Наташа Јовановић: У каквој су вези долазак Зизјуласа у Србију и промене у организацији епархија СПЦ у САД

У устројству епархија СПЦ на америчком континенту неки су препознали излазак у сусрет амбицијама Фанара да присаједини дијаспору других помесних цркава

Митрополит Јован (Зизјулас)

Посета цариградске делегације СПЦ није требало да са терена дискретне црквене дипломатије склизне на терен шире јавне сцене. План није био такав. Овај догађај, важан не само за нашу цркву већ потенцијално пресудан и за цело православље, планирано је, да се, ако већ мора, спроведе у тајности. У прилог дискретности посете говори чињеница да ће делегацију из Фанара предводити митрополит Јован Зизјулас – ментор либералних српских богослова који су се у новонасталом спору између Цариграда и Москве, данас као епископи, нашли на сукобљеним странама. И други аргумент који иде у прилог изакулисности је тај да јасан став СПЦ изнет преко Синодског саопштења којим је наша црква прва од аутокефалних осудила неканонски томос додељен украјинским расколницима – можда није коначан. На тој чињеници већ дуже време инсистира владика Максим, који каже да је његов став да треба да саслужујемо са свима са којима смо саслуживали нашао „потврду у посебном саборском саопштењу“, односно да је Сабор о питању Украјине омекшао, те да треба очувати богослужбено јединство са разбојницима који су упали на канонску територију РПЦ… (интервју дат дневном листу „Политика“).

Кардиналне измене

Како год, долазак у Србију Зизјуласа, апологете савременог екуменизма и ван Цариградске патријаршије, у околностима нимало идиличним, ипак је обзнањен, а тиме бачено ретроспективно светло на догађаје који су се збили у време мирних летњих месеци а могу имати посредне везе с поменутом посетом. Први се односи на ново устројство епархија СПЦ на америчком континенту, у чему су неки препознали излазак у сусрет амбицијама Фанара да присаједини дијаспору других помесних православних цркава. Други догађај који је потресао СПЦ, а претходи посети титуларног митрополита Зизјуласа, јесте одлука да епископ Максим више не предаје на Православном богословском факултету у Београду што је показало дубоки раскол у круговима либералних православних богослова чијим се неформалним духовним оцем сматра у Београду очекивани Зизјулас.

Кључни догађај десио се средином јула када су тројица владика са територије САД самоиницијативно приступили организовању засебне аутономне целине на овој територији, урушавајући једину легалну аутономију на америчком континенту СПЦ у Северној и Јужној Америци. Уследила је промена назива ове аутономне организације. И поред симптоматичне тежње епископа СПЦ са седиштем на територији САД, пре свих владике Максима (Васиљевића), да умање значај последњих промена у организацији епархија Српске цркве на америчком континенту, чињенице говоре супротно.

Др Зоран Чворовић упозорава да на овогодишњем Сабору епархија СПЦ из САД нису извршене никакве козметичке, правно-техничке, већ неке кардиналне измене правног акта који је до ових промена носио назив Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. Сабор епархија СПЦ из САД, које су, дакле, само део СПЦ у Северној и Јужној Америци, самостално је изменио Устав ове аутономне црквене целине трансформишући га у основни конститутивни црквено-правни акт нове самопроглашене црквене аутономије, под називом Српске православне епархије у САД. Једном речју, напомиње он, одлуком тројице од пет епископа у Северној и Јужној Америци о измени одредбе о територијалном важењу Устава аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке ова аутономија је заправо укинута.

„Такву одлуку није могао донети Сабор три епархије у САД, јер то тело не познаје Устав аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке, већ само Епископски савет, који чини свих пет епископа са америчког континента. При томе, јавности непозната одлука прошлогодишњег мајског СА Сабора СПЦ да се измени одредба о територијалном важењу Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, на коју се позивају епископи из САД, има само карактер иницијалног акта којим је покренут поступак измене и он као такав не може да замени нову одлуку СА Сабора који је као највише законодавно тело СПЦ дужан да размотри и одобри сваку конкретну предложену измену у највишем организационом акту аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке. То уосталом проистиче из члана 18 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку. И лаику би морало бити јасно да СА Сабор СПЦ не би смео да одобри измене које су предложене од тела које не познаје важећи Устав аутономне СПЦ за Северну и Јужну Америку.“

Револуционарни аргумент

Накнадно се појавио и револуционарни „аргумент“ епископа Максима да су се епископи из САД одлучили да територијално важење постојећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку доведу у склад са реалношћу, пошто се овај акт наводно до сада није примењивао у епархијама које покривају Канаду и Латинску Америку. О томе колико је аргумент ваљан и правно озбиљан, те шта за последицу може имати кооперативност са светским властима и прихватање „реалности“ своје мишљење изнео је владика буеносајреско-јужноцентралноамерички Кирил у писму упућеном браћи архијерејима.

„Господо архијереји, знам да овиме нисте имали лошу намеру, али је чињеница да тиме може да се отвори простор за деловање људима који су до јуче раздирали и раздвајали стадо Божије и по Америци и по другим државама где живи наш народ.“

Епископ Максим (Извор: Печат)

Иако ће својим критичарима на странама „Политике“ рећи да учитавају лоше намере, а да су њихове оптужбе бесмислице, епископ Максим занемарује да десет година после доношења Устава остају аргументи које је на странама „Печата“ изнео академик Коста Чавошки. Указујући на неговање беспоретка и самовоље у аутономној СПЦ за Северну и Јужну Америку он је још тада закључио како новоконституисана аутономија у СПЦ има потенцијал да у будућности донесе, нажалост, велике „невоље“ и нове расколе на телу СПЦ. Пре њега, још 1994. Петар Павловић је у“Погледима“ из Крагујевца указивао на покушаје урушавања СПЦ од стране покојног митрополита Христифора, а исте године новинар Милослав Рајковић говори о погубном значају документа којим се дијаспора СПЦ предаје Фанару и цариградском лажном папи Вартоломеју.

О томе колико црквена аутономија епархија у дијаспори слаби јединство унутар СПЦ, на странама сајта Поуке.орг адвокат Родољуб Лазић пише: „Устав Архиепископије са три епархије, а та Архиепископија је врло, врло аутономна по свему. Има свој Црквени сабор који се одржава сваке 5. године, а може и ванредно, има Епископски савет, који је пандан СА Синоду, има Централни црквени савет итд… Једноставно, давно је требало да међу линковима на званичном сајту СПЦ стоји и линк према овој Архиепископији (сајт СПЕСАД је, иначе, потпуно на енглеском (!!!), без опције за српски и без икаквог линка према СПЦ).“

Конституисање овакве аутономије непотребно је и штетно, закључује Чворовић, јер може само да служи слабљењу јединства СПЦ, што је показала руска лекција из 1917. године.

„Суочена са намером бољшевика да после државног униште и црквено јединство руског народа, Руска црква је 1917. и 1918. године прибегла давању аутономија како би амортизовала захтеве за аутокефалијом. Не само да тада установљене аутономије у оквиру РПЦ нису успела да спрече насилно цепање црквеног јединства, нити да умире папске амбиције Фанара и патријарха Мелетија Метаксакиса, него се последице одлуке Сабора РПЦ од 1918. године о успостављању привремене аутономне цркве на Украјини и данас и те како осећају. Оснивањем епископских савета у бившим југословенским републикама, а нарочито конституисањем аутономне СПЦ за Северну и Јужну Америку, српски епископат понавља грешке руског епископата из 1917. и 1918. године.“

Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)

Он сматра да инсистирање Фанара на територијалном начелу показује да је Фанар, као и Ватикан, пао на искушењу поистовећивања Цркве са државом, јер држава је територијална, док је Црква пре свега персонална заједница, пошто њој не припадају сва лица која живе на једној територији, већ само њени чланови повезани јединством вере, канона и светих тајни.

С друге стране, прилагођавање Цркве територијалним границама државе у којој делује не може да буде аргумент за оснивање аутономне црквене организације у САД, пошто је довољно да се границе епархија ускладе са државним границама САД, а истовремено према Уставу СПЦ правна лица могу бити само епархије, црквене општине или манастири, док највиши конститутивни акт СПЦ не познаје епископске савете као правна лица.

Црква Срба или Српска црква?

Занимљиво је да је на обележавању 800. годишњице аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу архиепископ Елпидофорос саопштио одлуку патријарха Вартоломеја – да ће Васељенска патријаршија великом прославом у Никеји обележити осам векова од тренутка када је Српској цркви доделила аутокефалност, а на коју ће, како је рекао, бити позван патријарх српски са свим архијерејима СПЦ.

„Ова јединствена прослава нас подсећа на речи псалмопевца који каже: ’Како је лијепо и красно, кад сва браћа живе заједно!’“

Беседа посвећена „дугом и блиском односу између Мајке Цркве Константинопоља и Српске патријаршије“ вредна је пажње посебно у оном делу где архиепископ Српску цркву назива Црквом Србије. Да ли је на уму архиепископ имао аутокефалну цркву Краљевине Србије којој је томос аутокефалности у време краља Милана дао Цариград, тешко је претпоставити, али тек га коригује чињеница да се 1918. СПЦ ујединила, те да је свака веза између Цркве Краљевине Србије и данашње СПЦ произвољна.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 6. 9. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

8 replies

  1. Jovanovićkin pregled igre, analitički uvidi na najvišem nivou. Profesor Čvorović – standardni igrač reprezentacije Svetosavske Crkve, pored koga kao pored Belodedića ne prolazi ni jedna lopta, a svaki neprijatelj, izdajnik ispada iz igre! Blagodarimo Gospodu za ovaj Crkvi i Srbstvu nasušan tekst.

    P.S. Na zadnjoj tribini na kojoj je učestvovao naš deda Žare (Vidović), pitam ga za fanariotsku zmiju Zizjulasa (u kontekstu pojma i sadržaja ličnosti) i deda Žare maestralno dodatu loptu zabija neprijatelju pod prečku:

    “Inteligentan čovek. Šteta što nije pravoslavan.”

    1
    1
  2. Кад ауторка каже “неки људи доводе у везу Зизјуласа” итд, она има у виду некадашњег владику Артемија и његове истомишљенике. Али, шалу на страну. Аутор је толико пристрасна и навијачки усмерена да квари и озбиљне аргументе који стоје. На све то њено пројектовање истом мером би се могло узвратити да се у СПЦ бацају димне бомбе како се не би видело да један озбиљан део Сабора, Синода и Патријарх, певају хорски с Вучићем. А зна се и зашто.

  3. Јужна Србија прекјуче, од јуче се именује Северна Македонија.

    српски, бр(ат)е
    бр( т)е
    бр( )е
    Све варијанте истовремено стоје. Овде реформе задњих 200 година нису видне.

    Мало литературе,
    о крсту свом,

    “26. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој
    науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?”
    (Св. Јеванђеље по Матеју 16:26)

    https://i.pinimg.com/236x/07/01/71/070171d5a97fdd87c3c1107430d9b36d–religious-icons-orthodox-icons.jpg

    “Даћу вам пастире по срцу вашем.”
    (Јеремија 3,1)

    Читајте и Владимира Димитријевића о издавању своје деце.

    …”У овом роману „старији” су представници рационалног, трезвеног и практичног духа. Младић Владимир је, пак, осећајан, осетљив, поштује традицију на коју се и сам наставља. Чини ми се да се та „измена” улога заиста код нас и збила. Читаве генерације у послератној Србији биле су опседнуте „благоутробијем”, летовањем, зимовањем, кредитима за станове, аутомобиле. Мимо њих, тако наједених и мамурних, пролазили су политички порази Србије који су започели одмах после Другог светског рата, кулминирали политичким распарчавањем Србије, а завршили се ратовима од 1991. до 1999. године. Њиховој је деци остало да се поново позабаве традицијом, правдом и неправдом. Тако да је ова породица уистину „типична” и то не само типично избегличка, и не само типично српска послератна породица. То је типична породица двадесетог века: у се, на се и пода се. Практични дух, који побеђује већ 5.000 година, сече, једе и крпи врло вешто, тако да прикрије шта се секло и јело…

    Фрагментарност наслова књиге такође је метафорична. „Ина” је други део речи: Расина, говедина, домовина, Крајина, Марина (што је име једне од јунакиња). Поповски тумачи ту „деконструкцију”…”

    http://www.srbi.org.mk/sr/kultura/2178-od-otadzbine-ostala-je-samo-ina

    …”То је остатак бројних речи: образина, отаџбина, истина, итд. Ето и ви се зовете Марина. Сама за себе, реч „ина” има значаја само за енигмате. Човек је у стању којечега да се одрекне због неког „много значајног циља”. Када слушате родитеље који подучавају децу, па им говоре о томе да морају да се одричу игре, слободног времена, дружења да би некуд стигли, одмах се препаднете и започнете самопреиспитивање: „Јесам ли се довољно одрекао? Треба ли још ово да пустим, још оно да прогутам?”. И ето вам слике данашње корпорације, породице, сваке заједнице у којој се копачи одричу руку не би ли доспели негде где им руке више неће бити потребне. А када стигну тамо где су замислили, не могу више ни себи да аплаудирају…”

    +Мика Антић је говорио да “сваки је тренутак истина, само што понеки има лажног човека”…

    ВЛАЈКО
    Увек кад се играмо,
    мени кажу: бићеш коњ,
    и ја — шта ћу: морам.
    И још неки буду коњи,
    а остали седну нам на леђа,
    па се тако тркамо.
    Ми, који смо коњи,
    док трчимо до циља,
    у коње се претворимо, мајке ми.
    И срце нам коњско.
    И мозак нам коњски.
    И очи нам коњске.
    И могу вам рећи: кад сам коњ,
    уопште ми није важно да стигнем баш — први.
    То је важно само оном што ме јаше, мајке ми.

    Мирослав Мика Антић, Влајко

  4. @ Коста Дори

    Без шале, драго ми је да сте у истомишљенике владике Артемија убројали и владику Давида, који је за ментора наших компрадорских теолога написао:

    “Задубимо се у овај процес. Монархију Бога Оца пресликати на ингеренције цариградског Првопрестолника, који се и у улогу Милет-баше расколних Украјинаца данас веома уживио, па затим фанариотску еклисиологију моделовати према гео-политичком тренду Вашингтона уз асистенцију мајдановаца-унијата, … за велики Божји ајтар, неће ли порекло овог дела бити од онога кога су наши Свети Оци назвали Великим умом, а блаженопочивши Патријарх Павле Кусим?!

    Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са једначењем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, било је могуће присуствовати свакоме од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, а што чине даље, и све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори! Али тамо где је наишло на пријем, оно не престаје да делује разорно, управо као догма измозгана ради црквеног престижа, а сада већ и ради гео-политичких аспирација!

    Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари могао закључити да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример од Васељенског Патријарха ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се већ увукао источни папизам! У наше дане и та се пошаст обистињује на васељенском нивоу; беспоговорно се протежира од стране првог међу једнакима, и од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја даље се лансира! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског Понтифекса Словена – који иначе није волео православне Словене! А није их волео до тог степена да је јавно заговарао и предлагао бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа. И оно се 1999. године и збило!

    – Продужени модел први и остали

    Идеја о источном папизму поникла у глави Грка првојерарха Метаксакиса, у распону од стотинак година еволуирала је у јеретичку теорију и катастрофалну праксу Грка првојерарха Вартоломеја Првог, која је онда и Тело Христово Трећег Миленијума хришћанства заразила. Ову проузроковану неравнотежу богочовечанске еклисиологије у правцу одлажења у еклисиолошки манофизитизам, и то на штету људске црквене заједнице ми смо као разрађену запазили најпре у догматском дискурсу Јована Зизјуласа. Првенство Оца у његовом личном и вечном односу са Сином овај митрополит без пастве пренео је у временско-икономијску раван еклисиологије, и тим чином је самог Сина истиснуо из вечног, али и историјског односа са Оцем и Духом. Док Духа Светога овај фронт-мен Фанара учинио је маргиналним. Тако се дошло до предворја источног папизма! Штавише, до прекорачења његовога прага управо ових дана. Како би дакле гласила фанариотска формула за источни папизам, с обзиром на status quo Православља? Први без и ван једнаких (primus sine et extra paribus), а не Први са и међу једнакима (primus sine et inter pares).”

    P.S. Без шале, драго ми је да је и за Вас као и за бившег владику Атанасија Јевтића владика Артемије владика Артемије. Где год да дође бивши владика Атанасије он испира уста са владиком Артемијем. Нечиста савест можда? И на једном агапеу му ја кажем јавно да ако је тачно шта он то без престанка прича против брата зашто га именује “владика Артемије” а не “Марко” – и он даље настави да дроби са “владика Артемије” 🙂

    1
    1
  5. Одговор Коста Дори
    Поштовани и Христу брате,
    Зашто од шуме не видите чињенице ма како, и за кога оне болне биле.
    Чињеница1:Текст Н. Јовановић не бави се владиком Артемијем већ неканонски одлукама тројице епископа у САД. У време свеопштег ћутања и равнодушности требало би, драги брате, ваљда похвалити Н. Јовановић и саговорника.
    Чињеница2:
    Зашто се драги брате разобличавање митрополита Зизјуласа као архијеретика дисквалификуј као тзв артемијевштина. Немојмо да мењамо тезе како би сакрили “ментора” српских нововераца и тиме склонили с дневног реда питање њихове свејереси.
    Чињеница 3:
    Када се уместо о Уставу СПЦ, канонима и Зизјуласа тема скреће на владику Артемија то говори једно:много је невиних савести због неканонског уклањања вл Артемија. Неки би да бране Косово а 2010. су са трупама НАТО пакта изгонили владику с Косова. Притом знајући да Српство на Косову може да опстане без државе али не и Цркве.
    Покољења дела суде, а Бог је судија свима нам па и Н. Јовановића, З. Чворовића и осталима…
    Сведок из Подгорице

  6. Исправка омашке у претходном коментару. Немирне савести су због аутоматског пребацивања слогова на телефону постали невине мада у неканонски поступцима према било коме па и према владици Артемију-нема невиних.

  7. Уважени Сведоче из Титограда, полемишете се својим тезама, само што сте их учитали мени. А госп. Крунић, ни сам не зна с ким полемише.

  8. Источни папизам је заиста озбиљан проблем, који се тек отвара пред Црквом. Али не може се сва теологија Зизјуласа угурати под ту капу.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading