И после се чудимо зашто нас иконе опомињу, зашто се ствари одвијају лоше на Косову и Метохији, зашто је Русија на ивици рата, зашто нестајемо као народи

Нестанак трећег Анђела са иконе у Русији (Извор: Православный портал МОСКВА – ТРЕТИЙ РИМ)

На једној интернет страни објављена је вест да је са иконе у Русији, на којој су била изображена три Анђела, нестао један од њих, и то како се види на фотографији, онај у средини. Кажу да је нестајао годинама и да је сада коначно нестао. То се тумачи као страшно знамење и набрајају се разлози због којих се то десило и то у Русији, за коју се, на изворном сајту, каже да је – бастион православља. Као могући узроци наводе се одржавање Светског самита религија у Русији на коме је установљена вера у „заједничког свевишњег”, затим „Критски сабор” са којим се прећутно сагласила и Руска Црква, као и сусрет московског патријарха са римским папом на Куби. Ово застрашујуће знамење, по њима, најављује велике невоље и потресе у Русији и целом човечанству.

Није ово једино знамење које се десило у скорије време, а што се тиче невоља и потреса они се увелико дешавају. Навешћемо само неке од њих. Русију, као и Србију и друге православне земље, напушта огроман број становника, а стопа смртности је већа од природног прираштаја. Русија је због територијалних разлога под међународним санкцијама и константним политичким па и војним притисцима. Србија се бори за очување своје територије и под сталним је уценама да се определи за Запад а не за заједницу са Русијом. Дотле је у њој стање ванправно и недемократско и њена имовина се распродаје странцима. Али да се вратимо на знамење и на духовни аспект целе приче.

Најпре, Русију не бисмо могли да прихватимо за бастион православља већ за трагичара истог. Направићу малу дигресију и рећи да знам јеромонаха, који је чак и доктор наука, који очекује долазак руског цара који ће уједно бити и патријарх. Каже да се већ зна и ко је то, и да се он налази тренутно у неком руском манастиру и пише песме, од којих сам неке имао прилике да прочитам и заиста као да су Богонадахнуте. Његов долазак он посматра као почетак избављења православља. Ја, међутим, заједно са многим другим православним верницима, очекујем Христа и Његов други долазак, а не руског цара- патријарха. РПЦ је, међутим, заједно са СПЦ и још неким помесним Црквама (изузев Грузијске и Бугарске), чланица Светског савета цркава, институције која промовише начело многоцрквености, што је за сваког православног верника очигледна јерес. Свака помесна Црква која је чланица Светског савета цркава, прихватајући те верске заједнице као цркве, исповеда јерес, па тако и СПЦ и РПЦ.

А зашто је РПЦ трагичар православља? Па због тога што посматра Цркву као овоземаљску империју, премда је сам Христос рекао да Његово царство није од овога света, и што жели да учврсти своју власт на што већем простору (за сада су у плану бивше чланице СССР-а, а за после ће се видети). Сам назив Трећи Рим, који себи приписују говори о њиховим намерама. Питам се, да ли би се руски патријарх борио за што већу јурисдикцијску област када би био у обавези да, попут Христа, свима пере ноге? Некако мислим да би изделио своју област на много малих делова и пустио их да сами себи перу ноге. Али он не долази да иком пере ноге већ да му се поклоне и признају његову власт (а Христос рече – међу вама да не буде тако), па је зато страшно ако нека црквена област пожели да буде аутономна (овде мислимо на онај део украјинске цркве који је био, или је још увек, у расколу). Држава се зове Украјина а Црква – руска. Зашто? Па зато што империја Русија тако хоће, а све је то покривено одабраним канонима.

Нестанак трећег Анђела са иконе у Русији (Извор: МОСКВА – ТРЕТИЙ РИМ)

А шта би на то рекла хришћанска љубав? Рекла би – имаш своју државу, у реду је да у њој имаш своју црквену организацију. Ако ни због чега другог, оно због тога да би држава и Црква у твојој земљи живеле у миру и слози, да не би државне власти схватале црквену организацију која има седиште у другој земљи као пету колону у својој. Русија је, дакле, требало сама да понуди аутокефалију Цркви у Украјини одмах када је Украјина постала независна република призната у УН. Веза између ове две Цркве остала би нераскидива, јер је веза Христос који и када се дели не троши се већ остаје посреди нас. Исповедање вере остало би заједничко и причешћивали би се једни код других. Ово исто важи и за Белорусију.

Овако се умешао самозвани полицајац из Турске који сматра да је његова реч довољан аргумент за решавање било ког проблема. То је патријарх фанарски који у свом деловању има велику подршку великих западних сила. Он себе сматра првим у смислу као и римски папа. Он пресуђује, и он је апелациони судија. Његова је последња и он је створио смутњу уручивши Украјинцима аутокефалију, против воље Русије. Све су то тешке аномалије Православља. Нестао је саборни дух, а и из сабора који се одржавају одстрањени су лаици. Они су као конзументи онога што им се нуди а не активни учесници. Од помесних Цркава се тражи да се опредељују између једних и других. Ово питање је, наиме, требало разматрати на Сабору.

И после се чудимо зашто нас иконе опомињу, зашто се ствари одвијају лоше на Косову и Метохији, зашто је Русија на ивици рата, зашто нестајемо као народи. Зашто православни верници губе веру и много их одржава само култне обичаје као део етничког наслеђа. Срби у расејању већ у другој или трећој генерацији заборављају свој језик зато што желе да раскину са оним што им се није свиђало у пређашњем животу, а није им се свиђала ауторитарна држава и ауторитарна Црква. Целивај, даривај и ништа не питај, то је постао слоган који иронично одсликава однос верника према Цркви. У дијаспори су они, међутим, решили да узму ствар у своје руке и да повећају своје учешће у питањима црквеног живота, да буду активни учесници а не само пасивни посматрачи. То има и неке своје негативне последице али барем одсликава живу Цркву.

Шта, дакле, радити да нам опомене са икона не би донеле несрећу. НАРОДЕ ВЕРНИ, опомињи своје епископе да постоји само ЈЕДНА ЦРКВА и да је то ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА, и да стога не можемо бити чланови Светског савета цркава нити прихватати било коју другу верску заједницу као Цркву (ово говорим нажалост јер би епископи требало да буду ти који опомињу на све ове неправилности, али са друге стране у Посланици источних патријараха из 19. века народ се такође именује као чувар вере). Говори им стално да је учење о МНОГОЦРКВЕНОСТИ јерес. Опомињи своје епископе да смо сви ми, крштени православни верници ИКОНЕ ХРИСТОВЕ, а не само они, и да свако од нас има своју службу у Цркви, неко са већом а неко са мањом одговорношћу, али да сви морамо учествовати у доношењу важних одлука у ЦРКВИ које се тичу исповедања вере и односа у ЦРКВИ, јер то није њихово ексклузивно право, као што се види и на Првом сабору одржаном у Јерусалиму 50. године нашег века. Треба, дакле, вратити СВЕСАБОРНИ ПРИНЦИП ОДЛУЧИВАЊА У ЦРКВИ (дакле не само одлучивање владика).

Сузе Светог Архангела у манастиру Крка (Фото: Стање ствари/С. К.)

Немојмо се плашити постојања више аутономних или аутокефалних области односно помесних Цркава докле год оне исповедају православну веру и докле год смо у канонском јединству са њима. За Цркву не треба да буде битно да ли је нека помесна Црква Украјинска или Македонска или Црногорска, па чак ни Немачка или Француска, докле год исповедамо исту веру и причешћујемо се истим Телом Христовим. Обласно уређење је важно из практичних разлога а не из догматских, и оно треба да олакшава црквени живот а не да га компликује. Фанарском Патријарху треба увек скретати пажњу да је он први по части а не по власти јер власт има Православни Сабор, и да је на њему да покреће разне иницијативе, сазива саборе, али не и да доноси одлуке и пресуђује.

Поправимо се, дакле, па ће се поправити и ствари око нас. Протести који се ових месеци одвијају по Србији требало би да буду усмерени ка другој тачки, ка Патријаршији, јер ту лежи кључ за решавање наших проблема, како у вези са Косовом и Метохијом тако и са стањем у нашој земљи јер наша световна власт не зна шта чини и повија се пред ветровима који дувају са разних страна, а духовна власт би требало да буде као кућа сазидана на камену коју никаква олуја не може померити.

Categories: Разномислије

Tags: Александар Сарачевић, Русија, иконе, православље