Ове кратке анегдоте показују какви су људи правили Стање ствари и да оно није могло да испадне другачије него што јесте сада

Александар Лазић говори на трибини СС УЖИВО (Фото: Соња Ракочевић)

Први пут објављено 4. 9. 2019.

Доносимо излагање главног уредника „Стања ствари“ на првој трибини СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО, одржаној 31. августа 2019. у СКЦ Ћирилица

Даме и господо, добро вече и добро дошли,
Браћо и сестре, помаже Бог!

Прво морам да захвалим пуковнику Милораду Ђошићу лично и Српском културном центру „Ћирилица“ што нам је, морам да нагласим, бесплатно уступио овај простор. Истичем реч БЕСПЛАТНО јер имам пред очима несветао пример – да не кажем контрапример – једног нашег јавног делатника, који је прво позивао на устанак, па био приведен, па скупио донације, онда од тих пара направио велелепан коктел – чини ми се у Аероклубу – и после тога нестао и отишао да прави брвнару и води своју бригу. Дакле, пошто ми прикупљамо новац за голи опстанак морам да нагласим да је простор добијен бесплатно, да је ова сценографија и све од штампаног материјала такође донација нашег Срђана Крунића и његових пријатеља, а скромно окрепљење после говоранција је такође из наших робних резерви, да не кажем из мирнодопских залиха.

Друга ствар јесте да захвалим господи с којом имам част да седим пред вама, верујте да је леп осећај кад човек и сарађује и седи за истим столом са овим људима који су „паметни и књишки“, не само да немају лажне докторате него су и оно што бисмо могли назвати „заветним Србима“. Мислим да сви знате ове људе десно од мене – професор Слободан Антонић, др Владимир Димитријевић, и наш Никола Н. Живковић, повратник из Берлина, писац, новинар и човек који познаје „цео Београд“. Преносим извињење проф. Зорана Чворовића који је био најављен а нажалост је спречен да вечерас буде са нама. И сад кад видите ове људе који седе испред вас, и кад избаците мене а убаците професора Чворовића, или такође оправдано одсутне професоре Ковића и Ломпара – ви видите да је то прва патриотска петорка или шесторка, и само то што има такве сараднике, да је Стање ствари само то успело – имало се рашта покренути.

Владимир Димитријевић, Слободан Антонић, Никола Н. Живковић и Александар Лазић (Фото: Соња Ракочевић)

Сада ћу вам нешто укратко рећи како је замишљено ово вече, са напоменом да су мало подигнута очекивања када смо најавили трибину. Ја сам мислио да је довољно рећи СС УЖИВО, као кад „Бијело дугме“ сними студијски албум па после изађе код Хајдучке чесме, али људи су се јављали с питањима која је тема, хоће ли се причати о изборима и референдуму, стигла су питања око броја жртава у Јасеновцу, око Косова и Метохије и многа друга која немају везе са уживо представљањем сајта Стање ствари. Морам да кажем да је ово идеја да се погледамо у очи, ја први не познајем многе са којима годинама сарађујемо, неће овај скуп ослободити Косово и Метохију и отерати НАТО са ових простора али ћемо можда утврдити како и шта даље са Стањем ствари, добити неку идеју, ако ништа друго макар се уживо повезати.

Ја ћу нешто рећи о настанку Стања ствари, гледаћу да будем кратак и да не улетим у патетику као оно кад је Вук Драшковић евоцирао успомене на то како је у детињству постио тако што му је бака мазала маст и алеву паприку на хлеб… Ипак морам да кажем да је све кренуло 2013. године, да је кренуо један човек – игром случаја ЈА – а да сада после непуних 6 година практично нисам ни могао да пребројим колико је људи на овај или онај начин укључено у рад Стања ствари, вероватно више од сто. Мислим да је та прича битна јер ми се чини да је основни проблем наше патриотске сцене идеја да „борба нема смисла“ јер „ништа не може да уради један човек“. Извињавам се што ће звучати хвалисаво, али један човек, онај прегалац коме Бог даје махове, може нешто да уради, ако у те махове убројимо и све ове сараднике и све вас.

Дакле, те 2013. године ја остајем без ангажмана на једном сајту – о бившим женама и бившим послодавцима ништа лоше – и као нека врста новинарске избеглице нађем привремени смештај на блогу Сивог сокола Небојше Малића. Он је данас уредник ТВ Раша тудеј у Америци, а у то време је био сигурно први и најпознатији наш, патриотски блогер. И у једном трену Сиви соко каже мени да би требало да отворим свој блог и да кренем да развијам. Ја то и урадим, отворим бесплатно налог на систему Вордпрес, и узмем име Стање ствари под којим сам у претходним новинарским животима објавио неке текстиће.

Присутни на трибини СС УЖИВО

Други значајан човек који није присутан јесте човек који је већини познат под псеудонимом Василије Клефтакис, ја нећу да откривам његово право име и презиме, ко зна – зна. Дакле, у то време он креће да ради заједно са мном, пратимо тада кризу у Украјини, г. Клефтакис преводи сјајно са енглеског, руског и холандског, и тада долазимо до једног од највећих успеха Стања ствари – блокира нас на 24 сата систем Вордпрес због извештавања о Украјини! Тако се показало да свако од нас мора да размисли да ли га више плаши да га докачи ЦИА или БИА рука! Нажалост, пошто је пореклом из Одесе, г. Клефтакис попушта под налетом лоших вести из Украјине и практично се повлачи са сајта и активног рада, али остаје као коментатор – ја нећу да откривам његове надимке али мислим да свако ко прати сајт то може сам да уочи.

Трећи човек кога ћу споменути из те ране фазе, који и физички више од 2018. није међу нама – јесте војвода Крсто Миловановић, Царство му Небеско! Војвода Крсто се сам јавио и рекао: „Честити Лазићу, морамо да улепшамо патриотске сајтове, много су аљкави!“ И тако је направиo редизајн Стања ствари, и не само Стања ствари него свих сајтова који су били повезани са нашим сајтом, наравно бесплатно, од Сивог сокола па надаље… На крају је, кад је видео на сајту лого Руске речи, пројекат државне руске куће Росијске газете – одлучио да и њима направи нови лого. Ја му рекох: „Честити војводо, они треба нас да помогну, а не да ми правимо њима лого… Посебно јер рекоше да пара немају, а ми да радимо о свом руху и круху“. А Крсто онда рече: „Честити Лазићу, направићемо ми, и поклонити им, ми нисмо Руси, ми смо Срби“! Наравно, Руска реч је после направила неки латинички лого, овај војводин дај Боже да су и погледали, али мислим да и ове кратке анегдоте показују какви су људи правили Стање ствари и да оно није могло да испадне другачије него што јесте сада.

Морам још да вам кажем о томе да сам припремајући размишљао шта би могао да буде баш најважније за Стање ствари, највећи успех: прво сам помислио да би то могло да буде што је вероватно најпаметнији живи Србин наше епохе, деда Жарко Видовић, специјално за нас написао два текста; онда сам мислио да би то могао бити уговор са Руском речи, горе поменутој, када је са руске стране једно 20 директора ставило параф, и то све на основу Устава Руске федерације, а ја смишљао на основу којих прерогатива ја дејствујем и потписујем; или када је Војислав Шешељ прочитао нашу лажну вест у Скупштини, оно наше С*ање ствари, и тражио да га Вучић ухапси; или када ми је један сарадник рекао да је отишао у манастир с друге стране Дрине, и упитао једног монаха да ли користи Интернет, а монах му рече: „Слабо, брате, али кад изађем погледам само Стање ствари“!

Дакле, понешто од овог, или све набројано, могло би бити кандидат за највећи успех Стања ствари, али сад кад размислим схватам да је наш највећи успех ипак што смо опстали, јер у Писму јасно стоји: „ко претрпи до краја спашће се“ (Мат. 10, 22)!

Categories: Осматрачница Александра Лазића

Tags: Александар Лазић, Василије Клефтакис, Небојша Малић, СС уживо, Стање ствари, војвода Крсто Миловановић