Време је да се борци из матице повежу са онима који су отишли, али којима је Србија и даље на срцу и уму. Начини постоје, и морају постојати
Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)
Ко је све пљачкао наше расејање?
Помало занет својим текстом „Дисање на трску“, који сам написао у једном даху, нисам ни приметио да сам, кад је дијаспора у питању, превидео неке чињенице. Иако и даље мислим да би њена улога у помагању нашег патриотског фронта могла и морала бити већа, ипак треба погледати и другу страну.
Признајем: превидео сам чињеницу да је наша дијаспора много пута сурово обманута од власти у матичној држави или појединаца из матице који су долазили и тражили помоћ, а затим изневерили све што се изневерити могло. Сетимо се колико је режим Слободана Милошевића опљачкао људи који су веровали – и то баш из иностранства – у Зајам за привредни препород Србије, и који су дали не мала средства за отаџбину која се нашла на удару „сила немерљивих“.[1] Како наша дијаспора да заборави лажне војводе и квазиравногорске чупавце, који су, срболики-удболики, ишли да их лажу и мажу по „четничким пикницима“, да би паре које су добијали да руше комунизам немилице трошили на своје, како би Руси за бајковите будалаштине рекли, „небилице“! Шта је, до данас, власт државе Србије учинила за људе из дијаспоре да им помогне да у матици могу да улажу или да се, барем, осете као код своје куће? Како се та власт односи према њиховој могућности да гласају на изборима у својој отаџбини, и тиме потврде своју припадност заједници из које потичу?
С друге стране, има људи из дијаспоре који су свесни свега што се збива, и они помажу, кад и колико могу. Одвајају од онога што имају, и шаљу у Србију – између осталог, да подрже „Стање ствари“. И сâм сам имао дивних искустава са „иностраним“ Србима који нису одустали од Србије, и који желе да учествују у њеном духовном, културном, па и политичком препороду. Али, нема тамо превише новца, ма шта ко мислио – осим код ретких срећковића и способњаковића. Живот нашег народа у иностранству није лак. И никад није ни био; ко год мисли да јесте, грдно греши.
Живот отишавших некад
Мој пријатељ Нешо Ћурчић, који је године провео у Француској на „привременом раду“, аутор потресне аутобиографске књиге „Човек је оно што прећути“, описује како су живели србски мученици који су, трбухом за крухом, одлазили из срећне Титотопије у земљу Лујева и Лувра, Наполеона и Виктора Игоа:
„Да би уштедели што више новца, наши људи нису бирали начин. Нарочито они који су живели и радили у Паризу. У неким квартовима, пре рушења старих зграда ради градње нових објеката, градске власти су искључивале електричну енергију, воду и гас. Зграде нису одмах рушене. Инвеститорима је требало времена да обезбеде средства. Понекад су и правни проблеми ометали градњу. Напуштене зграде су рушене и након пет и више година. У том периоду наши људи би се уселили у те зграде и у њима живели без воде и електричне енергије. Воду су доносили у кантама. Имали су мале боце с плином. На њима су кували. Посебно ме је потресло то како су проводили ноћи. Спавали су на опрезу, са даском и чекићем поред кревета. Током ноћи би повремено ударали чекићем у даску да би плашили пацове којих је било их на стотине. Понекад би правили распоред: до поноћи би чекићем у даску ударала супруга, од поноћи њен супруг. И тако месецима и годинама. Новац који би уштедели слали су у наше банке или, би у својим местима градили огромне куће у које се већина њих не би никад ни уселила. Брзо би се разболели, због услова живљења, и одлазили са овог света.“[2]
А мислило се – ала живе „Југовићи“ на Западу…
Живот отишавших данас
Данас није сасвим тако, и за наше отишавше на Западу има и руха и круха. Ипак, и данас људи из нашег расејања понекад личе на веверице у точку: живе удобније него овде, боље су плаћени него овде, али цена свега тога уопште није мала. Како не изгубити свој идентитет? Како подићи и сачувати синове и кћери? Како да потомци постану и остану Срби? Информатички инжењер у Канади, са десет хиљада долара плате, каже да своју децу виђа само недељом у цркви; јер, кад одлази на посао, она спавају, и кад долази са посла – опет спавају. Многи, нарочито млађи брачни парови, вратили би се у Србију – само кад би овде било минималних основа за достојанствен живот…
Извор: Политика (Кликните на слику за увећање)
Западни моћници који ратују против нас, сматрајући нас вирусом који треба уништити (тако нас је назвао Дејвид Гомперт из Трилатерале, у потоњој деценији прошлог века) обнову националног достојанства у нас баш не дозвољавају, и на власт доводе несрећнике попут Врховног Кловна од чије сомнабулне сенке паметни и способни беже главом без обзира. Преко границе, наравно. Тешко је, уз све своје бриге, у расејању бринути и о патриотској интелигенцији у отаџбини…
Али, ипак!
Али, ипак, не треба одустајати. Време је да се борци из матице повежу са онима који су отишли, али којима је Србија и даље на срцу и уму. Начини постоје, и морају постојати. Средства, макар и најскромнија, треба искористити да се учини шта се учинити може. Вреди обновити поверење. Вреди се сретати са људима који умеју и могу да одреде правце сарадње и уреде канале општења. Ако се не може путовати у сваку земљу нашег расејања, могуће је општити преко Скајпа, и разговарати са онима којима је потребна реч утехе, савет како се остаје у својој кожи, порука ободрења.
Ако је Србија вечна док су јој деца верна, онда је крајње време да се окупимо и наставимо тамо где су стали наши стари, који су такође живели у разним земљама Балкана, и који су ишли у печалбу у америчке руднике, али су умели да играју свесрбско коло и да не заборављају ко су, шта су, одакле су и куда иду.
Уосталом, прегаоцу Бог даје махове.
Прегоацу Бог даје махове: Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)
УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 10. 9. 2019)
[1] https://vidovdan.org/info/zajam-za-veliku-pljacku-srbije-30-godina-od-zajma-za-preporod/
[2] Раденко Ћурчић, Човек је оно што прећути, Чачак, 2018, стр. 108-109.
Categories: В. Д. читач
Jos jedan tekst u kome se aktuelizuje pitanje finansiranja potencijalnog drzavotvornog projekta.
Dobro je da znacaj ovoga prodire u svest.
Да се окупимо око чега, којих идеја, ког програма? Можемо ли да саставимо програм у десетак тачака, какву државу хоћемо, па да се око тог програма окупимо и да плаћамо шта треба?
Обрачун са постојећим владајућим сталежом?
Србија је држава, чија и каква?
Облици својине?
Како се долази на власт и како се власт смењује?
Ко долази на власт, партије или нешто друго?
Опште право гласа или не?
Ко о чему може да одлучује, сви о свему, демократски, или само компетентни, меритократски?
Војска и заштита границе?
Политика очувања идентитета, укидање азила, протеривање илегалних миграната?
Мањине и њихова права?
Јавни морал, педерлук и остале перверзије?
Криминализација хомосексуализма и порнографије?
Право на самоодбрану и ношење оружја?
Ћирилица као једино јавно и службено писмо?
Хајде, предложите нешто, дајте неке идеје, да саставимо неки програм па да се око њега окупимо и у складу са њим делујемо.
Evo za početak onako nabacano…
1. Ukidanje “prava” na abortus kao i biomedicinski potpomognute oplodnje kada to uključuje mogućnost ubijanja beba odnosno svega što uključuje tu mogućnost;
2. Srbija je država Srba. Tačka. Drugi imaju prava ako su državljani, a ako nisu – saglasno domaćim propisima i međunarodnim ugovorima. Maksimalno pooštriti propise o državljanstvu, prebivalištu i boravištu, boravku i radu stranaca, prelasku granice, migracijama i azilu. Smisao pooštravanja jeste spas Srba kao zajednice slobodnih ljudi.
Ljudi koji pripadaju srpskoj kulturi su Srbi (belci) i to se vidi kroz kulturno nasleđe, običaje, veru a naročito kroz verski društveni običaj slavljenja slave. To su veze sa prošlošću i dokaz ličnog kulturnog identiteta. To nije kolektivni identitet kako komunisti to vole da predstavljaju nego su u pitanju jednostavno zajednički interesi slobodnih pojedinaca u smislu trajanja načina života i otpora nasilnom menjanju toga dok je prirodan razvoj društva neminovnost istorije. Ideje koje iznosim nisu mač, nego podignut štit… Podizanje štita nije nasilje i iniciranje sukoba – nego je to udaranje po štitu. Kulturalizam se zasniva na zdravim osnovima za razliku od ideje kolektivnog ideniteta koja se koristi za stravično nasilje prema ljudima, a čiji su najekstremniji zagovornici komunisti.
Manjine nemaju prava nego samo ljudi kao pojedinci. Tzv. prava manjina su komunističko ludilo i podvala. Naše razmišljanje treba da bude zasnovano na tradicionalnim vrednostima uz najbolje političko-ekonomsko dostignuće čovečanstva što je kapitalizam slobodnog tržišta. Oni koji su sada državljani Srbije bi bili podvrgnuti istim zakonima. Da li bi u uslovima slobode i koliko ko podigao natalitet ne možemo još uvek znati ali to je jedina fer utakmica zaista bez diskriminacije. Oštri propisi uz čak mogućnost gubitka državljanstva i minimalna država bi omogućili Srbima da zaista pokažu ko su i šta su. Verujem da bi Srbi u uslovima slobode napredovali. Nisam za bilo kakvo nasilje ili proterivanje državljana Srbije druge vere ili nacije samo sam protiv komunističkih politika kolektivnih ideniteta na štetu slobodnih ljudi među kojima su prvi – Srbi i Pravoslavni.
Sloboda stvara jake i odgovorne ljude. Država-dadilja stvara kmezave i nasilne komuniste.
Verujem da bi vremenom uz politike kulturalizma i kapitalizma slobodnog tržišta, Srbi napredovali u broju, snazi i bogatstvu.
3. Čist predsednički sistem bez Vlade tj. Predsednik je i Predsednik Vlade. Postoje samo Predsednik, Skupština i ministarstva. Svi ministri su samo zaposleni Predsednika a on građana. Kontroliše ga Skupština. Međusobne kočnice i ravnoteže.
4. Smanjivanje države. Što više smanjiti državu. Ići obrnutim smerom od postepenog rasta nasilja države (komunističke tiranije).
Prvo ukinuti ono što je poslednje nastalo.
Odmah ukinuti sve što se može.
Na kraju ukinuti javno zdravstvo i socijalnu zaštitu.
Postavljati precizne vremenske okvire i dosledno ih se držati da bi lečenje raka zvanog država prošlo što bezbolnije. Vremenski okviri treba da uzimaju u obzir postepen rast bogatstva građana kao posledice slobodnog tržišta;
5. Država kako postaje minimalna treba da se ojača isključivo u sektorima bezbednosti, odnosno monopola fizičke prinude a i tu postepeno treba uvoditi privatno ugovaranje bezbednosnih usluga.
Od novca ušteđenog ukidanjem raznih komunističkih besmislica, ojačati vojsku, policiju, poreske organe i krivične sudove, kao i eventualno neku vrstu rezervne infrastrukture odnosno ulagati u delatnosti koje su od opšteg značaja u namirivanju osnovnih potreba građana (voda, struja itd.), ako se desi poremećaj na tržištu tih usluga.
Od državnih sudova treba da ostanu samo krivični. Ukinuti čak i prekršajne. Ojačati krivične sudove i izmeniti propise da sude i za prekršaje kao i za upravne stvari. Svi ostali sudovi privatni. Ukidanje javnog beležništva i uz dobru mrežu sudova vraćanje tih poslova u okvir pravosuđa.
Ukidanje pravobranilaštava. Svaki državni organ ima već svoje pravnike koji ga mogu zastupati.
Ministarstva svesti na najmanju meru. Samo ona koja se tiču prinude. Ukinuti inspekcije i sve druge organe i organizacije osim ministarstava.
6. Svojina je privatna. Državna svedena na najmanju meru u smislu samo onoga što je zaista potrebno za funkcionisanje minimalne države.
7. Osvajanje vlasti putem izbora uz korišćenje modernih tehnologija za sprovođenje izbora a radi pouzdanosti i ušteda. Stranke se bore za Skupštinu i poziciju Predsednika. Biramo ljude a ne liste.
Naravno, glasanje u komunističkim tiranijama je besmisleno. Međutim, pošto se zalažem za postepeno smanjivanje države (i u idealnoj situaciji njen nestanak), nakon prestanka te tiranije prava da biraju i budu birani treba da imaju samo punoletni državljani i to isključivo oni koji su prethodno zaposleni u privatnom sektoru bez prekida neko određeno vreme, muškarci ili žene. Recimo, tehnički bi trenutno, moglo da se izvede povezivanjem sa Centralnim registrom obaveznog socijalnog osiguranja ili na drugi pogodan način. Ako se pokaže da bi nakon toga žene većinski glasale za rast države, nameta i propisa tj. nasilja države prema slobodnim ljudima – ta prava treba da im budu ukinuta;
8. Ukidanje obaveznog (državnog) socijalnog osiguranja odnosno doprinosa, kao i smanjenje drugih nameta. Smanjenje nameta paralelno sa smanjivanjem države u razumnoj meri koja bi podstakla privredu i uvela više ljudi u legalne tokove. Mislim da je već sada moguće da se drastičnim smanjenjem raznih nameta uzme mnogo više novca nego sa sadašnjim visokim nametima 🙂
9. Prestanak javnog finansiranja tj. ukidanje svega ostalog što
nije neophodno;
10. Ćirilica jedino službeno pismo;
11. Seča propisa;
12. Oštra politka primene zakonite sile prema “migrantima” tj. islamističkim okupatorima koji su pomognuti od komunista radi uništenja Evrope i Hrišćanskog sveta uopšte i koji protivzakonito ulaze na teritoriju Srbije. Primena sile prema pravilima policije i vojske, sa upozorenjima i postepeno, uključujući i upotrebu vatrenog oružja kao krajnjeg sredstva. Ne primati migrante, naročito iz islamskih zemalja. Ukidanje bilo kakve socijalne zaštite za “migrante” tj. kriminalce koji nezakonito dolaze u Srbiju. Učiniti sve da se vrate odakle su došli. Inicirati međunarodnu akciju da se pomogne recimo Turskoj i drugim zemljama da ih prime uz pomoć tim zemljama;
Učiniti sve da se primi jedan broj ugroženih Hrišćana iz raznih zemalja (bele Hrišćane iz Južne Afrike naročito), i to tako da se taj broj vremenom prirodno asimiluje;
13. Povlačenje iz svih međunarodnih ugovora kojima se Srbija odriče makar i najmanjeg dela suvereniteta, a naročito iz svih koji imaju za cilj naseljavanje migranata i ubilačke politike multikulta;
14. Puno pravo na držanje i nošenje oružja;
15. Javni moral. Sve je u redu dokle god ne šteti drugima odnosno postoji slobodan izbor;
16. Sve što ima veze sa protivpravnim aktima u vezi droge tretirati kao krivično delo teškog ubistva u pokušaju;
Jedan predlog za sve koji pisu o dijaspori. Nemojte nas sve trpati u isti kos. Kao sto postoje razne Srbije (prva, druga, treca…) tako postoje i razne dijaspore, medjutim na kraju svi smo mi ovde kao i vi tamo ljudi sa imenom i prezimenom. Nije problem identitet, vec integritet, ili na srpskom koliko je ko covek i kakav mu je obraz. Oni koji bi pomogli i koji ce sigurno pomoci, ako to bude imalo smisla, su ljudi koji su otisli zato sto nisu pristali da budu deo milosevicevog i prethodnih i potonjih rezima. Njihova deca dobro govore srpski jezik. Umesto sto se bavite procenama koliko se para moze skupiti od diaspore, pitajte nas, nekad je dobar savet veca pomoc od evra i dolara. Mi smo ovde shvatili vaznost postovanja reda i zakona, bez toga ne treba pricati o promenama i napretku u Srbiji. To je potreban i dovoljan uslov da se diaspora masovno ukljuci u “preporod” o kome pricate. A o tome malo ko raspravlja i nema ga u programima politickih organizacija.
Onda lokalna samouprava, jasna podela nadleznosti. Poreski sistem. Ni o tome niko ne prica.
Braco Srbi ne moze se mimo sveta, a mi zajedno imamo sve sto je potrebno da u ovakvom svetu dobro zivimo. Kad bi samo zajednistvo i solidarnost potisnulo ego i potrebu da bude”kako ja kazem’.
Каква оригинална идеја Jr, насељавање Бура по Србији! 🙂 Ето прилике за српско „гостопримство“ и хуманост, удомити оне који су законски дискриминисани, убијани и прогањани, још се могу и асимиловати, а рачунам да би и који долар донели. 🙂 Чиста корист, ништа штета.
Верујем да се нашим родољупцима диже коса на глави од многих ваших предлога. Ако, није то лоше, да мало заталасате, све се некако умртвило, шупља иста прича стално.
Postoji ta ideja neko vreme u raznim društvima. Treba da ih dovedemo jer je to istovremeno Bogougodno delo i korisno za sve nas i to što pre i što više pre nego što ih drugi ugrabe 🙂 Ovo su naravno predlozi ugrubo i na prvu loptu ima tu još mnogo tema i rešenja…
Što se tiče homoseksualizma, treba zabraniti mnoge tzv. NVO koje se bave “rodnom” ravnopravnošću, što je vid organizovanog kriminala. Propagiranje homoseksualizma, pornografija i ostalo su prilično osetljiva pitanja u smislu da li treba državi davati takvo ovlašćenje pa čak i ovoj “prelaznoj” o kojoj govorim. Potrebno je mnogo istraživanja o tome. U principu, dva homoseksualca nikome ne štete. Mada…
Zanimljiva pitanja su mi ta kao i pitanja povodom legalizacije prostitucije. Da li su izbori ljudi zaista slobodni imajući u vidu propagandu, stepen obrazovanja, potpuno informisan izbor i sl.?
Ovde je bio jedan kratak i zanimljiv razgovor povodom mnogih “naučnih” saznanja o seksualnosti lekariduse.wordpress.com/2019/08/20/rana-seksualnost/
Sumnjam u mnoga naučna saznanja o seksualnosti, porodici i deci.
Ovde je zanimljivo početi istraživanje o pitanjima homoseksualnosti i uticaja toga na društvo.
http://www.conservapedia.com/Homosexuality
PRAVDOLJUBIVA JE SILA nepokolebljivog, herojskog i rodoljubivog dela venecuelanskog naroda i intencija nepokornog, antiimperijalističkog i prosocijalističkog predsednika Madura, na čavističkom putokazu, U ZAJEDNIČKOJ (IZ)GRADNJI Bolivarske Republike Venecuele.
Herojska Venecuela raspevano, razigrano i posvećeno razbija kapitalističku sebičnost, gramzivost i neodgovornost za Prirodu, Zajednicu smisla i čovečnost. Država suverenog naroda, Bolivara i Čaveza gradi milione kuća i stanove za svoje, prvo najsiromašnije, stanovnike i porodice sa decom.
NO MORE TRUMP!
ŽIVELA SOCIJALISTIČKO-KOMUNISTIČKO-HRIŠĆANSKA ZAJEDNICA!
ŽIVELA HUMANISTIČKA REVOLUCIJA!
ŽIVELA KOMUNA SMISLA!
Диван, мудар, здраворазумски и национално одговоран текст Владимира Димитријевића. Он не нуди готова решења, али поставља проблем на здраве основе, што је полазна тачка. Основно је да наши људи и овде и било где схвате да постоји здраво језгро и потенцијал. Сећам се поздравног говора извесног угледног госта из Израела који је у Торонту поздравио оснивање друштва македонске дијаспоре након стварања независне македонске државе. Три четвртине његовог говора било је представљање корупционашких афера у Израелу по формирању модерне јеврејске државе. Закључак је отприлике био:” Али, наша дијаспора је настављала да помаже упркос свему. Помажите и ви своју државу и не гледајте куда ваш новац одлази.” Наравно, не треба бити наиван, али морамо наћи средину између претеране лудости и претеране мудрости.