Бавити се ослобађањем и препородом Србије, а не бавити се озбиљно и економијом и то питање препустити антисрпској интелигенцији, или чекати Цркву, крајње је неозбиљно

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Драгослав Бокан је недавно писао о пословној димензији живота и изостанку финансијске подршке за његов патриотски и мисионарски рад. Међутим, у коментарима испод текста, и уопште, у патриотско-православним круговима, влада подељено мишљење што се тиче Бокана – једни га поштују и славе, док га други критикују и избегавају. У последње време, Бокан је редовни гост у емисијама на режимским телевизијама, али, изгледа да то ради из љубави. „Тек у последњих неколико година сам успео да отаџбинске идеале на мој начин приближим приличном броју својих сународника“ – пише Бокан. Зашто то Бокан ради и од кога очекује да финансира његов мисионарски рад? Или је ту у питању, како неки његови критичари тврде, месијански синдром? А што режимски медији и сам режим користе. Јер, месија без секте (следбеника који финансирају вођу секте) је попут корисног идиота. Али, Бокан апелује на режим да му финансијски помогне, да му омогући да сними неки филм и слично. Бокан, колико сам разумео, једино током власти Војислава Коштунице није имао проблема са новцем, пошто се у то време бавио маркетингом и објавио књигу о Београду и монографију о КиМ.

Дакле, Бокан је имао неку подршку за време власти ДСС-а. Сада, за време власти СНС-а, када су режимски медији затворени, он добија велики простор на њима, што је знак подршке. Зашто то Бокан није користио боље, или тек сада користи, на овај начин, јер је овај апел упутио врху СНС-а (ако гостује на режимским телевизијама, не тражи помоћ од присталица опозиције, или од СПЦ, ако само њу критикује?), није тема овог текста.

Осим Бокана, постоји још много патриотских делатника и православних мисионара, али, који су остварили каријере. Затим, постоје и они који су добили финансијску подршку за свој патриотски и мисионарски рад. И за своје пословне или уметничке подухвате, попут Емира Кустурице, који је признат и слављен и за живота и није имао проблем да пронађе новац. Али то је зато што је Кустурица направио каријеру, зарадио новац, научио нешто и око пословне димензије живота, направио добре пројекте, уложио део свог новца, а остало је стигло од српске и руске државе и великих српских и руских компанија. Наравно, и око Кустурице влада подељено мишљење, али, чињеница је да постоје и они који су добили финансијску подршку. Чак и они који нису миљеници режима, који нису никада добијали новац од државе, него су прикупљали новац од обичних грађана и у дијаспори, и у томе су успели и као млади и анонимни људи. На пример, покрет Двери и издавачка кућа Катена Мунди (последња акција је серија трибина у САД са предавачима проф. Ковићем и проф. Ломпаром, уз подршку дијаспоре), или хуманитарна организација Срби за Србе, која је до сада прикупила скоро 4 милиона евра помоћи. Постоји још много оваквих примера, а то значи да постоји доста људи који уплаћују донације, тј. да је некада проблем у онима који прикупљају донације, или нису ускладили, попут Бокана, мисију и идеале, са једне стране, и пословну димензију живота, са друге стране. Има и патриота који нису спремни да иду до краја у борби, а траже подршку, као и патриота који су лоши у томе што раде, или оних који више причају него што раде, али мисле да је проблем у другима. Неки патриотски сајтови су због тога угашени, а као разлог су навели да нису имали довољно донатора. То је као када се продавац који лоше продаје или има лош производ, жали на купце.

Поред позитивних, постоје и негативни примери, да су људи уплаћивали донације, али да су те донације злоупотребљене и покрадене. Због тога је данас мало теже доћи до донације и донатора. То могу само људи који су стекли поверење и који су се доказали на делу, или имају препоруке таквих људи. Такви људи постоје. Због тога не мислим, попут Владимира Димитријевића, да је Боканов текст плод објективности. Има неке истине у томе, делом се слажем са Димитријевићем и Боканом, у српском народу нема довољно свести да треба да се подржи рад патриотске интелигенције. Нажалост, данас је стање у друштву такво да је многима важно шта мисле шарлатани који се појављују у таблоидима, него професори и песници, за које многи нису ни чули. Постоје патриоте које ће пре да дају велики новац певачима у кафани, него да уплате малу донацију за патриотску борбу. Постоје патриоте које имају много слободног времена, али никада немају времена да посете неку трибину, или да дођу на протест. Међутим, моје питање је: да ли је за то крив народ? Да ли је крива и патриотска интелигенција због тога? Прво, није цео народ такав – тај народ финансира много пројеката, донира хуманитарне организације, приложио је за градњу великог броја цркава и манастира, изашао је на много протеста, организује локалне протесте, долази на све трибине. Друго, патриотска интелигенција је имала прилику да нешто уради поводом питања финансирања своје борбе од 2000. до 2008. године, за време власти ДСС-а.

Тада је Бокан радио, процват је доживела Нова српска политичка мисао, ширио се покрет Двери, итд. Замислите да су у тих 8 година створене приватне компаније чији су власници патриоте и православци, и да сада постоји комора или клуб патриотских и православних привредника. Затим, да је тада основан приватни научни институт, око којег би се окупила патриотска интелигенција, а који би финансирао клуб патриотских привредника, у коме би већину, можда, чинили људи из дијаспоре. Па да су сви заједно основали комерцијалну патриотску телевизију и патриотски дневни лист. Теже би ДСС пао са власти, а уколико би се то ипак догодило, преживели би у опозицији и створили услове за повратак на власт. Због тих грешака ДСС-а, након преласка те странке у опозицију, покрет Двери је постао партија и ушао у политику. Касније је дошло до разних подела у ДСС-у и Дверима, па сада постоји више патриотских организација које воде бивши чланови ДСС-а и Двери. Неки су прешли на страну режима, већина је остала у опозицији. Делом се све то догађало због новца. Нису се ни у покрету Двери довољно бавили пословном димензијом живота, па су сада у Савезу за Србију, јер тамо има неког новца, док је ДСС покушао кроз сарадњу са напредњацима на локалу да реши питање финансирања странке. Патриотски блок није могао да настане јер нису биле обезбеђене финансије. Тиме је морала да се бави и патриотска интелигенција.

Више није важно шта је било, него како да се исправе грешке. Тврдити да народ нема или да неће да даје новац је погрешно. Нису сви исти, многи дају новац. Уместо да тражите од оних који немају или не дају, треба доћи од оних који имају и хоће да дају новац за такву сврху. Треба им нешто понудити, у овом случају наду, позив на борбу и гаранције да неће бити злоупотребљено њихово поверење. Што се тиче односа према новцу, постоје разлике између, са једне стране, Срба који су одрасли и живе у дијаспори и младих Срба који живе у Србији (рођених после распада СФРЈ), и, са друге стране, Срба који су васпитавани и образовани у комунизму (то важи и за многе који су били антикомунисти). Тада је настао – у генерацијама које су живеле у комунизму – неки чудни однос према новцу, према раду, према приватном предузетништву и приватним иницијативама, према патриотском раду и према цркви, који до краја не разумем. Мислим да се примедбе, коју упућују људи попут Бокана, односе само на те људе. У дијаспори и међу младима новац није табу тема, стално се прикупљају донације, сваке године дијаспора шаље неколико милијарди евра у Србију, у последњих 20 година то је неколико десетина милијарди евра, могло је да се усмери бар милијарду евра за патриотску борбу, али патриотска интелигенција није имала план. Тај чудни однос према новцу, раду или предузетништву, нема никакве везе са православљем (није било исто пре 2. светског рата). То мора да се мења. Патриотска интелигенција мора да води више рачуна о пословној димензији живота и да се окрене дијаспори и младима у Србији. У Србији млади постижу велике успехе у ИТ сектору, али не постоји никаква веза између њих и патриотске интелигенције или патриотског блока. Исто тако, није учињено довољно да се дијаспора више укључи у живот матице. Бавити се економијом и развојем привреде је, такође, један вид патриотске борбе, и та економска борба је важна колико и она духовна. Свако мора да једе, да плати рачун, па и патриотски интелектуалци. Бавити се ослобађањем и препородом Србије, а не бавити се озбиљно и економијом и то питање препустити антисрпској интелигенцији, или чекати Цркву, крајње је неозбиљно.

Свако ко добро ради и напорно ради, на крају увек нађе потребну финансијску подршку. Али, тај рад мора да буде усмерен и на тражење те подршке, на разумевање оних од којих се тражи та подршка (тј. не можеш да тражиш новац од народа, а да те је баш брига како народ живи и да не покушаш да решиш проблеме које народ има са нпр. извршитељима), односно, колико год да се бавиш неком науком или уметношћу (тј. идеалима), мораш да водиш рачуна и о пословној димензији живота, и ако то не желиш радиш, само си ти крив због неуспеха и немаш коме да се жалиш због тога што немаш новца. То је моја највећа замерка људима који предводе и у већини чине патриотски блок, а то су углавном старији људи – они који су рођени за време комунизма и провели цео живот или већи део живота у Србији, те су више или мање усвојили радне навике, начин живота, поглед на живот… који је настао у време комунизма. Скоро сви размишљају попут Бокана – како проповедати о идеалима, а онда разговарати о новцу. На пример, на недавном скупу Стање ствари уживо у просторијама СКЦ Ћирилица, део времена је отишао на разговор о проблемима Русије, али се уопште није разговарало како да се обезбеди финансијска подршка за рад Стања ствари за наредни период. На сличном скупу наших људи у дијаспори, на дневном реду би се обавезно нашло и питање финансија, и свако би приложио неки новац. Слично је и када неку акцију праве млади предузимљиви људи у Србији, питање финансија се подразумева и нико нема проблем да о томе разговара. Патриотска интелигенција је годинама, тачније, деценијама, избегавала да ставља питање финансија као тачку дневног реда на својим скуповима (осим када се ступи у контакт са дијаспором, тада се сви сете дијаспоре), и зато данас нема новца. Задатак патриотске интелигенције је да реши и тај проблем. То не значи да треба да се баве финансијама професори социологије, историје, теологије или писци и песници, који се баве патриотским радом и идеалима, него да они у свој патриотски рад укључе и питање финансија и да окупе око себе способне привреднике, добре економисте, из Србије и дијаспоре. То ће најлакше да ураде ако се формира патриотски блок – када су сви сабрани на једном месту. А онда тај посао мора да се ради транспарентно, како то раде у организацији Срби за Србе (видети на њиховом сајту), где се види свака уплата и тачно се зна како је потрошен сваки динар. Патриотска интелигенција мора да окупи око себе моралне људе који се добро разумеју у финансије, привреду, трговину и маркетинг. Нико се унутар патриотског блока није до сада бавио како треба тим проблемима, сви су чекали да се то некако само реши, или да стигне нека велика помоћ из Русије, али је очигледно да ће то патриотски блок морати сам да реши, а то није немогуће урадити са ресурсима које имамо унутар српског народа. Није српски народ баш толико сиромашан да не може да финансира патриотску интелигенцију и патриотски рад, него патриотска интелигенција није формирала патриотски блок – окупила и организовала предузетнике и народ.

На пример, многи кажу да млади у Србији неће да раде и да уче. Али сви подаци говоре да млади масовно напуштају Србију. Зашто? Па зато што желе да раде и да уче! Желе да раде и да буду плаћени за свој рад, да могу да се усавршавају и напредују у свој професији, а то им није омогућено у Србији. Чији је то задатак, ако не задатак патриотске интелигенције – да створи стратегију како да им се то омогући у Србији, тј. да окупи све људе који могу да нешто ураде по том питању. То не могу да ураде појединци, или нека странка, то мора да буде заједничко дело целог патриотског блока, предвођеног од стране највећих ауторитета из патриотске интелигенције и духовника СПЦ – међу којима би се нашли и патриотски привредници и економисти. Пошто влада опште неповерење и песимизам у народу, сада је најважније да се обнови поверење и појави нада у народу да ће овог пута нешто бити боље и да има смисла покушати. То мора да буде нешто велико, што сабира све патриоте. Мора да се учини додатни напор – од ослобођења и развоја Србије нема ништа, ако се не чине подвизи. Многи су поднели жртву због патриотског рада и то је врста подвига. Они који су одговорни и од којих народ највише очекује, морају увек да чине нове подвиге.

Постоји једна добра ствар у томе што годинама није било довољно новца за финансирање патриотске борбе, јер се видело ко продаје веру за вечеру, a ко се искрено бори за српство, тако да сада постоји група патриотских интелектуалаца у које нико не сумња, пошто су имали довољно времена да се продају али нису, и живе сиромашно. Сада је на њима да нађу начин да дођу до што више Срба (пошто многи још увек не знају ко су они, посебно у дијаспори и међу младима у Србији, или знају о њима једино оно што им је пласирала непријатељска пропаганда), покажу одважност и направе план како да се против тенкова, авиона и дронова не бори само 500 интелектуалаца наоружаних само са пушкама М 48. То је могуће, то показује живот Цркве, зато мора да постоји сарадња са епископима СПЦ и подршка за сабирање свих патриотских интелектуалаца, политичара и привредника. Да ли игумани манастира треба да траже финансијску помоћ за патриотску интелигенцију и да ли они треба да се баве како ће да се пуни буџет државе, колики ће бити порези, коме ће се давати субвенције, и слично? Они се тиме баве, у оквирима манастира и цркве. Како ће да се финансира политичка борба, како ће да се шири српска култура, да се образују млади, и како ће све то да се финансира, посао је за оне који живе у свету и који се баве политиком, културом, науком, економијом… То је посао за интелектуалну елиту.

За формирање патриотског блока и долазак на власт, новац мора и може да се нађе унутар српског народа – постоји довољно богатих људи у Србији и дијаспори. Само треба да се постигне саборност и да се све то ради транспарентно, а не као до сада: „само ти дај мени новац за патриотску борбу, па ћу ја да га трошим како ја хоћу“, без плана и извештаја, итд. Економска помоћ са стране (од савезника из света) је потребна након што патриотски блок дође на власт – да се наставе инвестиције, лоши међународни кредити замене повољним, итд. Нову власт ће да саботирају тајкуни из старог система, банке, страни фондови, итд. Појавиће се рупа коју треба попунити и потребни су савезници. Тај проблем мора да реши интелектуална елита. Народ ће да подржи такав рад и подвиг патриотске интелигенције.

Categories: Разномислије

Tags: Владимир Димитријевић, Драгослав Бокан, Никола Варагић, Стање ствари, дијспора