Слика је једноставна: петсто заточника (можда ни толико) брани фронт од 500 километара пушкама М 48, а србомрсци долазе са тенковима, авионима и дроновима
Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)
А да не знаш наше даваоце
Поп Мићо у „Горском вијенцу“
О Драгославу Бокану
Иако се у извесним питањима оцене савремене стварности не слажем са Драгославом Боканом, а не делим ни његов, каткад „граалско – синкретистички“ поглед на свет, морам да кажем: да је, за живота, написао само „Огњене љиљане“ и приредио „Београд, град тајни“, заслужио би трајно место у нашој култури. А он је урадио много више од тога.[1] И да је ово наша држава, Драгославу Бокану би рекли: „Господине, бирајте какав бисте стваралачки посао желели, а на нама је да Вам за то обезбедимо средства“. И, наравно, био му обезбеђен пристојан живот. И Бокан не би изневерио: оставио би свом народу књигу, часопис, филм трајне вредности. Може и уме. То је човек обдарен, способан, радан, начитан, свестан епохе, кадар да одговори изазовима најсавременијих медија. (Што, како рекох, не значи да се са Боканом морамо у свему слагати, или да са њим не можемо полемисати.) Али, Драгослав Бокан, по свему судећи, то неће дочекати. Јер, како рече Петар Кочић: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умиријех“. Текст који је тим поводом написао и објавио, по мом искреном уверењу, није плод гордости, него објективности – и баш зато ме је подстакао да пишем редове који следе.
Драгослав Бокан (Извор: ФБ страница Д. Бокана)
О наслову мог текста
Византијски летописци су тврдили да је опасна словенска стратегија подразумевала да су наши преци, пре но што нападну, умели да сатима, са трском у устима, дишу под водом и чекају повољан тренутак. Тако би изненадили непријатеље. Прођоше толики векови, а србска патриотска интелигенција, која покушава да одбрани свој народ, са свих страна изложен јуришу актуелних србофоба и потенцијалних србоубица, и даље – дише на трску. Само у другом смислу, оном финансијском. Офанзивна интелектуално, она је дефанзивна материјално. То јест, да скратимо: нема куче за шта да нас уједе. А наши противници? Слика је једноставна: петсто заточника (можда ни толико) брани фронт од 500 километара пушкама М 48, а србомрсци долазе са тенковима, авионима и дроновима. Они у својим рукама имају сва политичка и медијска средства, и џепови су им пуни пара које стижу са свих страна, са само једним циљем – да поруше оно што је од Србства остало. И не само да добијају паре из иностранства[2], него им на рачуне уплаћују од наших убогих зарада: другосрбијанске НВО, које раде на „десрбизацији и дерусизацији“ народне свести, примају грдну лову управо од власти ове и овакве државе Србије.[3]
Буџетска линија 481
О томе хаџи Слободан Стојичевић, аутор књиге „Мрежни рат у Србији“, у најновијем интервјуу за недељник „Печат“, каже: „Буџетска линија 481 је ознака за књижење дотација и грантова друштвеним организација у буџетима. Она се односи на грантове које држава и буџети самоуправа дају невладином сектору и још неким друштвеним организацијама и корисницима. И у томе у принципу нема ништа спорно. Али само у принципу. Овде је проблем што је смисао донација под утицајем невладиног сектора постао потпуно изврнут и деструктиван. Ова линија је постала легалан начин финансирања америчких мрежних утицаја у Србији. Одлуку ко ће бити дотиран доносе органи власти у страху од невладиног сектора који је постао практично „пета власт“ или нека врста реинкарнације „идеолошке управе“. Пре 10-15 година, грантови за „невладин сектор“ и његову деструктивну делатност су долазили само из иностранства док данас већ сама држава Србија практично финансира своју разградњу под идеолошком управом страних мрежа. Ако на пример нека локална самоуправа треба да бира коме ће дати новац из буџета: удружењу добровољаца из ратова 90-их или лезбејско-феминистичкој НВО – а Председница Владе госпођица Брнабић треба идућег месеца да одлучује о неком инфраструктурном пројекту у тој општини – шта мислите коме ће општина доделити грант?“[4]
Слободан Стојичевић на трибини „Стање ствари уживо“, СКЦ „Ћирилица“, 31. 8. 2019. (Фото: Соња Ракочевић)
Стварно, шта мислите?
Слике са фронта
Паре које србофобни јуришници добијају заиста су огромне. Да је онима који, речју и личним сведочењем, бране заветне ставове бар део тог новца, истина о ономе што се дешава са нашом државом и народом била би много доступнија. Али, ето: родољубиви сајтови се издржавају од убогих донација обичних наших људи, жељних истине (осим оних, наводно патриотских, који припадају „вучкократским“ круговима, разноразним „аветницима“ Врховног Кловна, који убеђују народ да Кловн лаже Запад, а воли Русију), патриотске новине излазе с мене на уштап (пример сјајне „Геополитике“, која је, опет, постала шестомесечник, мада је, извесно време, излазила редовно), издавачке куће муче муке да издрже на узбурканом „лагунско – вулканском“ тржишту, патриотске радио и ТВ станице делују преко Интернета, са студијима у подрумима, и тако даље, и томе слично. Може ли ико замислити да се у Србији сними неки стварно патриотски филм, са парама из државног буџета? Ко не зна шта се збива у свету производње играних филмова и серија, нека чита анализу моћног и драгоценог србског интелектуалца – филмотворца, Божидара Зечевића.[5]
Згон
Велики србски сектолог, покојни Александар Сенић (отишао прерано, у 29. години, сад већ далеке 2002. године), говорио је да се код нас сви послови у оквиру културно-патриотског фронта обављају на „згон“ (тип кулука у Средњем веку – сам стижеш на место кулука, и са собом носиш храну, а, наравно, после кулучења не добијаш „паре ни динара“). И сви наши интелектуалци, они које сам знао и које знам, углавном тако функционишу: хонорара нема или су минимални, кад идеш на предавање добијаш паре за аутобуску карту или бензин за ауто и изведу те на вечеру (негде немају ни за вечеру, али можеш да попијеш кафу или сок). Добро, знам да има извесних, скоро естрадних, „ведета“ које боље пролазе, и које свој патриотски углед и „урадак“ лепо наплаћују, али њих је стварно мало… У дијаспори је нешто боље, али и тамо нема нарочито организованих снага које сарађују са матицом – и у расејању предавања организују ентузијасти, о свом руху и круху. А што ли је тако?
Има ли нека пара и за непродане душе?
Мислим, објективно – пара има. Има их, рецимо, код извесних у Србској Православној Цркви којој је, углавном, враћена имовина, и која од државе добија лепу помоћ. (Нека, нека – није то спорно; споран је одговор на питање зашто се бар део тог новца не улаже у патриотски фронт у култури; мада, можда се негде и улаже у тај фронт, само већина не зна где тачно, и не види баш јасно.) Улаже се у храмове и конаке, а народ нестаје у складу са песмом „Небеска литургија“ Владике Николаја: „Тесна гробља, а мало гробара“. Ко ли ће ићи у те храмове и коначити у конацима кад се не улаже у живу Цркву којој је, између осталог, потребна и хришћанско-патриотска култура?
А помоћ из већ поменуте дијаспоре? Наша дијаспора, наравно, није баснословно богата, али је, како рекосмо, већи проблем то што није добро организована, па не уме да скупи новац за „рат у култури“ који се води у матици, и да га шаље својима. Или, авај, новац намењен за културу даје на роштиљање и певаче који стижу из матице, да подгреју носталгију. (Мада би, искрено, ваљало размишљати о томе да, пошто ће цела Србија ускоро изумрети и иселити се, неће имати за чим да се буде носталгичан, са све покојним Шабаном и постојећим шабанима у позадини.) Вредело би, понекад, уз звуке носталгије и роштиљ, помислити да патриотска интелигенција у матици треба нешто и да поједе, и да плати рачуне за струју и комуналије, и да не мора баш стално да „дише на трску“. Јер, нити ће их финансирати Вашингтон и Брисел, нити ће се накачити на буџетску линију 481, такође надзирану из Вашингтона и Брисела.
Упркос свему, борба се води. Да је култур-патриотска интелигенција у матици чекала те паре, од ње ништа не би ни било. Она се, опет о свом руху и круху, бори колико и како може. А може, јер мора. Да не помињем свима позната имена наших интелектуалаца који, неплаћено или слабо плаћено, пишу, говоре, држе трибине.
(Добро, с обзиром на актуелност, ипак морам да поменем бар два имена, која су напустила престоничку удобност и кренула на далеки пут: Мило Ломпар и Милош Ковић у овом часу, као да су у тинејџерским годинама, језде северноамеричким континентом, и обраћају се нашима сведочењем о Косовском завету и неодустајању, као у некој новој, трезвено – отаџбинској, верзији Керуакове „On the Road” приче[6]. То је стварно за похвалу. Јер, могли су да седе код куће, а после свега што си написали, рекли и учинили, нико им то не би замерио. Напротив!)
Похвале
На представљању сајта „Стање ствари“ у суботу, 31. августа 2019, у надахњујуће герилском подруму Удружења „Ћирилица“ (и они заслужују сваку похвалу за своју борбу у култури) рекао сам да намеравам да напишем низ похвала онима који су још живи, а који нашу захвалност заслужују. Доста ми је, често лицемерног, слављења само покојника. И ево скице за будуће похвале.
Владимир Димитријевић на трибини „Стање ствари уживо“, СКЦ „Ћирилица“, 31. 8. 2019. (Фото: Соња Ракочевић)
Да поменем чудесног Владимира Меденицу, витеза културе, који је, на својим плећима, пренео планине руске философије и књижевности у Србију, без паре и динара, телесно крхак, а духовно челичан; његова библиотека „Логос“, коју није подржавала ни званична Русија ни званична Србија, пример је шта вредан човек, чак и везаних руку, може да учини ако жели да твори (парафразирао сам Достојевског). За Меденицу Бокан с правом каже да је „добио силу по мери (и величини) свог смирења и његов поглед апсолутне посвећености другима га је умањио толико да он и не признаје да заиста постоји, а камоли да је „значајан“. И зато је највећи, јер се толико умањио.“[7]
Или др Радомир Батуран, који часописом „Људи говоре“, што га, донкихотовски, објављује у Канади, одржава темељну везу матице и дијаспоре.
Или Сава Росић, госпођа разумна, која је толико руских књига превела на србски, такође не тражећи паре ни динара (од Дугина до Кара – Мурзе, од Зиновјева до Вознесенске ).
Сава Росић (Извор: Српска.ру)
Или мој драги брат у Христу, Жељко З. Јелић, трагалац за високом баштином наше дијаспоре, који се бавио и Владиком Николајем и протом Димитријем Најдановићем и Милутином П. Деврњом и Марком С. Марковићем.
Или Раде Јанковић, адвокат из Бољевца, који је својим књигама попут „Злог доба“ и „Доба раз-ума“ обележио нове домете хришћанске мисли у нас.
Или намерно прећутани и прецртани Момчило Селић, књижевник и мислилац чији је роман „Тарин луг“ незаобилазно дело које тек чека своје тумаче, и чији је „Српски лист“ остао парадигма националног Интернет издаваштва.
Или велики заточник Книнске Крајине, књижевник Срђан Воларевић, умник и отачаственик какви се ретко срећу.
Или писац и издавач Светислав Пушоњић, са својом издавачком кућом „Виогор“, која се не да моди и тренду, него сведочи шта вреди. Читање његових „Идола поробљеног света“ лековито је.
Или Далибор Муратовић, издавач „Психолошких белешки“ србског Винстона Смита, др Драгана Крстића, највећег сведока брозоморе, тог трајног рата против Срба!
Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV
Или Родољуб Лазић, правник и светосилуановски православац, који је први (сад је, после дејства Фанара на Украјини, то лако видети!) својом књигом о лажној теологији апологете смртобожја, митрополита Зизјуласа, објаснио шта нас чека на крају пута криптопапистичке теологије коју дотични заговара.
Какви су то људи, у каквом времену!
(А нека ми опросте они које не поменух, а истински их поштујем, волим и настојим да их уочим и препоручим јавности.)
Мудри су то људи, баш онако како Владимир Меденица дефинише мудрост: „Мудар је онај ко се сећа са осећањем, чију мисао прате осећања, чија је мисао прожете осећањима, ко памти са благодарношћу и дубоким поштовањем, ко гаји љубав према неком те га у памћењу васкрсава“.[8]
Ови људи воле своје претке, и желе да живе за потомке. Да им нешто предају. Да то буде Предање.
Светла успомена као захтев пред нама
„Запамтите, Владимире: највише што србски интелектуалац може да постигне је да га не воле, али да га уважавају“, говорио ми је велики учитељ Завета, Предраг Р. Драгић Кијук, отац „Катене Мунди“, енциклопедије његовог народа који опстаје на светским веригама.
Предраг Р. Драгић Кијук (Извор: Катена Мунди)
Размишљајући о њему, парадигматичном, који је целог живота плаћaо цену неодустајања и непродатости, не могу а да не цитирам Кијуковог сарадника и поштоваоца, политиколога и аналитичара Александра Павића, који је, описујући га, дао, у свом огледу, „Живи Кијуков дух“, слику србског интелектуалца какав треба да буде пред „силама немерљивим“:
Из Пеђе је, из зеница које су светлуцале из дубине неког искона ка којем те је његово присуство магнетски вукло, из осмеха који је перманентно, обухватно титрао у распону између благе, неосуђујуће, скоро васпитне ироније и смиреног духовног усхићења, једноставно избијала не само његова, већ и колективна делатна – не поробљена, застрашена или заглибљена у инерцији – српска личност, са свим оним што је кроз векове сакупила, и што ју је довело до тадашњег тренутка, до тадашње реченице разговора. Привидно „сам против свих“, не припадајући ниједној струји моћи, лишен било какве институционалне или партијске подршке, гурнут у перманентну материјалну неизвесност, он се носио као да је малтене изасланик самог цариградског василевса, или цара Душана, као да иза себе има небројану војску оклопника и овлашћених империјалних чиновника, а не само своје добро име, породицу, пријатеље, веру, знање, памћење и бескрајну отвореност ка новом. Пеђино живо сведочење је од врсте која је истинска делотворна – свест о тешкоћама, поразима, огромној снази противничких сила, вековним тумарањима, одступањима и падањима, скоро безизлазном тренутном положају и крајње неизвесној будућности, али без и трунке патетике, кукања или резигнираности (она која се изражава да би провоцирала или подстакла се не рачуна). Штавише – са полетном спремношћу да се већ следећег тренутка ступи у нову борбу, или настави нека скоро или давно замрзнута, па чак и заборављена, ношеном живом, самоподразумевајућом вером у гесло Владике Рада, „нека буде што бити не може“. Оном ко можда претходно није разумео тај парадоксални темељ науке вађења победе из чељусти привидног пораза – само би му се казало кроз живи сусрет са Пеђом. Да, све је изгубљено, пропали смо, воде нас најгори, окружени смо џелатима, разоружани, упропашћени – и? Па, наравно, идемо даље, јер већ следећи напор може управо да буде онај који је спасоносан, који све преокреће. И осећаш да ће тако бити, да ће победа неминовно доћи, кад себе довољно гурнеш, тако да и они око тебе немају куд, кад у довољној мери раскрстиш са сумњама, малодушношћу, дефетизмом и незнањем које те скоро несвесно заробљава у привидној безнадежности тренутка.[9]
Такви морамо бити, јер смо Срби, народ Господњи, са свим својим манама и гресима и са истинском неопходношћу покајања, да се, овако непокајани, више не бисмо брукали пред Богом и прецима. И издржаћемо, са све пушкама М 48, против тенкова, авиона и дронова страних и домаћих србофоба.
Али, ипак, србски патриотски интелектуалци треба нешто и да поједу. Не може се стално дисати на трску.
УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 8. септембра 2019. године):
[1] https://stanjestvari.com/2019/09/05/bokan-moj-slucaj/
[2] http://balkanspress.com/index.php/vesti/drustvo/5571-ko-su-najveci-donatori-nevladinih-organizacija-u-srbiji
[3] http://www.politika.rs/scc/clanak/330139/Drzava-za-NVO-godisnje-izdvaja-koliko-i-za-nauku
[4] Слободан Стојичевић: Тајанствена линија 481, „Печат“, 6. септембар 2019, стр. 48
[5] https://www.standard.rs/2019/02/15/duboka-drzava-i-silovanje-istorije-u-srpskom-filmu/
[6] https://catenamundi.rs/vesti/zavetna-istorija-srba-catena-mundi-u-sad/
[7] Драгослав Бокан: Ко сам ја да не будем спасен?, Владимир Меденица: Повратак, Београд, 2017, стр. 47
[8] Исто, стр. 42
[9] https://srbin.info/kultura/na-casne-verig1e-svetog-apostola-petra/
Categories: В. Д. читач
Нешто нема коментара на овај текст. А Своди се на једно: српски десничарски интелектуалци првипут у историји камче паре. До данаске су – лежали у Јасеновцу; таворили по институтима и гужвали се посве анонимно по ГП Бгда, ie Дмитрије Богдановић, Жарко Видовић, etc etc. И нису се бринули да ли ће их памтити, јер су знали да хоће. Томе служи њихово огромна заоставштина…Настала у горе доба од овог нашег…Ђе бочи ба? Какви су то гафови сад?
Drzava:”Gospodine Bokan, birajte kakav biste stvaralacki posao zeleli.”
Bokan:”Zeleo bih da snimim vestern.”
Koliko umnijih, obrazovanijih ljudi od Bokana, koji nisu po mudrost sveta isli na FDU, znam, pa ne mogu da dodju ni do jedne knjige (“Danas knjige izdaju samo voditeljke i bogate devojke”, rece jedan koji ih izdaje na hiljade tona), a kamoli da im drzava, pretpostavljam socijalisticka, jer nigde “stvaralacke” poslove ne nude drzave, osim u socijalizmu, da “stvaralacki” posao.To uverenje o drzavi kao onoj koja daje “stvaralacke” poslove, vera u magijsku moc filma (npr. o Jasenovcu, pa jos kada ga Zapad vidi…, a najbolje i da ga snime zapadnjaci (Cedomir Antic), dok ce kod nas da nas vrati “identitetu”) je posledica titoizma, kao sto je i hipertrofija “identitetskog” posledica iskljucivo onog NASEG puta u socijalizam, jer sa titoizmom i pocinje ekskluzivnost “naseg” koja, umesto preuzimanja od drugih (Zapada), pocinje sa imitiranjem drugih (Zapada).”Nasost” je neodvojiva od imitativnog.Sve ostalo je samozadovoljstvo “ja tebi serdaru, ti meni vojvodo” nasih “identicnih” koji u politici ne mogu da privuku ni pet posto IZASLIH, a u celom narodu, koji dozivljava novu seobu, uglavnom mladih, sposobnih i obrazovanih, a na sta Bokan ima da kaze samo “sram ih bilo”, jer iz njegove pozicije drzave kao mesavine teokratije i mafijasko-partijskog lojalizma, nista drugo i ne moze da se kaze, a sta moze da se ucini, ne bih ni da pomisljam, da ne govorim.Zao mi sto Bokan nije uspeo u Holivudu, sada bi bio drugi(srbijanski) covek, jer on spada u one ljude, ne kako on i autor misle, zrtve zle drzave, vec objekte istorije koji sa malim promenama postaju nesto drugo i, naravno, uvek prenaglaseno.Veliki broj minusa koji su dobili negativni komentari hiperpateticne Bokanove ode samome sebi, samo potvrdjuje moje zapazanje da pod odredjenim istorijskim okolnostima…
@ Трпимировић
Пусти Бокана. Али ти испадаш овде или “корисни идиот” или неко ко озбиљно, озбиљно не разуме ствари, тј ништа….
Човек пише како не могу да се бране са М48 против тенкова и дронова, а ти помињеш Јасеновац и као да импутираш да би свако од србских патриотских интелектуалаца хтео не само да дише без трске него и да купи стан, и то баш на твој рачун.
Е, света простото!!!! Дај Боже да ови људи које си напљувао не дигну руке, као што и ти ништа, сигурно не радиш за Србство
Savetovao bih „Stanju Stvari“ i njegovim saradnicima,citaocima,onima koji komentarisu,da se izrazavaju kao Sv.Vladika Nikolaj-NARODNIM JEZIKOM,da prenose pravce,okvire buduceg delovanja,indetifikovanje problema….njegovo resavanje…Zamislite sa svom skolom koju je imao Sv.Vladika Nikolaj,da je pisao uskom krugu,sa mnogo ukrasavanja,,a zeleo da bude omasovljeno,da li bi u tome uspeo?
Moramo i u svom patriotskom delovanju(pre bih rekao rodoljubivom) sebe ostaviti po strani,ne misleci ovde na Vladimira Dimitrijevica.
Uocavam dve cinjenice:da je Beograd najprljaviji grad u Evropi(nevezano za temu),
tamo gde su preci:bili vispreni,stprljivi,ubojiti,inetligentni i spremni da uce i primenjuju nauceno,a da su danasnji srbi ostali samo gordi i bez ikakve vestine prezivljavanja u ovim nametnutim pravilima.
Mi smo najaci kada nesto nemoguce se nametne kao izazov,a pri tom smo slozni-zajednicko kolektivna svest nam je visoka (nema fukare i izdajice-imamo visoka moralna nacela),ostajemo beskompromisno na putu istine i pravde i uz pomoc vise sile prevazidjemo sebe i pobedimo.
Шта данас мали човек у Србији МОЖЕ да уради на терену великих играча, а у корист свог народа
Ако неког занима где је, шта ради и како преживљава истинска српска интелектуална елита, у овом тексту Владимира Димитријевића може да се просветли, а можда и схвати да је на нама, малим, обичним људима да се организујемо и подржимо их. Онолико колико им, овако измучени и одучени од живота, поногнемо да продишу, толико ће се нашим потомцима будућа безнађа лакше развејавати.
Не би било лоше да, барем они који ће овај текст прочитати, размисле да финансијски напори у празно (и чешће, у корист заједничке пропасти) које бесвесне и полусвесне, као и сви ми осиромашене масе наших сународника редовно праве, одвајајући и буквално из уста за гласања на којекаквим ријалити емисијама, за бесомучне уплате тикета спортске прогнозе и разних других малигних или полубенигних порока, ипак нису смртна пресуда и да сви са таквим стварима ипак, како-тако, живе.
Можда не би било лоше да свако од нас ко препозна шта нам се са културом и земљом дешава и какве нам опасности прете, одабере неки свој родољубиви „порок“. Па нека је и мизерно мало, нека и изгледа безнадежно и смешно. У поређењу са једном кафом, кутијом цигарета, тикетом или било чиме другим моћи ће да само не шкоди, а можда и да нам свима заиста помаже. Све шта треба је да прошетамо до своје банке и направимо трајни налог за уплату некоме од интелектуалаца или организација којима верујемо да се искрено боре за све нас.
Ја сам свој „тикет“ одабрао и играћу га једном месечно, докле год будем имао икаквих прихода и док видим да тај неко ради у корист нашег народа. Ако ништа друго, осећаћу се корисним и биће ми лакше када помислим да моје „бачене паре“ иду људима са којима се слажем, који много боље од мене умеју да кажу све оно шта и сам мислим и који ће, ако овакви са одлукама попут моје полако престану да буду Мохиканци, моћи да се заиста размашу, искористе свој пун потенцијал и учине све за шта су способни у корист свих нас, наше деце и генерација које долазе.
Каква нам је преовладајућа култура и интелектуална елита, такви ће нам се и лидери у народу појављивати. Ово је можда и последњи опипљив начин да обичан човек ,који се више ни на гласању ни за шта не пита, учини нешто конкретно и са правом осети да води неку борбу за будућност наше земље и народа.
Размислите. Није још ништа готово и још увек се сви питамо!
То што се паре из буџета дају другосрбијанцима је само део политике коју власт спроводи, а она је, у целини, антисрпска.
На политику се не може одговорити неполитичким средствима, као што се против фудбалског тима не може послати ватерполо тим, макар тај ватерполо тим био најбољи. То је једна од основнисх ствари које мноштво Срба не схвата. Не могу се тзв. национални интелектуалци супротставити антисрпској политици. Антисрпској политици се може супротставити само реална политичка снага, а такве снаге у Србији нема нити се она може формирати на трибинама на којима говоре доктори наука или издавањем књига које пишу доктори наука.
Он што би доктори наука, међутим, могли да ураде, јесте следеће. Да објасне Србима да је политика борба за друштвену моћ, тј. за власт и да се само са позиције те моћи могу извршити промене у смислу да политика Србије постане српска, уместо антисрпске какава је сада. Власт, па и политика, не могу се променити деловањем у култури, него само политичким деловањем.
@Владимир Челекетић
Размишљање вам је тотално промашено. На пољу политике у овом тренутку, а и задуго унапред, не може да се уради апсолутно ништа, зато што је политика, као и мање-више све друге области живота, потпуно узурпирана од агентурних мрежа са Запада које под апсолутном контролом имају и позицију и опозицију. Опредељивати се између понуђених лидера или покушавати да се угураш међу њих као ”нова политичка снага” јесте траћење снаге, живота и времена.
Уосталом, зар не видите да глобалистичке и антисрпске структуре делују на пољу културе још агресивније него и на пољу политике. Погледајте филмове који се снимају и нашироко рекламирају у последњих двадесет година, па онда разне програме и фестивале, прођите сајмом књига па погледајте све те лагуне, вулкане, самиздате б-92, евро-ђунтије, фабрике књига и масу других издавача који хиперпродукују глобалистички шунд и затупљују укус читалаца. Зар мислите да би западне структуре све то финансирале, медијски и институционално подржавале, уступале им сав рекламни простор, да деловање на пољу културе сматрају безначајним?
А ако у тој прашуми и хаосу до читалаца једва и стигне шта ваљано и вредно, онда је то захваљујући искључиво великим напорима људи које помиње Димитријевић, који раде о свом руху и круху, без икакве финансијске подршке. Оно што ми можемо то је да купујемо и препоручујемо њихове књиге, да их промовишемо где год можемо, јер тиме миц по миц доприносимо да се преко њиховог стваралаштва реализује аутентичан културни модел. Тек ако он ојача, можда се може очекивати и појава неке зреле и аутентичне друштвене ( политичке ) снаге.
Велика је грешка Срба што попут вас размишљају искључиво из макро-перспективе, па им се чињење на микро-плану чини безначајним. А у ствари се по Конфучијевим речима до великих победа стиже преко низа малих.
@ Јанко
Како функционише америчка империја и како држи своје потчињене, познато је. А имамо и примере других империја у историји. Сада Вас молим да ми наведете пример земље која је била у неоколонијалном положају у односу на Америку, а ослободила се тако, “миц по миц”, без политичког деловања, него кроз деловање у култури, док се народ није “освестио”. Мени је познато да је Вијетнам победио САД али је то било могуће само уз помоћ Кине и СССР и пада ми на памет иранска револуција, дакле, опет не “миц по миц”. Пада ми на памет и Хезбулах, као јака политичка снага која делује у свету изложеном америчкој доминацији. С друге стране, не могу да се сетим ни једне групе интелектуалаца који угрожавају амерички поредак.
Друго, политички релевантно не мора да буде класична странка демократије која кука због изборних услова. У ствари, у Србији, то и није политички релевантно, осим као бриселска алтернатива Вучићевом поретку. Политички релевантно, као супротност постојећем поретку, била би суверенистичка снага која реално угрожава власт, без обзира на који начин то чини.
Коначно, чак и група интелектуалаца би могла да буде политички релевантна, ако би се бавила политичким темама, ако би нудила политичку платформу, што код нас није случај.
Што се тиче тенкова и пушака М48, подсетио бих да у животу и појединаца и народа постоје ситуације које се чине безизлазним, али које су у суштини врло лако решиве. Потребно је “само” се сетити да је Бог Жив и да је Свемоћан. Али, како каже св. владика Николај “Небеској литургији”: “…закукаше Срби у невољи, ал се живог Бога не сетише, нити Бога, нити својих греха…”. На људском плану, људским средствима, нама нема помоћи ни спасења. Као што је у много ситуација било и са јеврејским народом, о чему сведочи Стари Завет. Прочитајмо ово, на пример:
” А сад ево, синови Амонови и Моавови и они из горе Сира, кроз које нијеси дао синовима Израиљевијем проћи кад иђаху из земље Мисирске, него их обидоше и не истријебише;
А ево, они нам враћају дошавши да нас истјерају из нашљедства твојега, које си нам предао.
Боже наш, зар им нећеш судити? јер у нама нема снаге да се опремо томе мноштву великом, које иде на нас, нити ми знамо што бисмо чинили, него су очи наше упрте у те.
А сви синови Јудини стајаху пред Господом и дјеца њихова, жене њихове и синови њихови.
Тада сиђе дух Господњи усред збора на Јазила сина Захарије сина Венаје сина Јеила сина Матанијина, Левита између синова Асафовијех,
И рече: слушајте, сви синови Јудини и Јерусалимљани, и ти царе Јосафате, овако вам вели Господ: не бојте се и не плашите се тога мноштва великога, јер није ваш рат него Божји.
Сјутра изидите на њих; они ће поћи уз брдо Зис, и наћи ћете их накрај потока према пустињи Јеруилу.
Не треба ви да се бијете у овом боју; поставите се, стојте па гледајте како ће вас избавити Господ, Јудо и Јерусалиме! не бојте се и не плашите се, сјутра изидите пред њих, и Господ ће бити с вама.
Тада се Јосафат сави лицем к земљи, и сви Јудејци и Јерусалимљани падоше пред Господом, и поклонише се Господу.
А Левити од синова Катовијех и синва Корејевијех усташе, те хвалише Господа Бога Израиљева гласом веома високим.
А ујутру уставши рано изидоше у пустињу Текујску; а кад излажаху, стаде Јосафат и рече: чујте ме, Јудејци и Јерусалимљани: вјерујте Господу Богу својему и бићете јаки, вјерујте пророцима његовијем и бићете срећни.
И тако договорив се с народом постави пјеваче Господње да хвале свету красоту идући пред војском и говорећи: хвалите Господа, јер је довијека милост његова.
А кад почеше пјесму и хвалу, обрати Господ засједу на синове Амонове и синове Моавове и на оне из горе Сира, који изидоше на Јуду, те се разбише.
Јер синови Амонови и синови Моавови усташе на оне из горе Сира да их побију и потру; и кад побише оне из горе Сира, ударише једни на друге, те се потрше.” (2.Дн. 20, 10-23).
Све ово се може применити и на нас у овом времену, паралела је потпуна.
Наравно, ми можемо и даље да се вртимо у круг, да тражимо излаз у и у Русији, и у Кини, и у Савезу за Србију, и у чему год од овога света. Али ту решења нема у овом тренутку, када смо на дну, када нам је душа у носу. Сада нам може помоћи само духовни salto mortale: да се окренемо Богу. Ми можда имамо М48, а они тенкове. Али Бог има неупоредиви и непобедиви арсенал оружја. По дефиницији, јер је Свемоћан. Кад нам то допре до свести, почеће избављење.
@Владимир Челекетић
Грешка у вашем размишљању је у томе што ви оно ДО ЧЕГА ТРЕБА ДОЋИ, узимате као нешто ОД ЧЕГА ТРЕБА ПОЋИ. А то у овом тренутку ( и још ко зна колико времена ) једноставно није могуће ( што не значи да једном неће бити ). Верујте ми да бих ја био најсрећнији када би у данашњој окупираној Србији постојало нешто попут Ирског републиканског покрета ( ИРА ) који би деловао субверзивно и непријатељу наносио конкретне губитке. Први бих се прикључио нечему таквом и са највећим апетитом јуришао на било коју антисрпску тврђаву, шта год ме снашло због тога. Али воље за организацијом тог типа у српском народу једноставно нема, ни у матици ни у емиграцији, нити постоји психолошка атмосфера која би водила нечему таквом. И то је факат са којим се ваља суочити.
Али човек не треба да непрестано ламентира због онога што се не може, већ да чини оно што у датом тренутку може. А свако од нас може макар да купи феноменалне ”Психолошке белешке” Драгана Крстића и поклони их пријатељу пре него што истом неко тутне Лујзу Хеј, Ошоа и друге мега-популарне шарлатане, јер тиме ем помаже издавачу, ем пријатељу, ем придобија једног човека за Истину, Правду и Српство.
Пазите, никада у историји нису интелектуалци, уметници и уопште људи од духа били ти који су се конкретно организовали у моћну друштвену снагу. То припада људима од акције, а не људима од духа и интелекта. Први српски устанак нису покренули Филип Вишњић, Старац Милија и Вук Караџић, већ Карађорђе, хајдук Вељко, Јаков Ненадовић и други људи од акције. Али ни таквих не би било да није било духа сопства који су гуслари и преписивачи преносили са колена на колено. Интелектуалци било ког типа су дакле, чувари ватре, а не људи од акције. Ово друго припада неким жестоким момцима, ратним ветеранима, разним одметницима. Није да ми таквих немамо, али из неког разлога немa их на виделу. Шта год им се имало замерити, извесни малобројни интелектуалци о којима говори Димитријевић су једини на којима се данас држи српство. Они на свом пољу раде што умеју и могу. Немојмо и ово мало што их има омаловажавати и саботирати, јер онда ће нас поклопити потпуни мрак и мук.
@Јанко
У праву сте
@Владимир Челекетић
Јанко је у праву
Објашњење
Оба учесника у расправи (Јанко и Владимир) наилазе на подршку осталих читалаца. Како је то могуће? Мој претходни коментар је заправо провера ко од њих двојице има већу подршку. Не знам зашто, али ме то занима.
Ne treba da jedu.Puna usta ne govore!U pitanju je, koliko ja razumem, nas „identitet“, a Boga mi i egzistancija, a raspravlja se o tome sta cemo za rucak.Intelektualac radi glavom i zato mu se radi o glavi, stomak mu je potreban samo ako ce da izvodi trbusni ples pred vlascu!
Доброта срца нашег Владимира Димитријевића, нажалост и неретко доводи га у ситуацију да пјербезуховски лута и изненађује својим изборима праћеним ставовима које разумен човек не може а да не доведе у питање. И као што је Драгомира Васића довео у везу са некаквим совјетољубљем, а њега на путу ка западним савезницима совјетољуби ухватили, пребили, осудили и предали усташама да буде спаљен у Градишци, тако je истовремено Васићевог сестрића прогласиo усташом, док комунисте у усташким редовима Титових узданица, који су га убили, уздиже у грађанске демократске полетарце и Православце… Тако је и у овом тексту утрпао толико различитих људи, стваралаца чак и корифеја, да би их затрпао некима којима је боље имена ни не помињати. Међу таквима је Драгослав Бокан, даровит, начитан, благоглагољив синкретиста без става и убеђења, с постојаном љотићевштином слабо прикривеном театралношћу. Да не дужим, шта год говорио и чинио, за мене он остаје фигура одевена у црну Гестапо официрску униформу, са шапком, без упртача, у изгланцаним црним кожним чизмама до испод колена, које су носили само немачки нацисти-Гестаповци и које су биле најугланцанији предмет у тој канцеларији, другога дана од када сам у њу ушла. У магновењу и данас видим укочену фигуру с десницом подигнутом „под 45 степени“, која покушава да изговори шта тражи… Ни пре ни после тог дана, научена „од малих ногу“, никада нисам прстом испружене шаке показивала, …пут врата, …уз „Напоље“ најмирнијим тоном и испод гласа. Касније сам га виђала истоветно одевелог (ваљда из некаквог фундуса) испред покојног Руског Цара, у говорима, извикивањима парола, које су неки пратили, а неки у чуду заобилазили и згледали се. Био је рани октобар 1992. године. И данас бих исто.
“Али, ипак, србски патриотски интелектуалци треба нешто и да поједу. Не може се стално дисати на трску.”
A ko to negira i gde da treba da rucaju i da veceraju, ali bogami i da doruckuju ako se bude rano. Treba, treba..neka nam pozive pa neka lepo rade i zarade novce da mogu ne samo da jedu vec i nesto da popiju, da kupe sebi nesto te da se obuku, te ciopele i td… ima mnogo sta treba da ne nabrajam.
I cemu onda ta poruka? Ko god zivi treba da radi i da se po mogucstvu, ako nije bas nesposoban, da sam sebe izdrzava svojim radom. To vazi za svakako, pa i za intelektualce, i ne vidim razloga da ne vazi i za one partiotske intelektualce.
Neka rade prvo posao gde mogu malo novca da zarade da bi obezedili minimum egzistencije, a ostatak vremena neka posvete onome sto im je volja, u ovom slucaju ispoljavanju patriotizma, bilo svojim delima bilo ucestvovanjem u nekim od organizacija.
Ali ako pisac misli da je danas potrebno da ti intelektualci ZIVE od patriotskog posla, pa profesionalini politicari, onda je to velika i neoprostiva greska. Patriotizam NIJE profesija vec opredeljenje, i na njemu se ne zivi i stvara novac da se jede ili da se dise na trsku.
Drugo, nisam razumeo ova poredba “jedenja” i varenja od disanja (na trsku), jer to su dve razlicite stvari. Recimo ne mozete da prezivite ako ne disete recimo 10 minuta, ali mozete da prezivite ako ne jedete a pijete vodu i disete cist vazduh i mesec dana. Pitajte monahe na primer.