Ухапсите и Тамо далеко, кад већ кукавно слутите колико је то тамо далеко ближе од свих ваших блискости…
Извор: Јутјуб
Довршите работу, силни јуришници без страха и стида…
Остало је још понешто да се поспреми и стерилише у дукљанској лабoраторијици…
Посвршавајте што сте одавно започели, милогорски ударници…
Кад сте већ ухапсили и оковали и живу Истину, ласно вам је засужњити и засинџирити и шаку јуродиваца који чепају овим камењаром…
Кад сте већ ухитили сваку честицу духа, неће вам бити тешко да раздувате свако зрнце памети…
Пометите сербску прашину из монтенегринских кутића и закутака, јер док је ње, чистоће вам нема…
И метите као што једино ваља, жељезном метлом са метлиштем од жеженог злата, да ништа не остане, да вас ништа не сјећа и не опомене, загребите до крви да нестане великосербска нечист која вам је око натрунила…
Кад већ нијесте обурдали Ловћен, макар притврдите кавезом онога што на њему сном кошмарним спије… да се не отргне из ланчина, да вам не дође у сан каменити…
Ухапсите све оно што наличи на вас некадашње, да се сами од себе у огледалцету истине не саблазните…
Што не бисте ухапсили оне на које сте наликовали, кад сте већ без велике грозе и себе ухапсили и осудили на несјећање и на бесрамље…
Лако је опослити ово што је остало…
Али ипак, колико год је мали остатак, велика вам је мука од тог остатка, стога решетке и на уста и на срце…
Добро сте се избирикали, неће вам бити тегобно…
Кад сте научили да пљуцнете воду у којој сте се давно огледнули, биће вам ласно да јој промијените ток, да јој попијете вир, да јој осрамотите и брзаке и обале…
Кад сте већ свикли да наздрављате Ђаволу, што би вам било тешко да проклињете Бога…
Кад сте већ ударили лудом џадом, неће вам бити тешко да смрсите свима путеве и похапсите путоказе…
Јер само џада која нигдје не води једини је пут којим вам ваља путовати…
Ухапсите и морске таласе ако се отргну контроли…
И не заборавите да свакога ђавољега дана дођете на обалу срамоте и заповједите мору: Не таласај!
Кад сте већ пучину претворили у танки жуборак, ласно ћете ухапсити и небо које се једном давно у пучини огледало…
Кад сте већ ухапсили и дубине и висине, лако ћете изаћи на крај и са ширинама и са дужинама…
Хапсите све што је превелико и прекабасто за ваше скучене умове и спрчене душе…
Једино што може бити велико у вашем малом врту сте ви, стога хапсите све што је веће од ваше нискости и племенитије од вашег несојлука…
Ухапсите сваку пјесму ако се у њој не ојка и не режи…
Ухапсите сваки барјак испод којег сте се лажно заклињали у оним славним временима лагања…
Хапсите и сваког орла који вам заличи на висину и на слободу…
Ако сте већ ухапсили слободу, ухапсите и робове који о њој сањају…
Ако сте већ ухапсили част и образ, ухапсите и све оне који вас подсјећају на безобразност и на бешчашће…
Хапсите без милости, да бисте живјели без савјести…
И опослите то онако како вам баста, као што су ономад опошљавали ваши наопаки претходници…
Ухапсите и одјек, кад сте већ ухапсили звоно…
Ухапсите часно име, кад сте већ обукли нечасни надимак…
Ухапсите и љепоту, кад сте већ нагрдили њено лице…
И ухапсите Георгиева кад већ не зна пјева како му се свира…
Ухапсите и Тамо далеко, кад већ кукавно слутите колико је то тамо далеко ближе од свих ваших блискости…
Гледање у шољу
Изгатан нам је и Мило велики и Александар малени на вјечној стражи као вјечити постојани дубокоукопани колчеви наше достојанствене будућности
Биће ти тако и тако.
И нијесмо ми овакви за некаква крупна пророчанства.
Пророци су за веће и мудрије.
Нама је баш према мјери кафени талог… тоз… соц…
Чак и кафа може да буде танка… сиктеруша.
Па и око под мреном може да нас види у талогу, на дну обичне ћикаре…
Нијесмо ти ми за пророке…
Ми смо за бабе – гатаре и режимске заћорене-визионаре.
И није потребан пророчки транс и онострана визија…
Довољна је једна ексирана лоза да лагано зањише, и све је већ јасно…
Оно што нам се спрема, већ је некако дошло…
Будућност нам се убајатила као прекјучерашњи ‘лебац…
Извор: Феномени.ме
Прокисло нам вино, оно што није источило кроз црвоточину. Није нам се усирило. И сириште се покварило. Торови разваљени. Од имања-сувомеђине. Нема шта ни чактар да понесе. Одјекује нам празнина. Ријеке се смањиле. Некадашњи брзаци-мртве баруштине…
Шта ће бити с нама, прочитај у талогу. У бућкуришу на дну окрњене ћикарице. Јер, нијесмо ти ми више за књиге. Поготову за оне староставне из чије се древности чита оно што ће доћи. Исписали смо се из таквих књига. У њих смо се уписивали животом, из њих смо избачени кад смо се одрекли онога чиме смо се уписали…
Биће ти сјутра исто што и данас. А прексјутра ће бити мало горе него сјутра. Наксјутра ће нам личити на јуче. А јуче нам је, тако нам се чини, било дупло горе него данас. Све у свему: биће таман какао нам и треба…
Изгатана нам је магарећа памет и магарећи товар. Изгатане су нам и велике магареће уши-под реверс и поткушени поданички репић и наопаки инат и завист и љубомора што бар нијесмо коњи кад смо већ под товаром.
Изгатано нам је да будемо робље као и досад. Изгатани су нам и исти господари и њихово ропско господарење. И опет су у тим гаткама оне исте сподобе што управљају свим и свачим осим собом и сопственим животима..
Изгатани су нам и трупци који рјешавају идентитетска питања и балвани који се баве културом…
Изгатани су нам шишњари који се баве јавним интересом и лопови који су схватили да јавни интерес не постоји у овој и оваквој јавној кућици…
Изгатано нам је јуначење изникло на нађубреној кукавичјој њиви. И страшила на њиви су нам изгатана и гласачке кутије које страшила чувају од крилате слободе…
Изгатано нам је свега превише, а ничега довољно, свега преко сваке мјере, ничега по мјери човјека.
И берићет сиротињског раја нам је изгатан и полетна пјесма оних који славе те часне ланце слободног ропства…
И мудрост нам је изгатана, и интелектуална честитост, баш она по којој смо се прославили, а која се крије у мишјој рупи из које јој вири само репић у који се претворила…
Изгатани су нам и нови великани украшени свим нискостима велике будућности…
И горостаси на чијим главама се вију барјаци новог доба и који ходају на кољенима да не би челом обалили небо…
Изгатана нам је и вјечита глад која нас је ономад извела из пећине и која ће нас тамо и вратити…
И сијенке су нам изгатане, сијенке на које ћемо се угледати и уз које ћемо узрастати до непојмљивих висина…
И нова вјера и нови Саваот коме ћемо служити кад затрпамо овога коме је прошао рок, као што смо га већ у самртном ентузијазму затрпавали…
Изгатан нам је и Мило велики и Александар малени на вјечној стражи као вјечити постојани дубокоукопани кочеви наше достојанствене будућности.
Изгатан нам је и колац и човјек на коцу који се радује јер су џелати били суптилни и њежни…
Колумна „Гледање у шољу“ објављена је и на сајту Феномени.ме
Categories: Српске земље
Оставите коментар