Наводно критикујући мој тобожњи „позив на помоћ режиму“ и „тражење новца“ од народа, дијаспоре и ко зна све кога, Н. В. у ствари себе ту нуди као спасоносно решење
Текст на који Драгослав Бокан одговара
Свако од нас има прилику да својим животом и делом покаже ко је и какав је. И да тиме добије неки део интересовања оне јавности којој се обраћа и чије идеале дели.
Својим знањем, извесним талентима и особеностима (које имамо или немамо), ми се пробијамо од анонимности ка онима који ће нас поштовати и подржавати. Сопственим снагама и судбинском мисијом.
Неко ће нас поштовати и учити од нас, неко, опет, не, по осећању и слободном избору.
Али, ми (свако на свој начин) постојимо и трајемо у јавном простору.
Има, такође, и оних које општа ситуација и наклоност неког режима извлаче (као „лутка из кутије“) на светло дана, све док не престане увек привремена моћ ових политичких спонзора и не угасне звезда овако створених „јавних личности“ (тако налик на модерне ријалити јунаке воајерских ТВ кутијица).
Али, ови исконструисани „дневни хероји“ за собом не остављају већег и трајнијег трага, јер за то, напросто, нису способни. Они се мењају са сваком следећом политичком гарнитуром, као статисти и неизбежни „знаци времена“.
Али, постоји и још гора фела овдашње јавне менажерије. Нажалост, најчешћа и, некако, најбесмисленија од свих групација.
То су лукави паразити који немају свој став, ни мишљење, већ се јавности препоручују „мудрујући“ на опште теме и о ономе о чему знају веома мало или скоро ништа.
Попут пацера крај клупа у парку са шахом, који добацују играчима, тако и ови амбициозни аматери налазе смисао својих животића и животуљака у томе да их неко чује и добродушно климне главом. Без обзира на то колико ови залудници заиста прате стварна догађања на табли. Јер то и није тема, већ сам њихов пацерски савет, упозорење, поука…, како год. Још да могу да замене играча кога критикују, где би им крај био!…
Они тако упорно привлаче туђу пажњу (наравно, у јавности), демагошки користећи начелно слагање својих слушалаца или читалаца са предметом њихове критике или похвале.
Па се њихови читаоци с њима тако слажу, не око ма чега што су сами они (као „аутори“) тобож рекли, јер ту и нема ничег самосвојног – већ искључиво са позитивним или негативним ставом који се ту тако плошно и неталентовано исказује. Као у ђачком споменару, због оног што неко воли или не воли, као и они.
И тако овде, уз скраћеној Југославији, ма како био трапаво осмишљен и још горе написан неки критички или похвални текст – њега ће прихватити свако ко „исто мисли“ на задату тему. И тако ће се овај глупичасти жанр аутора, временом, донекле афирмисати, посебно када су ти сабласни ликови ипак довољно интелигентни да знају размере свог незнања, па онда пазе да се олако не офирају, све глумећи „озбиљност“ и „објективност“.
Драгослав Бокан (Извор: ФБ страница Д. Бокана)
Само опрезно, по минском пољу својих неразумевања, али по владајућем укусу и помодним трендовима. Без увек опасне грешке.
Јер такви не умеју да одговоре ни на једно потпитање. Нити могу да смисле, из себе исцеде реченицу која би се памтила дуже од пар минута или секунди.
Али, ко те пита.
Важно је, оваквим вечитим двојницима, да си у опцији, ту негде, стално „у игри”. Па ће неко већ да реагује, да зове, нешто похвали, да непостојећи смисао читавој овој скаламерији…
Куд сви Турци, ту и мали Мујо. Па докле се стигне.
Понеко тако траје и годинама, а да нико не зна чиме се овај бави и шта стварно зна да ради (осим да држи лекције, забринуто цокће и врти главом).
Ево овде једног од управо оваквих типова. Без става, смисла, својства, стила и идеје. Увек са храстом за који се држи, као свака паразитска имела – и сиса ли сиса.
Вади ствари из контекста, измишља и домишља (а увек без свог мишљења). Стидљиво, али обавезно исмева и стално импутира оно што нико никад, у ствари, није ни рекао.
Што већа тема, боља шанса да каже нешто ”уважено” и ”достојанствено”, као мудро, али на најнижем могућем нивоу (патриотске варијанте ”лајфкоучинга”). Типа: „мир је бољи од рата”, „треба бити опрезан са противником”, „важно је јединство међу нама”, „Црква је веома важна институција (а и више од тога)”, „и левичари и десничари треба да превасходно мисле на национални интерес”, „народ неће дозволити да опет буде преварен”… и све тако, редом.
Све, наравно, тачно, а бескрвно и без трунке (али – трунчице) душе, енергије, неког дубљег и заиста аутентичног осећања смисла.
Само се нижу рецитативне заклетве, уз ОБАВЕЗНО КРИТИКОВАЊЕ оних лошијих, мање моралних и паметних од аутора оваквих успављујућих текстића.
Као да је неки робот са одговарајућим софтвером за ”креативно писање” кренуо да пише ”српско начертаније за 21. век, у наставцима”.
Паја Патак добио задатак…
Наводно критикујући мој тобожњи „позив на помоћ режиму“ (као да се то ради преко личног фејсбук профила) и „тражење новца“ од народа, дијаспоре и ко зна све кога, поменути Н. В. у ствари себе ту нуди као спасоносно решење. Као оног правог, моралног, искреног, рационалног и ”у послове професионално упућеног повереника”, а без иједне идеје и ма каквог предлога и пројекта.
Као ваљда Богом дани спаситељ у једној неорганизованој и примитивној, преварама склоној средини, у којој он представља изузетак из свих тих гнусних правила.
Фантастично безобразан, те подједнако провидан трик човека без имена и идентитета, биографије и ма каквог дела иза себе. Израслог из наших међусобица и ријалити ништавила (свакодневног слушања најглупљих лупетања).
Овакви злобници у рукавицама, ти новокомпоновани кич-“аналитичари“ опште праксе и самопројектовани „откривачи топле воде“ (са обавезно помпезно-забринутим изразом лица) су деца душанковачевићевских и унуци нушићевских трагикомичних ликова, као ововремени „почасни конзули Никарагве“ (из ”Госпође министарке”, свевремене ”шале у четири чина”).
Нисам превише груб са овом сортом (иако то можда неком може тако да изгледа), јер они свакодневно загађују наш јавни простор, прибијајући се једнима, а нападајући друге међу реално постојећим учесницима српског интелектуалног круга.
И онда користе њихова повремена неслагања, као самонаметнути дружбеници и „савезници“ Карађорђа против Милоша и Милоша против Карађорђа, како ко и како с ким.
Важно је „бити уз неког стварно постојећег“ да би се уз њега и они осетили, на тренутак, као да заиста постоје. Попут зомбија, живих мртваца. Увек ”на лицу места” и у ”хору забринутих гласова”.
А штета коју ови полуписмени агресивци могу да нанесу је невероватно велика, пошто свој фатални недостатак сваког знања и талента они квантитативно „надокнађују“ упорношћу и бестидним угуравањем „где год стигну“ и „ко год им то допусти“.
Невероватно је да се одмах и од свих, аутоматски, не препознаје овакав (не)сој домаћег клеветничког матрикса, са бедним циљем рушења свега борбеног и потенцијално корисног што још опстаде, а у сврху постепеног поравнавања свих нас – на нулу.
P. S.
Имам ја читав низ оваквих сподоба на свом животном путу.
Да их не набрајам, не заслужују – јер само тако и даље опстају међу нама. Помињањем.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Драгослава Бокана)
Categories: Преносимо
Бокан је потпуно у праву. Варагић је заузео позицију моралног арбитра у ситуацији кад ни правоверних ни кривоверних (како их он представља) интелектуалаца патриотске провенијенције нема довољно. Он би да нас дели у тренутку кад је потребно да се сабирамо. Његов текст је тежак промашај, али ни Бокан није морао да реагује овако грубо.
Не улазим у расправу између Бокана и Варагића, има овде нешто важније.
Увек ми је било занимљиво како велики српски антикомунисти, по правилу, нису заговорници капитализма.
У принципу, нема ништа бесплатно, а да би се нешто платило неко мора да заради. Дакле, да би Бокан снимио филм о српским манастирима, на пример, неко мора да плати и то не као инвестицију него као прилог, јер је мало вероватно да такав филм може себе да исплати. Тај “неко” може да буде држава која узима паре од пореских обвезника и може да буде појединац или неко удружење. Сад долазимо до теме од које наши национални мислиоци, домаћини, породчини и надасве православни, беже као ђаво од крста. Какву државу хоћете? Имате две могућности. Једна је да државу, уставно-правно, дефинишете као српску и хришћанску, тј. православну и да јој, уставно-правним поретком, дате у обавезу да финансира пројекте у култури који се тичу српског културно-историјског наслеђа. Друга је да имате државу која је ,као што је ова данас, уставно-правно дефинисана као антисрпска и антихришћанска, у којој су Срби законски дискриминисани у односу на мањине, која финансира спаљени Нотр Дам, “мировне” мисије, Сиријске избеглице, педере, мигранте, Цигане, порнографију и свакакве друге перверзије и друштвене патологије. У таквој држави морате да нађете паре. Или да их добијете од државе, ако имате неку везу, или од приватог сектора, дакле од оних који су паре зарадили, или, у случају Србије, вероватније, опљачкали. У тој ситуацији, данас је овако, сутра онако, зависи од тржишта. Пет минута о Дечанима, тридесет секунди о прашку за веш, па опет пет минута о Дечанима, па тридсет секунди о храни за мачке, па све тако, а некад ни тако. Али да знате, увек ће се пре наћи паре за Фарму и Задругу, него за Дечане, јер ће Фарма и Задруга да “врате” паре, но и ту постоји могућност, да се донесе закон о јавном моралу у медијској сфери и да се Фарме и Задруге забране, али наши национални мислиоци ни то не предлажу, него кукају због Фарми и Задруга.
Коначно, први Боканом самосажаљиви текст ми је безвезе, али човек је писао на својој ФБ страници, ФБ странице за то и служе. Варагић, по обичају, пише како би “требало да буде” у православном Дизниленду, без упуштање у јасне и прецизне дефиниције жељеног поретка.
Понављам, суштинско питање гласи: какав уставно-правни поредак, тј. какву државу хоћемо?
Moram priznati da su i meni Varagićevi tekstovi oduvek bili dosadni i da ih skoro nikada nisam čitao.
Па нека су и досадни али оваква реакција је претерана.
Боканов одговор се зове “прекомерна употреба силе”. Иако на фб налогу, ипак, крајње неумерено од једног, како га сви доживљавамо, пуног православца. Његов одговор су личне увреде, а не опонирање Варагићевом тексту. Мислио сам да је такав Бокан одавно превазишао младалачки темперамент и добио смирење живећи у пуноћи православља. Изгледа да није.
О квалитету Варагићевог текста, односно идеја које износи у њему, можемо дискутовати, свакако. Могао бих се сложити да ту има превише и општих места и теоретисања које се тешко може преточити у практичну и сврсисходну акцију. Али ја видим и добру вољу, видим промишљање о томе шта би се могло учинити за добробит државе и народа.
Оволика Боканова повређеност и јед које сипа су просто невероватни. При крају текста Бокан говори о полуписменом агресивцу. Међутим, кад прочитате Варагићев текст и овај Боканов, заправо видите да је Варагићев текст врло одмерен у тону, за разлику од Бокановог који је пршти од агресије и арогантне нетрпељивости. Нема пасуса, а можда ни једне једине реченице, у којима Бокан, са позиције неприкосновене интелектуалне величине пљује по “неком тамо” анонимусу који се дрзнуо да га помене у негативном контексту. А агресија је увек знак страха и немоћи.
Прекомерна употреба силе, слажем се са коментаром. Шта човек да каже ако је одговор господина Бокана текст који садржи ове квалификације:
“лукави паразити који немају свој став, ни мишљење”, “Попут пацера крај клупа у парку са шахом, који добацују играчима”, “амбициозни аматери налазе смисао својих животића и животуљака”, “глупичасти жанр аутора”, “сабласни ликови”, “Без става, смисла, својства, стила и идеје. Увек са храстом за који се држи, као свака паразитска имела – и сиса ли сиса.”, “Као да је неки робот са одговарајућим софтвером за ”креативно писање””, “Паја Патак”, “Фантастично безобразан, те подједнако провидан трик човека без имена и идентитета, биографије и ма каквог дела иза себе”, “злобници у рукавицама, ти новокомпоновани кич-“аналитичари” опште праксе и самопројектовани “откривачи топле воде” (са обавезно помпезно-забринутим изразом лица) су деца душанковачевићевских и унуци нушићевских трагикомичних ликова, као ововремени “почасни конзули Никарагве” (из ”Госпође министарке”, свевремене ”шале у четири чина”)”, “самонаметнути дружбеници и “савезници” Карађорђа против Милоша и Милоша против Карађорђа”, “полуписмени агресивци”, “сподоба”.
А затим у коментарима: “Овакви типови су гори од свих другосрбијанаца, јер су много лукавији, злобнији и – јер не постоје.”; “Неки доушник, “патриотски делатник”, “вонаби”… Чуј, ”пословна димензија патриотске делатности”, какав умоболан наслов.”; “пришипетља који се меша у све & свашта, подједнако неук да о ма чему ишта словесно и занимљиво каже.”; “Сирови Грунф, без самоодмакнуте и самоироничне дисанце што дају тако богат укус читавој ствари. Отужни примерак новокомпонованог Србина, на све спремног, само да и он нешто каже и испадне паметан.” ; “редак пример самохвалисања: ”Ми генерално и немамо овде економиста, ми немамо ни привредника овде…” Уз њега и Лабус испаде озбиљан човек.” ; “Ђубренце” (!!!).
Може човек да се 100% не сложи са Варагићем а да опет не потпише ништа од ове салве увреда коју је господин Бокан испалио.
Д. Бокан, Кад нико хоће да буде неко у српској причи……
++++
Добар му је, и сасвим одговарајући наслов, као да говори о себи.
Сам тон, речник и начин његовог писанија довољно говори о аутору.
И потврђује по други пут, све оно што је о њему јавно написао Миланко Полић: Деструкција мржње Драгослава Бокана http://www.kmnovine.com/2015/02/t75.html
Истина је она стара, да свако кад-тад покаже своје право, ружно лице!
Сада, му је можда јасније, одакле одбијајући став Цркве о његовом ангажовању, а можда му никад и неће бити јасно.
„ Па су, рецимо, реално утицајни људи из врха наше Цркве (где би било, ваљда, и најлогичније место за моје деловање) склонији да оперативно сарађују са „ МНОГО МАЊЕ КОНТРОВЕРЗНИМ “ делатницима ( тако да ја, на пример, нисам био ни на најширем списку могућих сценариста и редитеља свечане прославе осамстогодишњице аутокефалности СПЦ, сад у октобру, иако су главна двојица координатора, а архијереја наше Цркве – обојица били или јесу моји добри познаници, многи би рекли и пријатељи).
Напросто, и у редовима наше Цркве постоји то сабласно одмицање од мене у заједничким пројектима, парадоксално – уз искрену срдачност и нескривено поштовање у нашим неформалним контактима „.
https://stanjestvari.com/2019/09/05/bokan-moj-slucaj/
Sa druge strane moram priznati i da Bokan nije najbolje podneo ovo i da nije pokazao hrišćanske vrline (ovo sa Grunfom i Pajom Patkom je bilo preterano). Koliko mi je poznato Varagić je uspešni preduzetnik i verovatno je donirao novac za patriotske ciljeve.
Ne samo da Varagić nije čovek bez biografije već se bavi preduzetništvom od šesnaeste godine, valjda je i to nešto…
Ovaj sukob će zasigurno potresti patriotsku scenu i komentatorsku sekciju Stanja Stvari kao nijedan do sada.
Пошто г-дин Бокан узгред помиње и мог имењака у подругљивом тону ( “…Паја Патак добио задатак…“) , осећам се принуђеним да реагујем – мада нисам ја лично апострофиран тиме, али сам ипак осетљив на мој “nom de plume“. То чиним упркос чињеници што ми улоге и заслуге ни његове, ни оне г-на Варагића у – како он то назива “српској причи“ (ма шта он под тим термином подразумевао) нису познате. То ипак чиним због две ствари:
1. “С’est le ton qui fait la musique“: Начин, држање, које из (пре)опширне реакције г-на Бокана просто вриште је заиста непристојан низ најгорег ниподаштавања и презира опонента. Он, написавши ( “Кад нико хоће да буде неко у српској причи или Ко је тај Н. Варагић?) у ствари каже да га сматра никоговићем и ништаријом… Да ли је то пристојан, или кафански начин вођења полемике? Ту скоро да само још фали да лете чокањи и сифони кроз дим те крчме г-на Бокана, у којој би такав начин комуникације био нормалан – али, у пристојним круговима: не!
2. Из целог текста г-дина Бокана избија снажно “Ја – па – Ја“. Надам се да је чуо за појам “Hubris”, као и да такво упорно држање неизбежно води пропасти (која – како су стари Грци веровали следи као освета богова таквом човеку).
Оваквом реакцијом Бокан је заслужио чланство у СНСу.
Потпуно непотребан текст Бокана. У којем уопште не полемише, већ покушава да омаловажи и у неким деловима вређа Варагића (људи су горе и цитирали). Нигде критика нека, него све на личност. Колико год се не слагао са Варагићем око неких ствари, ово није начин. Знам да Бокан није баш трпељив на критике, али је претерао.
И овај текст није био довољан Бокану, него на фејсбуку у коменнтарима још наставља.
Zanimljivo, sve ono sto “velikomuceni” (imajuci u vidu njegovu odu samome sebi) “direktor instituta” Bokan, inace, djavo me naterao da pogledam njegov fejsbuk, to je njegova sektica za koju je on vec “svetac”, dakle, zanimljivo je da bih ja sve ono sto Bokan pripisuje g.Varagicu(zasluzio je, za razliku od Bokana, ovo “g” svojom odmerenoscu i dobrohotnoscu), pripisao upravo Bokanu.Njegovo kucno samoobrazovanje u bogoslova ce ga vrlo brzo dovesti i do problema sa crkvom.
P.S.
Bokane, reci “Vucic”.
Posebno je zanimljiva kombinacija mrznje i bokanovskog “svetosavlja” (ne dao Bog da ikada saznamo sta on u stvari podrazumeva pod “svetosavljem”).Takodje je interesantan njegov ponos vlastitim obrazovanjem, a po njega je isao na FDU, odsek bogoslovija i politikologija, dok je sve ostalo obavio u kucnoj radinosti i sa Wikipedije.Neverovatno maligna pojava, “direktor instituta” :)))))
Хвала Варагићу што нам је омогућио да спознамо сву количину вулканске мржње која обитава у прљавом срцу човека правоснажно осуђеног за тешка кривична дела. Иначе, за наведена дела предвиђено је од 10 до 15 година строгог затвора, а њихов аутор правоснажно је осуђен на свега једну годину, коју никако да одслужи…
http://www.politika.rs/scc/clanak/87236/Bokanu-godinu-dana-zatvora-posle-17-godina
Sem taštosti, ogavne, najprizemnije i najautističnije oholosti, ničeg drugog nije bilo u ovom navodnom odgovoru. Zapravo, bio je to solilokvij dotičnog gospodina sa najprljavijim stanjima svoje duše, ako se to dušom uopšte i može nazvati. Po čemu je on, nakon ovog ispraznog sadržaja koji nam je ponudio, pravoslavan? Čemu je on to poučio bacajući se drvljem i kamenjem na čoveka koji ga je malo kosnuo? U sveukupnom rezultatu, a to se pokazalo i u jeziku koji je skrnavio svojim nepravopisnim rešenjima, gospodin Bokan se pokazao ka pravi primalac pošiljke koju je adresirao na ” nekog ko je niko”.
Латинични Момире и сви ви остали, нарочито латинични,
можете да констатујете колико год желите, Бокан је већ ушао у историју својим стварима које је направио, не само што је надјенуо име нановније и најважније српске државе, РС, већ и интелектуално много шта друго што је оставио – све што вам остаје је бјесомучно констатовање формално на њега, а заправо на српску ћириличну и православну ствар. Ако Бокан, сатрвен вишедеценијским гоњењеима ваших отаца,рођака дједова, и јесте унеколико погријешио, ви сте само чекали повод да лајете и из себе пројављујете аутентичну мржњу на сопствени идентитет…а шта друго од латиничног Београда и очекивати? нисте лајали када је био тамо Тадић, или горе – Тито? нее, ваљало вам је тада јер то ви желите вазда и свуда…да сте ви на његовом мјесту, поред тога што и нисте, не бисте ни допринијели Српском народу, ви бисте под тим гоњењима давно саломили…али безбели, неће вас нико гонити, јер никоме не требате, и никада се за тебе неће чути, ни у Бг а камоли у свим српским просторима – а што се свачијег краја тиче видјећемо…само памтите да је Бог судија, и водите мало рачуна кога пљујете како и колико?!
латинична фацо, ајде само прочитај Боканове Огњене љиљане, ако ишта разумијеш даћу ти приватни контакт, и частим и тебе и Бокана. толико је добро да вас је Вучић и недавна историја посрнуле престонице здробила тамо по вашим биједним кафаницама гдје испијате кавурине а ла турко, да можете да лајете на мјесец, пошто вас нигдје нема и нигдје неће ни бити…
@тодор бокан ако знате ко је 🙂
Хвала вам на коментару.
Не дирајте Бокана, ратника … !
*Не дираjте …
Kako je tezak i zao covek ovaj bokan! Takav nikakav bi da siri pravoslavlje i poducava druge?! Od kada znam za njega, svaka druga rec je ja pa ja pa opet ja….
А шта је Бокан слагао? Све што је написао је тачно. Ако има претходне грехе, не значи да нема право на коментар. Бокан је управо о оваквим коментатима на његов текст и писао у тексту. То што је већи број оних који на овом сајту, овом приликом, не подржавају Бокана, нипошто није показатељ исправности онога што је критиковао. Сваког правог критичара не занимају коментари, него порука коју шаље читаоцима. Боканова порука је смислена. Не требају нам фразе. Требају нам конкретне покретачке речи које терају на размишљање и акцију.
Бокан се супротставља овом тескобном и суморном тренутку у коме се налази Србија, сведочећи својим делом, речју и целокупним животом другачију судбину од оне у коју смо сатерани, а која нам је свима, без изузетка, намењена…он је онај који се бори без обзира на лоше околности…и баш упркос њима. И управо тада, ама у тренутку самог вапаја за боље услове, тражећи финансије за конкретне пројекте, појављује се ниодакле, непозван и непознат, господин В. да му надобудно и са висине натрља нос, „уљудно“ му поручивши да их обезбеди сам. Па, мислим?!
Али нешто друго је овде у питању…очигледно је да је Бокан за многе неисцрпни извор надахнућа када је на његов одговор покуљала сва ова антипатија, шикнула невероватна количина личне нетрпељивости, исцурео оволики гној ужасне ненависти и уопште – кренуло свеопште суђење и валоризација његовог лика и дела. Зар сва ова нискост и галама само зато што је неко „претерао“ у одговору ономе за кога сматра да га је увредио? Зар због полемике два човека да се испада клеветник једне стране…или још горе, моралиста? Бесмислено. Потпуно је непотребно све ово…
Оставимо их да то реше сами
пс. Драгославе, само напред у борбу…и не обазирите се на које кога
[youtube=https://www.youtube.com/watch?v=7_v6tCodNDQ&w=640&h=360]
У овом значајном тренутку, када је брат Никола Варагић покренуо тему која треба да представља почетак велике борбе за уједињење свих истинских патриота и када је Бокан, скоро ничим изазван, по ко зна који пут, кренуо са ниским увредама, не би било згорег да се подсетимо једне занимљиве епизоде из Боканове богате, усудио бих се рећи чак за нијансу и богатије каријере него што је то пожељно…
Дакле, овај несумњиви Традиционалиста је, између осталог, учесник филма о животу познате српске поп-звезде и победнице Евровизије 2007, Марије Шерифовић, декларисане лезбејке, у епизоди Енергија. Занимљиво је да се на освеживачу аутомобила који поп-звезда вози (02:17), налази мртвачка глава и напис Hell Driver, што је, свакако, само један веома неважан детаљ, који из извесних разлога, ипак не треба сметнути с ума. При свему томе, глас уваженог Традиционалисте кроз читаву епизоду гледаоца обасипа најсветијим и најпатриотскијим речима, и то у филму у коме ова жена, прва међу естрадним личностима у српској историји, јавно признаје „да воли жене“. Овај филм је, несумњиво, представљао успешан покушај нормализације содомије, што је и резултирало Парадом понора само годину дана након овог филма, првом те врсте која је прошла скоро без икаквог отпора. У ту сврху је, несумњиво, и био снимљен овај пропагандистички филм, у коме је наш Традиционалиста тако грубо инструменализовао Православну веру и патриотска осећања.