За власт и њене присталице, опозиција је инкриминисана појава – „реакција“, као што је то била и у време Јосипа Броза
Марко Павловић (Извор: Данас)
Већ је примећено да коалиција СНС-а није само catch-all партија, него нова варијанта Социјалистичког савеза радног народа у коме СНС има, као некад КПЈ, руководећу улогу.
Као и КПЈ, СНС „тежи да из политичке странке прерасте у политичко-васпитну организацију“. Као КПЈ у режиму Ј. Б. Тита, та партија запошљава подобне, а отпушта и прогони неподобне. Слично Брозу, Вучић додељује повлашћеним становницима станове (додуше не баш бесплатно, него по повлашћеним ценама).
Са Брозом у глави, Вучић се излануо да се сматра доживотним председником. Слично Брозу, Вучић је мисионарски вођа у светлу будућност, у коју се иде брзим путевима и брзим пругама …
Вучићева политика према „Косову“ је ноторно титоистичка.
Као и Брозу, Вучићу је страна србијанска правна и политичка традиција. То се јасно види на питању изборне владе. Изборна влада не само да данас постоји у Аустрији, него је постојала и у златном добу Србијине демократије (од 1903 до Првог светског рата). Изборне владе се образују са циљем да се омогуће слободни избори. Тако је било 1905, када је интервенцијом шефа државе (краља Петра) образована самосталска изборна влада, под председништвом Љубе Стојановића (јединственог „моралисте у политици“). Регуларност избора који су обављени под овом владом, мало ко је доводио у сумњу; они су остали упамћени као најслободнији у историји парламентаризма Краљевине Србије.
Вучићев режим је суштински једнопартијски систем, какав је био Брозов режим. За Вучића и присталице, опозиција је инкриминисана појава – „реакција“, као што је то била и у време Броза.
Александар Вучић и Јосип Броз (Фотомонтажа: Фокус.ба)
Што се избора тиче, Вучићев режим је дошао у стање Брозовог режима из 1953. Речју Слободана Јовановића, „после свршеног кандидовања Влади остаје само још то да истера на биралиште што већи број гласача… Под таквим околностима, уздржавање од гласања био је једини начин на који се опозиција могла испољити. Али како ћораве кутије није више било, ко није хтео гласати, морао је бити тако храбар да не изађе на биралиште … Уопште, учешће бирача било је слабије него приликом ранијих избора. Број гласача, негде већи, а негде мањи, кретао се између 80 и 89 % од укупног броја бирача. Идеал сваког тоталитарног режима: 100% није био остварен.“
Том идеалу Броз се веома приближио на скупштинским изборима 1958. Опет речју Слободана Јовановића, „као у осталим комунистичким земљама, тако и у Југославији зна се унапред да ће Влада добити на изборима већину, и то већу него што је раније добијала. У Југославији Владина већина, која је већ прошлих избора била достигла 95,7%, порасла је ових избора тачно за 1%. Ако Владина већина буде и даље сваких избора расла, она ће у кратком року достићи 100%. Шта онда? Да се пење навише, не може; а да се спушта наниже, не сме, јер би то значило да Владина популарност опада …“
Као и његов идол Броз, Вучић јури максимални изборни резултат и прибегава „присилном извођењу људи на изборе“. Као и Броз, Вучић је суочен са изборним питањем „шта онда“?
Неки опозиционари Вучићев режим представљају као „режим окупације“. Тако је Слободан Јовановић представљао Брозов режим: „Титов режим није никада био ништа друго него једна окупација – окупација једне земље једном партијом.“
Да се Вучићев режим веома приближио режиму Ј. Б. Тита, понајбоље сведоче стихови „Вунених времена“, великог српског песника Гојка Ђога.
А Ђого каже:
И боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.Живели су мутавци и измећари,
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде,
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни
што живе у његово време,
само ти ниси.Не живи ко проведе живот
чекајући да неком одзвони.
Онај што броји дане
себи броји.
Аутор је редовни професор Правног факултета у Крагујевцу
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Такав је био и Слободан Милошевић. Зато је и завршио у Хагу.
Titoizam je forma koja prozima srpsko drustvo u celini.Titoizam je prvi uveo jedinstveno “nase” u formi naseg puta u socijalizam, nesto po cemu smo mi jedinstveni u svetu, a posto nije postojao sadrzaj koji bi odgovarao toj formi, ona je isla zajedno sa imitiranjem Zapada, sto je predstavljalo korak nazad u odnosu na raniju praksu skolovanja ljudi na Zapadu i njihovog povratka u kraljevinu da bi svoje znanje i iskustva razvijenijih primenili na sopstvenu drzavu.Iz ovog spoja “jedinstveno naseg” i imitativnog se izrodila i opozicija “identicnih Srba” i “drugih Srbi”, prvi koji traze neko nepostojece “nase” i drugih koji imitiraju tudje.Titoizam je doneo i mrznju prema individualizmu koji je u danasnjoj Srbiji postao negativna rec, sto je otvorilo prostor za najrazlicitije forme kolektivizma, ukljucujuci tu i kolektivizam (malo)gradjanista, obnovu partijskog lojalizma, kao sustine drzave, DB-ovsku sumnju prema onima izvan kolektiva.Jos jedna posledica je zavisnost od institucija, kao sto su SANU (glas “najumnijih”) ili SPC (glas “najmoralinijih” i “cuvara tradicije”) koje treba da nadoknade drzavu i ponude resenja koja su vec sadrzana u ustavu, sto pokazuje da narod sebe ne dozivljava kao ustavotvorca (vladavina iz naroda, od naroda, za narod), a drzavu kao svoju.Ova zavisnost od institucija i prezir prema individualizmu zajedno proizvode egoizam kao odsustvo individualne slobode spojeno sa zavisnoscu od drzave kao one instance koja treba, ne da garantuje slobodu, vec pun stomak.To mesanje slobode i “punog stomaka” je jedna od istaknutih posledica titoizma, razlog velicanja neslobodnog titoistickog rezima i opravdanje bezakonja i prihvatanja nasilja nad sobom radi ulaska u EU, kao i necenjenje slobode kod nas.Konacno, titoizam je stvorio figuru srpskog intelektualca, borca protiv kolonijalne vlasti i slugeranskih medija koji u isto vreme radi za drzavu, ne snoseci nikakve licne posledice za svoju “herojsku” borbu, tako da se u njegovom zivotu nece promeniti ni sitnica, kada kolonijalna vlast konacno bude srusena.”I posle Tita Tito” je kod nas dobilo neuporedivo dublje znacenje nego sto su komunisti mogli i da zamisli.
Посве је наивна идеја да је у Србији могућ систем какав је, на пример, у Америци. Да избори буду као што су тамо, да унутарстраначки избори буду као што су тамо, да институције функционишу као тамо. Исто тако је наивна идеја да у Србији може бити као Британији или Данској, на пример. Срби су прекопирали туђи систем, не узимајући у обзир све особености српског друштва које га разликују од друштва горепоменутих земаља. Вучић је само преузео власт у систему који је већ био успостављен и искористио га до максимума. Србијом влада организовани криминал, у најбуквалнијем смислу тих речи, од почетка деведесетих. Све остало је фарса и шминка.
Сад смо ту где јесмо и објашњавање како би требало да буде и како је Вучић крив, нема никакву сврху. Није битно колико пута ће људи од угледа поновити како би “требало да буде”, “демократски”, тако неће бити, јер нема са ким тако да буде. Дакле, тражите решење у скупу у којем решења нема што је јалов посао. Онај ко је незадовољан постојећим стањем и хоће да га промени, треба решење да потражи на другом месту.