Ако једна светска дива хипермодерне уметности своје драгоцено време улаже у развој савремене српске културе долазећи нам такорећи на ноге, недолазак у Музеј може само бити знак личне искључености (ексклузије уместо инклузије)
Најава изложбе Чистач Марине Абрамовић (Фото: Музеј савремене уметности)
Оваква пропаганда једног догађаја на овим просторима до сада није виђена. Данима, недељама, већ месецима публика се преко електронских медија националне фреквенције буквално натерује у Музеј савремене уметности где ће се одиграти чудо невиђено. У рекламним прилозима једна женска особа рекламира своја умећа која треба не тек продати него наметнути примаоцима тако широког спектра становништва као што су гледаоци телевизије. Томе се придодаје сијасет посебних прилога у посебним или редовним емисијама (рецимо, јутарњи програм РТС-а), у којима надритумачи настоје да осмисле један врхунски хохштаплерски феномен. Баналне слике учесталих рекламних прилога – ждрање главице купуса, рандеву са змијом, генералска поза на коњу, драње лицем у лице са партнером, гледање лицем и лице са магарцем, махање заставама и др, одличне су илустрације тог феномена.
Посматрајући овај добро организовани бесмисао, још једном сам се стужио над чињеницом колико је Србија јадна земља. Она је сада, између осталог, изложена и једном квазиуметничком материјалу који, једном давно, пре готово четрдесет година овде није могао да се наметне. Перформанси Марине Абрамовић имали су тада публике и критике таман колико су заслуживали својим уметничким дометом. Како је авангарда била популарна политичка идеја (имали смо авангардну партију на власти), тако је и у уметничком свету идеја авангарде била на цени, само што она није могла да се наметне у животном слоју којим су још увек доминирали укуси. Оно што је авангардна сцена Студентског културног центра средином седамдесетих година прошлог века нудила публици када је реч о уметности било је пре свега ново и интересантно, али у основи површно прихватано, сасвим адекватно површном квалитету саме понуде. Реч је о оном делу тада раскошног културног програма ове куће који је обележавао фестивал „проширених медија“. Од наших перформера Марина Абрамовић је доминирала на површини ове површине. Критеријум који је био мање више наметнут публици, иако се она тиме фино забављала, била је што радикалнија сензација. И заиста их је било на неизброј али највише од ове првакиње.
Али, што би народ рекао, свако чудо за три дана. Та врста сензационалистичке авангарде остала је где јој и место у једном стабилном културном амбијенту тадашње државе – на маргини. Они који то нису могли да поднесу, отишли су у свет. Али у том друштву, једино је Марина Абрамовић одржала своју кондицију, штавише довела ју је до неслућених размера. Постала је светски гуру тзв. уметничке провокације. Негде је њено огромно умеће физичког напрезања без било какве уметничке сврхе нашло не само своју публику него и добрану материјалну подршку. Неко је нашао разлоге и препознао сопствене интересе за њене скупе „пројекте“, и они нису могли да прођу незапажено. Ако су једна жена (МА) и један мушкарац (није битно) ходали хиљадама километара Кинеским зидом да би се на пола пута његове дужине пољубили, то наравно није била никаква поетска љубавна сцена, већ неизмерна празнина смисла која није могла да се не запази само због њене неизмерности. Све остало у перцепцији ове светски релевантне тривијалности било је препуштено ПР естетичарима који су своју накнадну рефлексију вукли за корацима два белосветска преваранта. У реду.
Али, зашто перманентно рекламно мрцварење ТВ гледалишта у Србији добро належе на болну констатацију да је Србија данас несретна земља? Зато што ова земља нема одбрану од дрске својевољности „пројекта Марина Абрамовић“ који ће се данима одвијати у простору Музеја савремене уметности. Тај несретни музеј није радио више од деценије и пре неког времена враћен је својој намени. Сада се већи део његове сталне поставке уклања да би се обезбедило просторно и физичко иживљавање Марине Абрамовић. Овако нешто што ће се догодити у једној националној установи од посебног значаја, може бити само државни пројекат. Тако ћемо ваљда постати срећни у својој несрећи.
Пропаганда која заглушујуће претходи овом историјском догађају ужасно подсећа на нашу свакодневицу затрпану званичном пропагандом историјских достигнућа наше мудре политичке класе. Заједнички именилац овог упоредног пропагандног прегнућа јесте убеђивање публике. У оба случаја народ се убеђује убијањем у појам. Пошто је пропагандна порука, садржана у слици, супротна ономе што поимамо здравим разумом – с једне стране општи напредак (слика) у лошем животу (здрав разум), а с друге уметнички садржај (слика) у бесмисленим радњама (здрав разум) – и пошто постоји сумња код пошиљаоца поруке да ће она бити исправно прихваћена, прималац поруке мора бити доведен на лице места. У једном случају, аутобусима на митинг, а у другом, нешто више софистицирано али подједнако насилно – обећањем сензације у Музеј. Ако једна светска дива хипермодерне уметности своје драгоцено време улаже у развој савремене српске културе долазећи нам такорећи на ноге, недолазак у Музеј може само бити знак личне искључености (ексклузије уместо инклузије). То би било аналогно бојкоту избора под овако идеалним изборним условима.
Плакат за изложбу Чистач (Фото: Hatje Cantz Verlag)
А све је јако тривијално. Марини Абрамовић стало је да успе, и то тотално и тријумфално, тамо где јој амбиције нису уродиле плодом пре четрдесет година. Дочекала је да Србија буде на коленима и да њеним културним простором може да вршља како ко хоће. Исто као што њеним политичким простором вршља једна политичка котерија чији је вођа незасит властољубља колико и она славољубља. Слика Музеја савремене уметности биће тих дана, ваљда и недеља, данашња Србија у малом. Бићемо Свет таман толико колико је Свет Вучићева политичка Србија.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
abramovic bi se trebala zakonom zabraniti i narocito zbraniti gledanje mladim osobama
Не гледам скоро уопште телевизију, тако да нисам био свестан да је Марина Абрамовић добила толико пажње, али, верујем да је тако. Не свиђа ми се ако је гурају више него што то по природи свог посла раде људи из уметничких кругова.
С друге стране, она је успела у томе што ради, и то јој добро пролази већ деценијама. Прошле зиме је имала изложбу у Фиренци у палати у центру старог града, с великим рекламама у главним улицама. Дакле, треба да једном гостује и у земљи свог порекла и разумем да је то важно за Србију. Она то уме јако добро да наплати, и то је део њених способности.
Ја немам афинитета за то што она ради и нећу ићи на изложбу у МСУ. Пре више година сам видео (не и одгледао, сувише је једнолично и досадно) у једној важној галерији у Бечу један њен рад – филм на једном малом тв-екрану у једном углу те галерије. Нити је добила неко нарочито место у њој, нити је ко то гледао поред много изузетних слика које су изложене. Али, ипак, била је укључена у савремени део те изложбе, и то само по себи нешто значи.
Садашње српске власти наступају медијски агресивно у много чему, па вероватно и у овоме виде неку прилику. Сви они који се упецају на то, сами су себи криви.
Konacno pravi tekst o ovom sarlatanu.
@cp6cku-
Komentar vam je malograđanski..’ vidi..Beč, vidi Firencu/ nije Firnca успут, nego na moju žalost Venecija/ ovi je primaju pa i Srbia treba..kao i sav “normalni svet”..vau..Tekst niste., koji je po meni mogao i žešći da bude, ni primirisali- jer on prebacuje/zlo/upotrebu u..političku, korisnost, kičoslavnost ničega.- nije mu ni bila namena da “vazduh” prodaje za ..litijum…
p.s. Šta li će vam to B u “srBski”, pitam se? Novokomponovani “patriJotasta? DRUGI će biti krivi ako se “upecaju” ? A vi već, sa tim B..iznad!? Svako utilistički, odgovoran za sebe? Pa cela “srBska” kulturna scena je ..nesrBska, …nema upecanje..saće Marinka da vas počisti! – )) …lele, lele…i još vas ovde (sic!) podržaše—no dobro…da ne kažemo sjajno..-
Sramota.
Oduvek su Srbi bili maliciozni i zbog takvih, Bogu hvala ne svih, mladi ljudi(neshvaćeni i nepodržani) od strane svojih najbližih su odlazili i odlaziće u beli svet!
Sram Vas bilo da tako uspešnu i svetski priznatu umetnicu_SRPKINJU_tako nipodaštavate i isključujete.
Tekst Vam je pokušaj da iole budete inteligenti.
Na Vašu žalost inteligenti ljudi se prepoznaju po skromnosti i uzdržanost, što u Vašem slučaju nije primer.
Sa zadovoljstvom ću otići u muzej i doživeti na svoj način performans Marine Abramovič.
Slobodu vam niko ne može oduzeti.
Tako da piskaralo samo ti piši, a pusti ljude da uživaju,dok ćeš ti onako palnački oplesti po svemu(kolika je posećenost bila, kakav je performans izvela, bla, bla, bla..)
A pitam se odakle ćeš to znati ako te njen lik i delo neinteresuju?
I neboj se.Nećeš biti uhapšen. 😉
Ovo je slobodna zemlja.
Ne trebaju joj tako “senzacionalni” naslovi poput tvojih da bi se shvatila poenta tvog piskaranja.
Živi malo i pusti druge da žive!
Pri tom se obrazuju malo šta je to MOMA u Njujorku, gde je divna dama imala danima jedan od najposećenijih performansa.
I za kraj tužno je da takve persone kao ti postoje.
No svako ima pravo na svoje mišljenje, a zbog takvih malih kao što si ti, oni Veliki dodju do izražaja.
Jer, kako bi čovek inače znao vrednost svetla da nepostoji mrak.
Prijatno veče želim.
Културо еве ме, или како мали Милојица схвата неке ствари. Управо по мери покондирених медиокритета који мисле да се куповином дипломе постаје неки велики дрмр а да се стављањем државе иза оваквих перформанса престаје бити покондирен. Хтели би да буду господа али не могу, колику год контролу над друштвом имали, баш као што ни Ким Џонг никад неће бити виђен као демократски државник ма колико се трудио.
Milijana i ti i ona potpuno nevazni likovi. Kroz pravu umetnost se uci a koroz njenu zatupljuje.
@Miljana
Душо, ти си храбра особа — упркос својој евидентној неписмености, клепаш по тастатури као да ти је ова због тога крива.
Или је и твој текст део перформанса дотичне чистачице са слике?
Био текст на ђубровнику, кад види чуда и перформанса, ево га и на СС.
Добро је ово.
Све више пацови излазе на светлост. Добро је, и помоћи ће чишћењу, кад дође време. Мање ће остати пацова који се не показују, увек се плашећи и своје сенке (а у мраку сенке нема).
Ето, увек има оних који мисле да су “неко” када их гурају напред.
Није лако, али треба се и за такве помолити (у том труду ми помаже молитва Десанке Максимовић “за оне којима су још само ласте под стрехом гости”).
Сестро Миљана, не видим да ти ико овде одузима “слободу” да идеш и “доживиш” оно што се тамо има доживети. Напротив, то и треба да урадиш.
Колико је наших дама успело на Западу, па то не значи да треба њима да се поносимо.
Vještica. Karijeru je napravila vještičarenjem,bukvalno. To je ulaznica za takvo društvo.
Podjite svi Vi “gospodo” na Mesam i Poselo tamo će vam sigurno biti veselo.
Ne mešajte više politiku i umetnost.
Sramotite se “srbi” sami po sebi pletete.
Nije za dzabe nekada davno neko stavio na kapu:SAMO SLOGA SRBINA SPAŠAVA!
Koliko vidim vama u vašoj mržnji spasa nema.
A dotičnoj dami Veri jedno pitanjce po čemu je to ona znana?Čisto da znam.
Sliku nisam stavljala ja, nego po automatizaciji.
Prvi put sam u ovakvom forumu.
I drago mi je da postajem ovako poznata po vašem negodovanju.
O Srbi.. Izadjite iz svojih mišjih rupa.
Prosvetlite nas neuke o umetnosti, životu, dajte tu ljubav koju posedujete u sebi, te osmehe, tu radost.
Možda je i Roksanda Ilinčić “veštica”?
Uz svo dužno poštovanje mladoj dami koju izuzetno poštujem.
Možda je i naša mlada i uspešna novinarka Ksenija Pavlović, (@Pavlovictoday)takodje uspešna u NY uspela tamo, jer ovde nije bila prihvaćena, ili nije imala znanje za naše podneblje…
Brate Milorade, da ti kaže sestra Miljana da u poredjenju umetnice sa pacovima ničega viteškog nema.Ili bilo koga kome se dopada ta vrsta umetnosti. U tome i jeste lepota_dopadati-nedopadati.
Dušo, Don Quixote zahvaljujem na tome da sam hrabra osoba, jer se nekrijem iza pseudonim, već ponosna svojim imenom i dalje se čudim koliko mržnje u našem narodu ima.
Svima puno ljubavi šaljem i pozitivnih misli i želja i Veliko Hvala. 💓🍀🙏
Смета ми што плакат за изложбу није на званичном српском језику, већ на српскохрватско-југословенском наметнутом од комунистичких сатрапа.
Iskreno meni deluje kao metafora tacnije kao poruka od „velikog brata“ da je ciscenje pocelo i da se spreme spavaci,eto to meni tako deluje,a ako znamo da „nepomjanik“ se bavi simbolima i znakovima.Evo priznajem ne razumem savremenu umetnost i to ka cemu ide,(deluje mi da je porizvode zivi mrtvaci).Ne zelim da se pravdam ni da napadam.Realno gledano pozoriste ide u igru-pokret,film ide u propagandu,novinarstvo u zutu stampu,mozda malo preostro ali je takav tok kretanja.Reforma je pojacavanje kontrole i jos jace zatezanje uzde.
@Миљана
Ево, прочитах поново све коментаре и не видех (мојим очима гледано) да је неко исказао мржњу, коју си бар два пута поменула. Но, то је данас уобичајено – онај ко искаже неслагање, њега етикетирају “мржњом”, “фашизмом” и другим изразима. Ако си прочитала моју поруку, видела си моје – искрено – настојање да се за дотичну и молим, као и за све њене истомишљенике. Ако је то мржња, онда не би имало смисла ништа даље говорити, јер нечије уши упорно одбијају да чују шта им се говори.
“Пацов” је опис карактера, и то оних карактера чији је ум мрачан са становишта стварне добробити / користи за народ, ум себичности и гордости. Ако треба да вежем неко осећање за тај појам, онда то никако није мржња, већ велико гађење, као што се гадимо свега што је штетно и прљаво.
Сестро Миљана, лепо ти је написала Вера шта уметност треба да има за циљ. Уметност је вештачка креација, тј. креација човека – у односу на Божију креацију, која је једина стварна и вечна и има свој пуни смисао, значење и корист створеним бићима (а најпре људима). И оно мало креације човека, ако прати логику и смисао Божије креације, јесте добродошло и остаће као вредност. А ако човек веже четку слону за реп и његово малање по зиду назива уметношћу, какав додир са животом то има, какву поуку, какву стварну корист? Само ум замрачен тамом може такве ствари називати уметношћу у позитивном смислу.
“Успех” дотичне у домену данашњих пожељних појмова (зарада, гледаност, слава, моћ,…) је краткотрајан пламен шибице која изгори за пар секунди, а успут изгори и прсте. Да ли ћемо по аутоматизму све такве “успехе” сматрати добрим? Тешко таквима!
И то што је неко _СРПКИЊА_ не значи да морамо да је величамо шта год чинила и какав год “успех” постигла у свету. То би било заиста сулудо гледање на национални идентитет.
Верујем да си прилично млада, па ти поручујем – пажљиво размишљај о вредностима око себе и у себи, те негуј само оне вредности које имају шансу да опстану. При том, погледај у прошлост и размишљај шта је то опстало током многих векова, јер то ће једино опстати и кад прође ово турбулентно доба. Нису наши преци пре 2000 или 3000 година били глупи. Били су исто што и ми, а и знали су многе суштинске ствари боље од нас, иако нису имали мобилне телефоне, музеје, свемирске бродове и сву технологију. Имајмо то на уму.
Па, шта рећи? Ово је један од перформанса Марине Абрамовић (погледати видео).
https://www.conservativereview.com/news/wtf-is-spirit-cooking-and-why-is-it-trending/
За мене је ово у најмању руку болесно, а личи и на неки магијски ритуал. Неки ово сматрају сатанизмом. Али допуштам да сам глуп, необразован, несензитиван за уметност… Можда Миљана може да објасни шта је смисао овога.