Ако се питање другачије постави – шта конкретно свако од нас може да уради да заустави суноврат српства? – одједном се отвара безброј могућих одговора

Професори Милош Ковић и Мило Ломпар и издавач Бранимир Нешић на трибини у Њујорку (Фото: Твитер налог Митолог)

Може ли се зауставити суноврат српства?

Ово је истовремено и кључно питање времена у којем живимо, и потпуно погрешно питање. Ево зашто. Наиме, начин на који је постављено измешта субјект – мене, вас који ово читате, и све нас који се сматрамо Србима – и одговорност за заустављање суноврата оставља неком другом. Да ли држави? Да ли владару, или некој политичкој странци, верској установи, добротворном друштву? Одговора нема, јер је то превелик залогај за све, осим можда државе која то ево или не може или неће.

Али ако се питање другачије постави – на пример: шта конкретно свако од нас може да уради да заустави суноврат српства? – одједном се отвара безброј могућих одговора. Јер општенародно спасење је превелик терет за једног човека, али незнатан када га на себе преузме цео народ којега се то дотиче.

Ово ми је пало на памет у недељу после подне, када сам у сали цркве Св. Луке мало изван Вашингтона слушао беседе професора Милоша Ковића и Мила Ломпара. Читаоцима Сокола су њихова имена и дела одавно познати, обојицу већ дуго читам, ценим и цитирам овде. Сада сам имао прилике и да их упознам лично, и само су потврдили раније утиске.

Ковић и Ломпар су тренутно на турнеји по северној Америци у организацији издавачке куће Catena Mundi из Београда, и њихове беседе о „заветној историји Срба“ су део промоције нових књига. Свакоме ко има воље и прилике препоручио бих да их чује, јер њихове речи разгоне смутњу и безнађе које свакодневно ствара пропаганда квислиншког култа и његових страних господара. Али и наводи на размишљање о томе ко, како и када треба да се бори за будућност српства.

Дабоме, најчешћи и први одговор је „држава д’уради нешто“, а знате шта ја мислим о томе. Од ове и овакве држава, мрка капа. Мада је било и горих времена, када је власт активно радила против сваког националног интереса на сваки могући начин. Али ако ћемо од званичног Београда очекивати да одбрани српство, бојим се да ћемо „заробити себе у туђина“ пре истека следеће деценије.

Опет, читаоцима Сокола ће ово звучати познато, али мој став – који, судећи по ономе што сам чуо, деле Ковић и Ломпар (нека ме исправе ако грешим) – је да ћемо пре нешто постићи ако „погурамо“ сами. То не мора да значи да морамо све појединачно; кад вуче свак на своју страну, не стиже се нигде, али када људи раде у корист заједничке ствари, па вуку свак својим снагама али у истом правцу и са истим циљем, и те како могу да остваре велике помаке. Идеја је да се договарамо око тога како би та заједничка ствар требало да изгледа, шта су краткорочни а шта дугорочни циљеви, шта конкретно може да се уради одмах а шта треба да се гради корак по корак док не буде спремно за следећу фазу.

Небојша Малић

Навешћу један од примера који је споменут данас: како учити децу у расејању да говоре српски? Постоје црквене школе, али не постоје књиге помоћу којих може да се предаје. Уџбеници који се користе по школама у самој Србији су у најмању руку трагични, а у најгорем случају спроводе непријатељску пропаганду и расрбљавају омладину. Шта да се ради?

Мени се бар чини да би идеално решење било да филолог, лингвиста, педагог, а можда и неко ко је све те три ствари, сачини буквар српског језика – и то не да измишља топлу воду, него да прилагоди неки стари – и да онда, рецимо, црква око које су школе у расејању окупљене финансира његову штампу и продају. Да се створи стандард, по којем ће српски моћи да се предаје деци свуда по свету. Потом ће лако моћи да се у самој Србији каже „ево шта тражите хлеба преко погаче и штампате ту неке хрватске букваре латиницом, кад постоји светски а наш буквар у широкој употреби?“ И проблем решен, без државе, без политике, без партијашења и уграђивања и сплетки. Препреке се једноставно заобиђу и доведу пред свршен чин. Само је потребно мало добре воље, вештине и труда.

Да се ја иоле разумем у лингвистику, већ бих почео са радом, знајући да је то најтежи део посла, а све остало се после малтене посложи само од себе.

Има много ствари које би могле да се ураде по истом или сличном обрасцу. Уместо да чекамо да нам неко други решава проблеме – где смо то научили? Од кога, и с којом намером? – зашто да не почнемо да их решавамо сами? Па ако не знамо, није срамота, наћи ће се ко зна и уме. Још увек нас има.

Дуго већ ово говорим, али „борба непрестана“ почиње малим стварима, попут одбијања да се пише кусом латиницом. Таквим наизглед безначајним гестовима гради се дуго урушавано самопоштовање, које је предуслов за здраво деловање. Посао пред нама тренутно делује непрегледно и несавладиво, јер смо разбацани, разбијени, распамећени. Биће далеко мањи и лакши кад удружимо снаге и почнемо да чистимо шикару педаљ по педаљ.

Признајем да сам у последњих пар година запоставио Сокола, мада не и српску ствар. Обећавам да ћу одсад мало више да се ангажујем, да предлажем решења и конкретне кораке, али и ширу стратегију даље борбе. Јер ко ће, ако не ми? И када, ако не сад?

Опрема: Стање ствари

(Сиви соко, 2. 9. 2019)

Categories: Сиви соко

Tags: Мило Ломпар, Милош Ковић, Небојша Малић, Српство, дијаспора, српски језик