Време је да се борци из матице повежу са онима који су отишли, али којима је Србија и даље на срцу и уму. Начини постоје, и морају постојати
Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)
Ко је све пљачкао наше расејање?
Помало занет својим текстом „Дисање на трску“, који сам написао у једном даху, нисам ни приметио да сам, кад је дијаспора у питању, превидео неке чињенице. Иако и даље мислим да би њена улога у помагању нашег патриотског фронта могла и морала бити већа, ипак треба погледати и другу страну.
Признајем: превидео сам чињеницу да је наша дијаспора много пута сурово обманута од власти у матичној држави или појединаца из матице који су долазили и тражили помоћ, а затим изневерили све што се изневерити могло. Сетимо се колико је режим Слободана Милошевића опљачкао људи који су веровали – и то баш из иностранства – у Зајам за привредни препород Србије, и који су дали не мала средства за отаџбину која се нашла на удару „сила немерљивих“.[1] Како наша дијаспора да заборави лажне војводе и квазиравногорске чупавце, који су, срболики-удболики, ишли да их лажу и мажу по „четничким пикницима“, да би паре које су добијали да руше комунизам немилице трошили на своје, како би Руси за бајковите будалаштине рекли, „небилице“! Шта је, до данас, власт државе Србије учинила за људе из дијаспоре да им помогне да у матици могу да улажу или да се, барем, осете као код своје куће? Како се та власт односи према њиховој могућности да гласају на изборима у својој отаџбини, и тиме потврде своју припадност заједници из које потичу?
С друге стране, има људи из дијаспоре који су свесни свега што се збива, и они помажу, кад и колико могу. Одвајају од онога што имају, и шаљу у Србију – између осталог, да подрже „Стање ствари“. И сâм сам имао дивних искустава са „иностраним“ Србима који нису одустали од Србије, и који желе да учествују у њеном духовном, културном, па и политичком препороду. Али, нема тамо превише новца, ма шта ко мислио – осим код ретких срећковића и способњаковића. Живот нашег народа у иностранству није лак. И никад није ни био; ко год мисли да јесте, грдно греши.
Живот отишавших некад
Мој пријатељ Нешо Ћурчић, који је године провео у Француској на „привременом раду“, аутор потресне аутобиографске књиге „Човек је оно што прећути“, описује како су живели србски мученици који су, трбухом за крухом, одлазили из срећне Титотопије у земљу Лујева и Лувра, Наполеона и Виктора Игоа:
„Да би уштедели што више новца, наши људи нису бирали начин. Нарочито они који су живели и радили у Паризу. У неким квартовима, пре рушења старих зграда ради градње нових објеката, градске власти су искључивале електричну енергију, воду и гас. Зграде нису одмах рушене. Инвеститорима је требало времена да обезбеде средства. Понекад су и правни проблеми ометали градњу. Напуштене зграде су рушене и након пет и више година. У том периоду наши људи би се уселили у те зграде и у њима живели без воде и електричне енергије. Воду су доносили у кантама. Имали су мале боце с плином. На њима су кували. Посебно ме је потресло то како су проводили ноћи. Спавали су на опрезу, са даском и чекићем поред кревета. Током ноћи би повремено ударали чекићем у даску да би плашили пацове којих је било их на стотине. Понекад би правили распоред: до поноћи би чекићем у даску ударала супруга, од поноћи њен супруг. И тако месецима и годинама. Новац који би уштедели слали су у наше банке или, би у својим местима градили огромне куће у које се већина њих не би никад ни уселила. Брзо би се разболели, због услова живљења, и одлазили са овог света.“[2]
А мислило се – ала живе „Југовићи“ на Западу…
Живот отишавших данас
Данас није сасвим тако, и за наше отишавше на Западу има и руха и круха. Ипак, и данас људи из нашег расејања понекад личе на веверице у точку: живе удобније него овде, боље су плаћени него овде, али цена свега тога уопште није мала. Како не изгубити свој идентитет? Како подићи и сачувати синове и кћери? Како да потомци постану и остану Срби? Информатички инжењер у Канади, са десет хиљада долара плате, каже да своју децу виђа само недељом у цркви; јер, кад одлази на посао, она спавају, и кад долази са посла – опет спавају. Многи, нарочито млађи брачни парови, вратили би се у Србију – само кад би овде било минималних основа за достојанствен живот…
Извор: Политика (Кликните на слику за увећање)
Западни моћници који ратују против нас, сматрајући нас вирусом који треба уништити (тако нас је назвао Дејвид Гомперт из Трилатерале, у потоњој деценији прошлог века) обнову националног достојанства у нас баш не дозвољавају, и на власт доводе несрећнике попут Врховног Кловна од чије сомнабулне сенке паметни и способни беже главом без обзира. Преко границе, наравно. Тешко је, уз све своје бриге, у расејању бринути и о патриотској интелигенцији у отаџбини…
Али, ипак!
Али, ипак, не треба одустајати. Време је да се борци из матице повежу са онима који су отишли, али којима је Србија и даље на срцу и уму. Начини постоје, и морају постојати. Средства, макар и најскромнија, треба искористити да се учини шта се учинити може. Вреди обновити поверење. Вреди се сретати са људима који умеју и могу да одреде правце сарадње и уреде канале општења. Ако се не може путовати у сваку земљу нашег расејања, могуће је општити преко Скајпа, и разговарати са онима којима је потребна реч утехе, савет како се остаје у својој кожи, порука ободрења.
Ако је Србија вечна док су јој деца верна, онда је крајње време да се окупимо и наставимо тамо где су стали наши стари, који су такође живели у разним земљама Балкана, и који су ишли у печалбу у америчке руднике, али су умели да играју свесрбско коло и да не заборављају ко су, шта су, одакле су и куда иду.
Уосталом, прегаоцу Бог даје махове.
Прегоацу Бог даје махове: Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)
УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 10. 9. 2019)
[1] https://vidovdan.org/info/zajam-za-veliku-pljacku-srbije-30-godina-od-zajma-za-preporod/
[2] Раденко Ћурчић, Човек је оно што прећути, Чачак, 2018, стр. 108-109.