранко Пивљанине! Слободан Милошевић је био “последњи Мохиканац” који је покушао да Косово и Метохију сачува у саставу Србије. Када већ пишете чланак о нечему и некоме, прво прочитајте основне ствари. Нажалост, он је морао да се бори против непријатеља у самој Србији, тзв. Југословена, којима је више одговарала Србија са независним Покрајинама. У време његовог доласка на чело СКС а после и Републике Србије, Војводина и Косово и Метохија су Уставом из 1974. године биле званично у саставу Србије али са готово потпуном самосталношћу. Још је Република морала да тражи сагласност од Покрајина за доношење својих одлука. Једино што је могло да се уради у првом захвату, било је промена Устава. Новим Уставом од 1990. године Покрајине су добиле своје право место у Републици Србији. Нормално да су покрајинске власти, навикле на самосталност од Републике, биле против. И тако је почео отпор сепаратиста – косовских Албанаца. Милошевић је предузимао све законом предвиђене и допуштене мере на одржавању реда, мира и безбедности грађана. У томе је једно време имао подршку из других Република СФРЈ. Све док оне нису одлучиле да се одвоје од Савезне државе. Онда су све те Републике стале на страну подршке сепаратистима на Космету. Како је растао сепаратистички покрет на Косову и Метохији, тако је и одговор Републике Србије бивао јачи. Све док се страни фактор није умешао на страни албанских сепаратиста. Србија је тада, и као СРЈ, била спремна да оружјем брани своју територијалну целовитост. Наравно да није могла да победи НАТО пакт. Али је добила Резолуцију СБ УН бр. 1244 која је била основа за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Али после 5. октобра 2000. године власти у Србији су се трудиле да потпуно занемаре та документа. А занемариле су и Устав Србије у коме је Косово и Метохија у њеном саставу.
Не могу се поредити напори С. Милошевића да сачува интегритет Србије у наметнутом рату, са садашњим настојањима државног врха да се “ослободи” Косова и Метохије. То су две потпуно супротне ствари. Тужно је подсмевање времену Милошевића и напорима патриотског дела грађана да се сачува наша покрајина од албанских сепаратиста и терориста. Јер се посмевањем том времену, подсмевамо и бројним жртвама од стране органа реда и оружаних снага који су дали своје животе и оштетили своје здравље бранећи своју отаџбину.
Вучићева реченица на конференцији за штампу није била недовршена, како пише аутор. Она је била сасвим јасна и довршена и гласи:
“Srbija može da razgovara o svemu, samo ako dođe do kompromisnog rešenja, ako nema kompromisnog rešenja, mi ne možemo da priznamo nezavisnost Kosova, rekao je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon razgovora sa američkim senatorima Ronom Džonsonom i Krisom Мarfijem.”
http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=505073
Дакле, ако има компромисног решења, ми можемо да признамо независност Косова, следи као логичан закључак. Односно, он МИСЛИ да може призна.