А велико питање наше историје је – како је могуће да лако успевамо да се повежемо због нечег лошег и ниског, а тешко због доброг

Свештеник Ненад Илић (Фото: Данас)

Аха! Данас на литургији:

„Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао.“

Али ја нисам ничији слуга. Ја сам слободан човек. Никоме ја нисам дужан.

Је ли?

Ни Богу ниси дужан?

Пошто ниси ником дужан – волиш чист рачун. Наплати оном који је теби дужан или га умлати. Ако не баш да га умлатиш, можеш да га осудиш, презреш и да се макар мало боље због тога осећаш. Праведно и моћно.

Чист рачун дуга (не)љубав.

Откуд нам та идеја да се изолујемо из опште повезаности? Нико није богат а да није то захваљујући онима са којима је повезан. Нико није добар и поштен, а да није захваљујући онима са којима је повезан. Родитељима, пријатељима, било ким ког сретне а ког доживи као човека. С Богом пре свега.

Ако смо заслепљени собом нећемо никад приметити да увек има нечег што и нама треба да буде опроштено. Остаћемо увек достојанствене судије онима којима можемо да будемо судије.

Понекад изгледа да је благо грешницима који знају да су дужни и Богу и људима. И тешко онима доличнима, који мисле да ником нису ништа дужни.

Међу најпопуларнијим ликовима из старих цртаћа су Паја Патак и Патак Дача. Патак захваљујући помпезном квакању и ходу је одлична фигура да се у њу сместе сва наша комична сујета и егоцентризам.

Најпознатији цитат Патка Даче је, макар у српском преводу: „Ја нисам као остали људи, не трпим физички бол“.

„Ја нисам као остали људи“… Од тога све почиње. Сва наша ограниченост и глупост. Ја јесам као сви остали људи.

Повезан сам са свим осталим људима и немам право да се изнад њих издижем, судим. Да не праштам.

Ако узмем то право себи одузео сам себи и могућност да Бог покрије моје слабости и грешке. А ко ће други? Ми смо сви слаби. Али имамо дар повезивања. Можемо и у Богу да се повежемо а не само да останемо издвојене комичне фигуре пуне самообожавања.

А велико питање наше историје је – како је могуће да лако успевамо да се повежемо због нечег лошег и ниског, а тешко због доброг.

Боже помози и дај Твојој Цркви снаге да буде изнад болести овог света и да нас чува повезане у Теби.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Categories: Преносимо

Tags: Патак Дача, свештеник Ненад Илић, српска историја