Уосталом, у духовно, културно, економски и територијално окупираној земљи, нама само остаје стадион и Црква, где се можемо осећати као Срби
Тенк испред стадиона Црвене звезде (Фото: Танјуг/М. Симановић)
Колико смо ми тужан народ, оболео од болести аутошовинизма, говори и то да је једна макета тенка испред стадиона изазвала толику фаму, док наш народ свуда пребијају, малтретирају и шиканирају на Косову и Метохији, на хрватском приморју и у Црној Гори, а душебрижници ћуте и нису згађени над „насиљем, примитивизмом и повредом људских права“? Човек би помислио, када би ескадрон тенкова из Загреба или Приштине ушао у Београд – овакав несој би оправдавао и то, вероватно тумачећи смо ми сами то изазвали, да смо прегласни у великосрпској реторици, да смо то и заслужили и слично. О којим то националистичким опасностима причамо и ратовима, па Срби су, после Јевреја, најпрогоњенији народ Европе у 20. веку!
„Продужено дело геноцида у трајању“ од 100 година (овај кривично-правни термин сам сад смислио) над нама је учињен у Првом светском рату, у Јасеновцу, Пагу, Градишки, Гацку, Клини, Јадовну, Кравицама, Пребиловцима – у ратовима 90–их и у Хрватској и у Босни и на Косову. Нормалан човек у Србији, патриота, који живи поштено од свог посла и за своју породицу, окупиран је у својој земљи у soft power стилу, и то управо од ових најгласнијих медија, новинарчића, политиканата, уметничића, циркузаната и прозападних НВО, агресивног капитализма и глобализма, који су на платном списку својих ментора како би радили против српског народа, пљували на све свето, на сву славну историју, хероје, великане, веру и цркву…
Извор: Getty images
И добро им иде затирање српског кода, идентитета, националног поноса и морала. И зато пропадамо.
Ја сам поносан на свој народ, своје претке, своју историју и веру и све великане Небеске Србије: на једног Теслу и Пупина и Светог Саву и Симеона, и кнеза Лазара и владику Николаја и Мишића и Обилића и Дражу Михаиловића, тако ће увек остати и увек ћу од сваког бранити истину о свом народу. Што каже Петар Божовић у филму „Ноћ у кући моје мајке“, пророчки описујући аутошовинисте, плаћенике, издајнике и љиге: „Овај народ у својој историји ниједан посао није могао да заврши од јајара и проданих душа, нисмо ниједном победили а да пре тога нисмо дебело издали, сами себе наравно. На сваку победу имамо два пораза, на сваког јунака буљук издајника. А за мало власти и за мало ћара, спремни смо да издамо све: оца, мајку, брата, сестру, народ, земљу све, како јуче тако и данас.“
Ми, Срби, јесмо слободарски народ који се целу своју историју бранио од завојевача, једино је Цар Душан био освајач. И ратови деведседтих су се водили тамо где су живели Срби, бранио се наш народ, јесте било злочина (који рат прође без злочина?), али нисмо ми ишли да ратујемо у Ирак, Авганистан, Сирију и Вијетнам. Тенк је симбол одбране и симбол да смо „тврд орах воћка чудновата“. Притом, спорт и јесте нека врста боја, битке, јунаштва, отуд и та симболика и то ништа није лоше.
Спортска „арена, бојиште и војни полигон“ јесу једно од ретких места у којима можемо бити колико-толико равноправни такмаци са другим државама света. Уосталом, сваки народ на свету има војску и поноси се тиме, а војне параде су део државног фолклора, где Срби и те како имају разлога да буду поносни на своју војску и све пале јунаке за ову земљу, косовске јунаке, устанике, хајдуке, и војнике балканских ратова, Првог и Другог светског рата и хероје са Кошара итд. (не причам о ратним профитерима, криминалцима и злочинцима). Да је среће да српска војска броји на стотине савремених тенкова, као што свака нормална војска има на свету и да имамо војни рок, то су теме, а не да ли је агресивна макета тенка испред стадиона. Уосталом, у духовно, културно, економски и територијално окупираној земљи, нама само остаје стадион и Црква, где се можемо осећати као Срби.
Отуд, овај мали перформанс и јесте бунт против тога, он је показатељ да српски дух, национални понос и славна прошлост нису замрли и да живе у нама. Србија је вечна, док су јој деца верна.
П.С. Инфо за усијане главе: тенк није из Вуковара него је са војног отпада и није у функцији.
Аутор је адвокат
Categories: Противу дезинформација
Да су уклонили ону petokraku, па да размислим. Како се можете осећати као Србин пред тим, за Србе, злочиначким симболом?
А шта мислите да испред касарне на Дедињу поставимо велику фудбалску лопту? То баш подстиче патриотизам. Или брусхалтер, то даје на мужевноасти војсци, а не би било лоше ни за наталитет у породицама војника. И онако им је министар – сиса. Тенковима је место на полигонима и у музејима. Има Звезда једног мнооого јаког навијача који једини може да донесе тко паметну одлуку и да обезбеди њено остварење.
Ил’ је можда све спонтано?
Аутор каже да се осећа као Србин само на стадиону и у цркви. Поготову уз тенк !
Стижу и авиони :
https://www.njuz.net/mig-29-prvo-pojacanje-zvezde-za-ligu-sampiona/
једино је Цар Душан био освајач
—
??
У време цара Душана Албанија, Епир и грчка Македонија биле су насељене Србима. Погледајте дан-данас географске називе: Кожани, Мецово, Игуменица, Воден, Гребен. Срби су живели и на Пеолопонезу.
За @dulebg :
РЕЧ ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА УЗ ЊEГОВ ЗАКОНИК
Тако и ja, унук и син њихов, и изданак доброга корена њихова, светих богаисповедајућих родитеља и прародитеља. мојих, названи роб Христу Стефан, y Христу Богу благоверни цар свима Србима и Грцима, и Странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом самодржавни цар, и, ево, рећи ћу сву истиниту садржину живота мога, каква je од младости моје. Док нисам држао све ово раније y мојој власти, него док сам пребивао у љубави великој родитеља мога, богомпросвећенога краља Уроша Трећега, самодршца све Земље српске и Поморске. И док сам тако господствовао с родитељем мојим, y земљи отачаства нашега, живећи тихо, побожно и мирно, и док ce нико од околних господујућих владара није дрзнуо на нас, него смо ce побожно и радосно веселили ο свему Бога славећи. И позавидевши злопакосни ђаво нашему доброму животу, и злобом подиже на нас седам владара: У години 6838, месеца јунија, 19 дан, a το, и цара грчкога, [и] Михаила, и брата његова Белаура, и Александра, цара Бугарима, и Басарабу Иванка, таста Александра цара, суседно живућих црних Татара, и Господство Јашко, и друге с њим господе. Када сви ови кренуше на нас, хотећи нас, по својој неразумности као нешто слатко, прождрети и земљу отачаства нашега разделити себи и y ропство њима предати. Но не хтеде милосрђе божије намере њихове тако остварити. И кад су сви ти стигли y земљу нашу, место названо Велбужд, њих око осам-десет хиљада, и када су многа зла створили тој крајини, и кад смо ми чули, да су упали y земљу нашу с много беса. И ми сабравши војнике отачаства нашега, које сам ja припремио за борбу, око петнаест хиљада, и од свег срца подигосмо на небо руке наше ка свемогућему Богу. И када стигосмо, помоћу Христовом и молитвама Светих отаца наших, месеца јулија, 27 дан, y суботу, y 6 час. И тако навалисмо на њих и милошћу божијом победисмо их све победом великом, на дивљење свима околним владарима и господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову откинух; њему je и досад гроб његов y земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу испунисмо, као што ce Израелићанима дало све имање египатско, и разбивши сву војску Фараонову и кола њихова и коње, тако и нама, помоћу божијом извојевавшим победу велику над њима. И када смо ce с радошћу вратили y земљу нашу, ο свему Бога славећи и благодарно живећи.
Но, ох, зло и неисправљено оружје ђаволско не допусти доброга и тихога живота нашега. Heгo посејав, као од почетка злоначелник и пакосник добру, ђаво, пође и развеја лукаве речи своје ђаволске посред људи отачаства нашега. Брижнога начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да уопште не буде имена мога, ни живота, као што je давно бедни ђаво разбеснео браћу, синове Јаковљеве, на Прекраснога Јосифа, брата њихова, хотећи га продати y туђе земље, да не буде наследник земље оца свога. Но Јакова1 не остави доброта божија, нити га умртви, као што они мишљаху. Тако и ο мени, робу своме, Његова неизрецива мудрост помилова ме од толиких пакости, него ме чак оснажи и моћна ме начини. И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога и владах година шеснаест, и потом већом чашћу од Вишњега Свевладара десницом ојачан бих. Као што je и Прекраснога Јосифа мудрошћу оснажио и створио га владарем многим народима и целој власти Фараоновој и свему Египту, таквим истим начином, по својој милости, и мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде y руке као и Великоме Константину цару, земље и све стране и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство y години 6854, месеца априла, 14 дан, на велики и пресветли и радостни празник Васкрсења Христова, благословом и руком преосвећенога патријарха Јоаникија, и свима архијерејима сабора српскога. Исто тако благословом и руком преосвећенога патријарха бугарскога господина Симеона и свих архијереја сабора бугарскога. И молитвама и благословом свечаснога збора Свете Горе Атона, протом и свима игуманима и свима старцима сабора светогорскога. Па и од архијереја престола грчкога и свега сабора, који одлучише да ja царствујем. Све ce το догодило не пo мојој жељи, ни неком силом, него по благослову божијем и других поставише ме царем за сваку православну веру, да славим јединосушну Тројицу y векове. Амин.
Зато и ja, најоданији роб Господа мога Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи y рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем, и Богом дарованом царицом госпођом Јеленом, пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да ce не би умножила y области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо y пуној тишини и мирноме животу и y животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско y ономе будућем веку. Амин.