Наводно критикујући мој тобожњи „позив на помоћ режиму“ и „тражење новца“ од народа, дијаспоре и ко зна све кога, Н. В. у ствари себе ту нуди као спасоносно решење
Текст на који Драгослав Бокан одговара
Свако од нас има прилику да својим животом и делом покаже ко је и какав је. И да тиме добије неки део интересовања оне јавности којој се обраћа и чије идеале дели.
Својим знањем, извесним талентима и особеностима (које имамо или немамо), ми се пробијамо од анонимности ка онима који ће нас поштовати и подржавати. Сопственим снагама и судбинском мисијом.
Неко ће нас поштовати и учити од нас, неко, опет, не, по осећању и слободном избору.
Али, ми (свако на свој начин) постојимо и трајемо у јавном простору.
Има, такође, и оних које општа ситуација и наклоност неког режима извлаче (као „лутка из кутије“) на светло дана, све док не престане увек привремена моћ ових политичких спонзора и не угасне звезда овако створених „јавних личности“ (тако налик на модерне ријалити јунаке воајерских ТВ кутијица).
Али, ови исконструисани „дневни хероји“ за собом не остављају већег и трајнијег трага, јер за то, напросто, нису способни. Они се мењају са сваком следећом политичком гарнитуром, као статисти и неизбежни „знаци времена“.
Али, постоји и још гора фела овдашње јавне менажерије. Нажалост, најчешћа и, некако, најбесмисленија од свих групација.
То су лукави паразити који немају свој став, ни мишљење, већ се јавности препоручују „мудрујући“ на опште теме и о ономе о чему знају веома мало или скоро ништа.
Попут пацера крај клупа у парку са шахом, који добацују играчима, тако и ови амбициозни аматери налазе смисао својих животића и животуљака у томе да их неко чује и добродушно климне главом. Без обзира на то колико ови залудници заиста прате стварна догађања на табли. Јер то и није тема, већ сам њихов пацерски савет, упозорење, поука…, како год. Још да могу да замене играча кога критикују, где би им крај био!…
Они тако упорно привлаче туђу пажњу (наравно, у јавности), демагошки користећи начелно слагање својих слушалаца или читалаца са предметом њихове критике или похвале.
Па се њихови читаоци с њима тако слажу, не око ма чега што су сами они (као „аутори“) тобож рекли, јер ту и нема ничег самосвојног – већ искључиво са позитивним или негативним ставом који се ту тако плошно и неталентовано исказује. Као у ђачком споменару, због оног што неко воли или не воли, као и они.
И тако овде, уз скраћеној Југославији, ма како био трапаво осмишљен и још горе написан неки критички или похвални текст – њега ће прихватити свако ко „исто мисли“ на задату тему. И тако ће се овај глупичасти жанр аутора, временом, донекле афирмисати, посебно када су ти сабласни ликови ипак довољно интелигентни да знају размере свог незнања, па онда пазе да се олако не офирају, све глумећи „озбиљност“ и „објективност“.
Драгослав Бокан (Извор: ФБ страница Д. Бокана)
Само опрезно, по минском пољу својих неразумевања, али по владајућем укусу и помодним трендовима. Без увек опасне грешке.
Јер такви не умеју да одговоре ни на једно потпитање. Нити могу да смисле, из себе исцеде реченицу која би се памтила дуже од пар минута или секунди.
Али, ко те пита.
Важно је, оваквим вечитим двојницима, да си у опцији, ту негде, стално „у игри”. Па ће неко већ да реагује, да зове, нешто похвали, да непостојећи смисао читавој овој скаламерији…
Куд сви Турци, ту и мали Мујо. Па докле се стигне.
Понеко тако траје и годинама, а да нико не зна чиме се овај бави и шта стварно зна да ради (осим да држи лекције, забринуто цокће и врти главом).
Ево овде једног од управо оваквих типова. Без става, смисла, својства, стила и идеје. Увек са храстом за који се држи, као свака паразитска имела – и сиса ли сиса.
Вади ствари из контекста, измишља и домишља (а увек без свог мишљења). Стидљиво, али обавезно исмева и стално импутира оно што нико никад, у ствари, није ни рекао.
Што већа тема, боља шанса да каже нешто ”уважено” и ”достојанствено”, као мудро, али на најнижем могућем нивоу (патриотске варијанте ”лајфкоучинга”). Типа: „мир је бољи од рата”, „треба бити опрезан са противником”, „важно је јединство међу нама”, „Црква је веома важна институција (а и више од тога)”, „и левичари и десничари треба да превасходно мисле на национални интерес”, „народ неће дозволити да опет буде преварен”… и све тако, редом.
Све, наравно, тачно, а бескрвно и без трунке (али – трунчице) душе, енергије, неког дубљег и заиста аутентичног осећања смисла.
Само се нижу рецитативне заклетве, уз ОБАВЕЗНО КРИТИКОВАЊЕ оних лошијих, мање моралних и паметних од аутора оваквих успављујућих текстића.
Као да је неки робот са одговарајућим софтвером за ”креативно писање” кренуо да пише ”српско начертаније за 21. век, у наставцима”.
Паја Патак добио задатак…
Наводно критикујући мој тобожњи „позив на помоћ режиму“ (као да се то ради преко личног фејсбук профила) и „тражење новца“ од народа, дијаспоре и ко зна све кога, поменути Н. В. у ствари себе ту нуди као спасоносно решење. Као оног правог, моралног, искреног, рационалног и ”у послове професионално упућеног повереника”, а без иједне идеје и ма каквог предлога и пројекта.
Као ваљда Богом дани спаситељ у једној неорганизованој и примитивној, преварама склоној средини, у којој он представља изузетак из свих тих гнусних правила.
Фантастично безобразан, те подједнако провидан трик човека без имена и идентитета, биографије и ма каквог дела иза себе. Израслог из наших међусобица и ријалити ништавила (свакодневног слушања најглупљих лупетања).
Овакви злобници у рукавицама, ти новокомпоновани кич-“аналитичари“ опште праксе и самопројектовани „откривачи топле воде“ (са обавезно помпезно-забринутим изразом лица) су деца душанковачевићевских и унуци нушићевских трагикомичних ликова, као ововремени „почасни конзули Никарагве“ (из ”Госпође министарке”, свевремене ”шале у четири чина”).
Нисам превише груб са овом сортом (иако то можда неком може тако да изгледа), јер они свакодневно загађују наш јавни простор, прибијајући се једнима, а нападајући друге међу реално постојећим учесницима српског интелектуалног круга.
И онда користе њихова повремена неслагања, као самонаметнути дружбеници и „савезници“ Карађорђа против Милоша и Милоша против Карађорђа, како ко и како с ким.
Важно је „бити уз неког стварно постојећег“ да би се уз њега и они осетили, на тренутак, као да заиста постоје. Попут зомбија, живих мртваца. Увек ”на лицу места” и у ”хору забринутих гласова”.
А штета коју ови полуписмени агресивци могу да нанесу је невероватно велика, пошто свој фатални недостатак сваког знања и талента они квантитативно „надокнађују“ упорношћу и бестидним угуравањем „где год стигну“ и „ко год им то допусти“.
Невероватно је да се одмах и од свих, аутоматски, не препознаје овакав (не)сој домаћег клеветничког матрикса, са бедним циљем рушења свега борбеног и потенцијално корисног што још опстаде, а у сврху постепеног поравнавања свих нас – на нулу.
P. S.
Имам ја читав низ оваквих сподоба на свом животном путу.
Да их не набрајам, не заслужују – јер само тако и даље опстају међу нама. Помињањем.
Други део наслова и опрема: Стање ствари