Нажалост, више је него очигледно да у Цркви и те како постоји „деликт мишљења“ (и то се од јавности више не може сакрити), али то ни из далека није најгоре
Борис Беговић (Фото: Политика)
Поводом покушаја Синода СПЦ да са Богословског факултета избаци два наставника (од којих је један епископ), портпарол СПЦ Иринеј Буловић дао је интервју листу Данас у маниру енглеског џентлмена.
С једне стране он јасно показује да је решен да са Факултета у тајности отера непослушне му професоре (почињући са епископом Максимом), а са друге, са недосежних висина (које читаоцима треба да гарантују неутралност и неумешаност у ниске овосветске сплетке), епископа Максима за јавност означава као „брата у Христу“. Другим речима он у ствари каже: „Брате у Христу – у мојој души нема ни злобе ни нетрпељивости према теби“, а „о мржњи не може бити ни речи“, али ћу дати све од себе да те (упркос твојој вољи и жељи, као и вољи и жељи колега професора а и Закона о високом образовању) избацим са Факултета на коме испуњаваш све професорске обавезе (онако како ја нисам никада). Толико о џентлменству. И да би анестезирао јавност он нас, неупућене, обавештава о следеће три ствари.
- У Цркви не постоји „деликт мишљења“ да би се епископ Максим због нечег таквог показао неподобним.
Нажалост, више је него очигледно да у Цркви и те како постоји „деликт мишљења“ (и то се од јавности више не може сакрити), али то ни из далека није најгоре. У СПЦ постоје много горе ствари, попут педофилије (која је, упркос вештим заташкавањима, безброј пута изашла на видело, али не на видело српског судства, па ће се судски процес тим поводом водити у Лондону), симоније (куповања црквеног положаја за новац), бесрамног наплаћивања служења епископских литургија, итд, итд, све горе од горег. А што је најгоре, без икаквих санкција и последица. Само и једино заташкавање. Но, пошто то нису теме достојне да се њима позабави Синод СПЦ, него постоје много озбиљнији прекршаји од свих горе наведених, то Буловић износи други став.
- „Свети Архијерејски Синод је – разрешио владику Максима и доцента Марка Вилотића права поучавања на Богословском факултету.“
Међутим, на жалост Иринеја Буловића, Синод није разрешио ниједног наставника на Богословском факултету, јер према владајућим законима Србије, он на то нема никакво право. Синод је додуше управо то наложио декану Факултета, што ће он, како следи из Буловићевог интервјуа, морати да уради, јер, тврди Буловић, мандат декана Теолошког факултета постаје валидан тек када га потврди Синод – што је чиста, али корисна измишљотина – будући да ствара утисак зависности декана од Синода. Наравно, ни на то Синод нема никакво право. Према томе, писмо Синода декану Факултета не може да произведе никакве правне последице (нпр. забрану држања предавања или рада на Факултету). Богословски факултет је државна установа, основала га је држава (а не црква), финансира га држава (а не црква), па стога црква не може запошљавати или отпуштати његове професоре. Знајући све то, владика Иринеј је решио да читаоцима баци још мало прашине у очи, па каже још и ово:
- Образложење овог (бесправног) налога декану које је Синод дао „је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво“.
Епископ бачки Иринеј Буловић (Фото: Н. Неговановић)
Међутим, највећем делу јавности би то Образложење било и те како схватљиво јер оно у себи нема ама баш ничег теолошког. Али ако би се обнародовало, тада би највећем делу јавности било схватљиво и то да је оно крајње произвољно и да не почива ни на једном једином аргументу, него на ниским подметањима са циљем да се одстране неподобни епископи и професори. А то не би било баш похвално за састављача Образложења (Иринеја Буловића). Примера ради, то Образложење (које Иринеј Буловић чува од очију „нестручне“ јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану (као да Синод може декану издавати било какве налоге!) утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута Универзитета. Какав племенит чин! Међутим, у поменутом члану о свему томе нема ни речи (али ако не прочитате тај члан него верујете састављачу Образложења, онда мислите да има). Такође, у Образложењу се инсистира на „редовној“ настави (такође позивајући се на тај члан), док се у том члану та измишљена „редовна“ настава уопште и не помиње (али је зато створен утисак о педантном позивању на прописе). Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон). И да ствар буде што гротескнија, целу ову измишљотину и подметачину Буловић је зачинио јефтиним и бесмисленим алудирањем на некакве „другосрбијанске“ и „аутошовинистичке“ медије (мислећи да ће то скренути пажњу са незгодних чланова Статута који му не иду у прилог).
Пошто је чак и он морао схватити да ће денунцирање подметањем члана 141 (у којем нема ничега од онога за шта тврди да има), и прећуткивањем члана 105 (у којем има онога за шта тврди да не постоји), бити зачас откривено (простим читањем тих чланова), Буловић креће на појачано денунцирање подметањем тврдње да владика Максим заговара екстремну дарвинистичку теорију еволуције. Ето крунског доказа достојног СПЦ за нечије избацивање са Универзитета. Но, чак и да епископ Максим заговара теорију еволуције (иако је не заговара) у томе не може бити ништа проблематично, јер Православна црква (за разлику од Иринеја Буловића и Синода СПЦ) никада није осудила ту теорију. Напротив, њени највећи теолози и предводници (нпр. проф. Христо Јанарас, протопрезвитер проф. Јован Мајендорф, митрополит Калистос Вер, митрополит Јован Зизјулас, руски патријарх Кирил и многи други – дакле, професори, презвитери, епископи или митрополити и патријарси, сви православни) и дан-данас заговарају тезу да теорија еволуције није супротстављена хришћанској слици света (а то могу зато што ниједан од њих није члан СПЦ).
Али још већа беда је у томе што је та ствар епископу Максиму подметнута (као и осталим професорима Богословског факултета који су се пре две-три године успротивили томе да се научне теорије из система образовања избацују петицијама, а онда сутра и „утицајним“ синодским одлукама). Јер ни он ни они нигде нису тврдили да је теорија еволуције (Дарвина чак нису ни поменули) истинита, непроменљива или непроблематична. Све што су они тврдили јесте да је теорија еволуције данас једина општеприхваћена научна теорија о развоју врста и да се та (као и све остале научне теорије) могу смењивати само другим (бољим и поткрепљенијим) научним теоријама (а не новинским петицијама и сличним „методима“). Подсетимо се да су садржај Става тих теолога у потпуности подржали: Извршни одбор САНУ, Сенат Универзитета у Београду, Етички комитет Српског лекарског друштва, Институт за молекуларну генетику и генетско инжењерство Универзитета у Београду, Српско друштво за молекуларну биологију, Друштво генетичара Србије, Институт за биолошка истраживања Универзитета у Београду итд, итд, итд. Али за Синод СПЦ ниједна од поменутих институција изгледа није никакав ауторитет. Ако неко зна истину о теорији еволуције онда то морају бити чланови Синода на челу са Иринејем Буловићем. После вишедеценијског мултидисциплинарног проучавања ове материје, њима је, због уложеног труда, дато откривење одозго да је та теорија погрешна и опасна те да треба прогонити сваког ко се усуди не да је подржи него само да каже да је то владајућа научна теорија коју може заменити само боља научна теорија (јер управо то су и рекли поменути теолози). Јер ни то се не сме у СПЦ (за разлику од других православних а и неправославних цркава).
Владика Максим (Фото: Приватна архива/Недељник)
Да би сва та ујдурма некако прошла у јавности цела та ствар је вешто вулгаризована и представљена а онда и спинована унутарцрквеној јавности као покушај неких проблематичних теолога да човека не схвате као „слику Божију“ него као мајмуновог потомка. И тако је и било. Колико јадно и бедно, толико (унутар цркве) ефикасно. По опробаном рецепту, хиљаду пута поновљена лаж постала је истина. Тих десетак професора (од којих су двојица они које сада Синод покушава да избаци са Факултета) стављено је прво на стуб срама а онда и на списак за одстрел. Неки су одмах изгубили своје парохије, неки су уцењивани давањем благослова, неки би сада требало да изгубе своја предавачка места (или чак можда и епархије). Тако то види И. Буловић и тако је то представио члановима Синода који су то (ништа не проверавајући) одушевљено прихватили. Превелика оркестрирана чистка за једну цркву у којој нема чак ни „вербалног деликта“. А ако им ова чистка двојице професора успе (тј. ако Универзитет устукне пред Синодом, јер у овој земљи чуда, на крају крајева, ништа није апсолутно немогуће), не треба сумњати да ће за њом одмах уследити и друге. Све док Богословски факултет од једне универзитетске установе не сведу на послушну богословијицу. И тада више неће бити важно да ли ће он формално припадати универзитету. Суштински свакако неће.
Иако на први поглед изгледа смешно, све је ово веома, веома тужно. И опасно. Понајвише за саму цркву. Јер ови млади и образовани црквени интелектуалци (не само потписници Става о теорији еволуције, него и други) који за собом имају (за разлику од Иринеја Буловића) многе научне књиге у земљи и иностранству као и бројне чланке у угледним светским часописима, и којима је универзитетско окружење природно исто колико и црквено, нешто су најбоље што се нашој цркви догодило ко зна од када. Можда ће Буловић (у осмој), патријарх (на прагу десете деценије живота) и остали њихови прогонитељи имати неку будућност, али црква која дозвољава да се у њој такве ствари догађају засигурно неће.
Први део наслова и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Преносимо
“У СПЦ постоје много горе ствари, попут педофилије (која је, упркос вештим заташкавањима, безброј пута изашла на видело, али не на видело српског судства, па ће се судски процес тим поводом водити у Лондону), симоније (куповања црквеног положаја за новац), бесрамног наплаћивања служења епископских литургија, итд, итд, све горе од горег. А што је најгоре, без икаквих санкција и последица. Само и једино заташкавање.”
Ima li gospodin, da ne kažem zabranjenu reč d… (pošto piše za komunistički list Danas), Begović dokaze za sve ovo što je naveo? Kako to da će se sudski proces tek voditi a neko je jelte već osuđen u očima gospodina Begovića? Pola crvene pilule… Često gore nego ostanak u Matriksu…
Samo jedan utisak, a povodom stalnih i najčešće besmislenih napada na Crkvu i veru uopšte, što od komunista, što od drugih… Vidite, nema veće snage za porodicu od okupljanja da jedu zajedno. To je ono što stvara istinsko zajedništvo u porodici, osnažuje ljude za borbu i čini ih boljim i odgovornijim. Tako se provodi dobro vreme sa bližnjima i tako nam je uvek pred očima najveći Božji blagoslov, što je porodica. To nas uvek podseća na veru. Nekako je i prikladno savršenoj veri da tako, često neprimetne stvari igraju tako veliku ulogu…
Isto tako, nema veće snage za društvo nego kada se ljudi okupljaju u hramovima, što češće mogu, a makar nedeljom i velikim praznicima. Tada se isto okupljamo da jedemo zajedno… Zajednički obroci porodice su molitve. Zajednički obroci porodice su Crkva. Zajedničke molitve vernika su porodica! To je istinska zajednica slobodnih ljudi koji slobodno pristupaju vrednostima vere i svemu dobrom što ona nosi, kako u duhovnom tako i veoma praktičnom smislu društvenog delovanja. Kada se društvo odvoji od tog shvatanja – dolazi zlo.
Kada god javno nastupamo o Crkvi i Hrišćanskoj veri treba da se trudimo da govorimo veoma, veoma, ne znam da li pomenuh dobri ljudi – veoma pažljivo! Najveća preciznost u izražavanju je neophodna. Čak sam sve više osećaja da o Crkvi i pitanjima vere treba da govorimo javno (a i privatno), samo kada smo u postu i molitvi…
Odlican tekst profesora Begovica. Svi mi koji smo u crkvi znamo da je sve ovo sto ne napisao o tiraninu Bulovicu ziva istina. On je alfa i omega svega u SPC. Gospodar zivota i ljudskih sudbina. Veciti oportunista i slugenjara svake vlasti. Vladici Maksimu se sveti iz ciste pakosti i ljubomore. Proccitajte samo pisma koja je vladika Atanasije Jevtic napisao patrijarhu i sve ce vam biti jasno.
Ах како само цвиле непријатељи СПЦ и поклоници идолатријског култа мајмунологије.
Међутим, ауторова тобожња одбрана Владике Максима, је само подметачина да би се блатила СПЦ. Јер није у тексту важан Максим него смрадна изјава Борисова о педофилима.
Али, док год је тровачница ”Данас” активна значи није све изгубљено.
Sve pohvale gospodinu Begovicu. Trebalo je hrabrosti za ovakav tekst. Sigurno je ocekivao da ce biti stigmatisan i anatemisan jer se “drznuo” da misli svojom glavom. Utoliko je zrtva radi istine veca.
@Don Quixote
Слажем се у потпуности.
Утврди човек онако у пролазу да у СПЦ има педофилије, симоније и ,,бесрамног наплаћивања служења епископских литургија” (као лаику нека ми неко објасни шта је то ,,епископска литургија”), итд, итд, он види али судови не виде а ни синод, све је без санкција и последица, само заташкавање.
О доказима, ајде ипак је професор правног факултета, ће вероватно после ручка.
Нека то, него исти малициозно наводи да ће се о педофилији водити поступак у Лондону. Таква врста међународне кривичне надлежности неког од судова британског му царства се правно-новотаријски вероватно може назвати ,,колонијална надлежност” и професор би је могао објаснити у неком уџбенику ,,политичке економије”, кад је већ стручњак за све.
После тога аргументи из текста, који сами по себи и нису лоши, падају у други план, циљ је остварен,.
Иначе, поменути професор ми никада у потпуности неће бити јасан.
С позитивне стране – исти је писао за Политику чланак о поклоничком путу у организацији басташићевог Јадовна 1941, где сам први пут за то сазнао и након тога и ишао. А на Правном факултету у Београду је иницирао и одрадио зборник ,,Правни поредак НДХ”, који иако не провлачи суштинску мисао да је данашња Хрватска следбеник НДХ, садржи јако корисне радове о тој теми.
С негативне стране – поменути професор је члан управног одбора Unicredit банке у Србији и написао је, заједно са супругом која је професор економског факултета, море бесмислених и дегутантних чланака о томе како дужници по кредитима индексираним у швајцарцима у суштини треба да ћуте и трпе. Колумне у Политици су му површне и мој лични утисак је да појма нема о економији (да има не би био стручњак за све). Има јаку црту аутошовинизма (чак и у овом тексту не може да не помене да је Србија земља чуда), карактеристичну за постављене заслужне кадрове и објашњиву његовим пореклом о чему је водио, на крајње ружан начин, полемику у листу Политика. Да не набрајам даље.
Беговићу, од којег си ти бега произашао? Боље да критикујеш понеке муслимане у Србији него да овако бринеш о православној вери.
Кад човек овако пише о епископу, прво би требао да се декларише – да ли је припадник Цркве, отпадник од Цркве, или неверујући. Или можда нешто сасвим четврто?
Јер само тада се може поставити нека логика и терен за поштену расправу, без обзира на то да ли се расправа води са истомишљеницима или не.
Више него очигледна је интелектуална недостојност писца овог чланка да (плаћеним?) чланком расправља о делима владике Бачког и подгрева сукобе у Цркви. Он се представља као још један таласић у збиру многих који “брину” о Цркви, а у ствари је не подносе и – што је најгоре – немају појма о Цркви. Ни најмањег појма о суштини Цркве. Дословце свака реч одише непознавањем суштине Цркве. Писац зна само то да је мрзи.
По њему достојнији члан Цркве је онај који има више радова у међународним круговима! Да није страшно, било би смешно. А суштински нема појма колико и каквих радова има предметни владика.
Сведоци смо да влада велика инфлација научне и философске мисли, а тој инфлацији увелико доприноси поменута “нада” цркве, епископ Максим. Чак и писац овог чланка вероватно рачуна да ће му се и овај чланак бројати некад у будућности када “затреба”, независно од његовог квалитета (чланка).
А успут речено, мноштво онога што каже је чиста неистина. Мада, исправније би било рећи – ЛАЖ, јер он свакако зна о чему говори и зашто тако говори.
Сувише често постављам питање, а никад не добијам одговор – са којим моралним и стручним правом и овај човек пише то што пише?
Јадна душа!
Јасно и аргументовано написан чланак. Портрет Иринеја Буловића. У боји.
Плус скица за “деликт мишљења” у СПЦ. А ла Миодраг Мића Поповић.
Поздрав Борису Беговићу !
Моје поштовање Данасовцима и ДАНАСу – најбољем слободном дневнику код нас.
ПС – За @Jr ДАНАС је “комунистички лист”, за @Донкихота он је “тровачница”.
За Вучића и српску мафију дневник ДАНАС је “деликт мишљења”.
@Деда Ђоле Ne razumem da li mene poistovećujete sa mafijom? Nespretno izražavanje ili namerno podmetanje? Molim navedite gde vidite dokaze odnosno argumente za optužbe koje je izneo d… Begović? http://www.danas.rs/rubrika/drustvo/rodna-ravnopravnost/ Tu možete videti nasilničku, komunističku ideologiju “rodne” ravnopravnosti, kao i da se finansira iz budžeta Srbije tj. od otetog novca slobodnih ljudi a propagira je Danas. Na jednom broju tekstova možete videti i moje komentare na koje niko nije smisleno i argumentovano odgovorio. Danas je otvoreno komunistički list. Samo su u pitanju zapadni komunisti. U Srbiji su na delu isključivo sukobi zapadnih (tzv. liberali, demokrate i sl.) i istočnih (tzv. socijalisti, nacionalisti, idemo sa Rusijom i Kinom i sl.), komunista u okviru KP Srbije a oko podele plena zvanog Srbija a ne oko bili kakvih vrednosti. Jedino oko toga mogu da se posvađaju ali nikada mnogo ozbiljno tj. uvek ostaje sistem čistog ubilaštva i zla (abortus tj. ozakonjeno ubijanje beba je najstrašniji primer). Koliko puta ste čuli da se na raznim protestima proteklih godina i decenija pominje reč sloboda?
Danas ne propagira samo komunističko nasilje “rodne” ravnopravnosti. Tu je i propagiranje zločinačkih (pored ostalih i komunističkih) ideja kolektivne krivice Srba.
http://www.danas.rs/drustvo/zene-u-crnom-11-jul-proglasiti-danom-secanja-na-genocid-u-srebrenici/
http://www.danas.rs/drustvo/suocavanje/milos-ciric-srbija-nije-zavrsila-rat-u-bosni/
http://www.danas.rs/drustvo/milos-ciric-nasi-vladari-promovisu-zlocince-u-ugledne-gradjane/
http://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/oprosti-nam-fatima/
Ideje i ideologije kolektivne krivice su tekovina Starog i Srednjeg veka, nacizma, komunizma i drugih totalitarnih i autoritarnih ideologija. Civilizacijsko dostignuće demokratije, razvoja indivudualne slobode i vladavine prava je upravo ideja individualizovane krivice u svakom smislu – pravnom, društvenom odnosno filozofskom. Kolektivna krivica (ili kolektivna “odgovornost” – što je samo besmisleno terminološko pravdanje zla), ne postoji ni u pravnom, ni u filozofskom, etičkom, političkom ili bilo kakvom drugom smislu. Ona je logički nemoguća. Kada ljudi razmišljaju svojom glavom umesto glavama indoktriniranih autora to uvek uvide. Logički nemoguća.
наравно да у Цркви постоји деликт мишљења, зове се јерес. то може да чуди само оне који су до недавно имали деликт говорења. Све академије и науке свијета имају деликт мишљења: на томе почива наука и академија. А Црква је академија гдје се изучава наука спасења: која има своје протоколе. Оглушење о те протоколе зове се јерес. Шта ту има нејасно? само занати и фолклорна удружења немају деликт мишљења, а у то желе да претворе Цркву Христову, у фолкорно занатске ШуП-ове…
@Трудбеник Богољубовић
Потпуно се слажем, сасвим исправно речено.
Додао бих да у Цркви постоји и више других нивоа комуникације и односа чије би поништавање у данашњем “слободном” свету звучало као “деликт мишљења”. Једно од најупечатљивијих је и Послушање. Ово ће јако загребати уши свих оних пасјих, мачијих и свињских умова који су научили да их се чеше по ушима само модерним “слободарским” речником, али свеједно треба рећи, ако ни за шта друго а оно барем да схвате да немају појма о чему говоре када покушавају да говоре о Цркви и вери.
Црква је за њих потпуно страна, непозната, без-смислена и немогућа творевина. У Цркви се разумевање даје (Светим Духом) само онима који искрено у њој бораве (ма колико да су претходно деловали изгубљени, криминалци, блудници,…), а остали могу само да је не разумеју (у благом облику) или да је мрзе (у оном озбиљном, душе-погубном нивоу, у којем су комплетно зауздани демонским силама, по СВОЈОЈ вољи).
Елем – прво је послушање Господу до краја, преко свих могућих мука и тешкоћа, па и преко губљења свих права у овом свету, преко болести, мука и мучења до смрти ако затреба, и то на крсту (али и другим начинима по вољи нечастивог).
Затим послушање монаха свом духовнику и игуману, као и надлежном епископу – такође до крајности и – светским речником речено – лудог послушања за сваку ситницу. Потпуно одрицање од своје (себичне и горде) воље, а на рачун прихватања воље Господње, и јесте принцип доласка до светости. Непослушање духовнику је најстрашнији “деликт мишљења”, који невероватно брзо доводи до пада и губитка душе, осим у случају брзог схватања грешке и велике љубави и духовне силе духовника.
Затим послушање верника Цркви – најпре у личности свог парохијског свештеника.
Сва ова послушања не подразумевају могућност чињења злодела или дела која очигледно воде ка губљењу душе по наређењу духовног ауторитета. Не, ум и разум су нам дати да бисмо разговетно умели да разликујемо и расуђујемо, а најпре да разумемо своје грехове – погрешне мисли, погрешна дела, промашаје у жељама и чињењу.
Свако непослушање у крилу Цркве могло би да се назове “деликт мишљења” и води – пропасти.
Конкретно, епископ Максим већ годинама чини “деликт” противан свом спасењу, али – пошто је у тако високом духовном рангу – његова дела и речи итекако утичу на штетан начин на вернике, који се – не разумевајући ствар – деле на “ове” и “оне”. Стога је одавно речено да такав треба, у зависности од тежине јереси и/или других погрешних речи/дела, да буде – опоменут, па рашчињен, … па на крају и избачен из Цркве и анатемисан, ако се не покаје искрено. То што се њему (и не само њему, на жалост) данас допушта и попушта (а докле? – пита се верујући народ) показује да Црква претерано снисходи, можда чекајући да се дотични покаје, а можда и због унутрашњих притисака.
Ово што писац чланка, а и други, наводе, осуђујући епископа Бачког, је заправо његово невероватно (по мени и непожељно) снисхођење свом младом и пресујетном брату у Христу, а не његова мржња или нешто слично.
Према мом скромном и грешном мишљењу ваљало би га ОДМАХ рашчинити, а ако схвати грешку, пожели да се покаје и заиста сузама и делом покаже покајање (у дужем временском периоду!), није ништа лакше од тога да му се чин врати, али само АКО се то покаже на корист Цркви (мада правом покајнику чин и не треба, с обзиром да носи много искушења и могућност поновног пада у гордост). Сведоци смо да је он већ принео ЛАЖНО покајање пред Синодом, само да се његово име не би помињало у записницима. Јадник, надајмо се да није већ сасвим изгубљен.
То што сам изнео моје мишљење не обавезује никога да тако учини. Имајмо поверење у Господа а сами себе чистимо од гордости.
@Milorad
Koliko i na šta je snishodljiv V.Irinej, moglo se najbolje videti pre 9 godina u slučaju V.Artemija.
Da se primetiti da je u slucaju jeresi, njegovo snishođenje veće nego li u slučaju verbalnog delikta( čitaj protivljenje izdajničkoj politici prema KiM).
Милораде, одлично речено. Тачно је то и моје мишљење. Послушање епископа учењима Цркве је чињеница. у питању на жалост јесте сујета, која граничи са гордошћу да извините…видићемо како ће се та господа носити са тим…
@Сима Космос
Ја сам могу да посведочим (тј. исповедим) да сам у не тако кратком периоду веровао да је управо поменути владика Бачки Иринеј врх који води србску цркву у пропаст. Ни мање ни више. А живим у Новом Саду.
Са владиком нисам никад ступао у лични контакт, али сам преко свештеника слао своје критике на нека дешавања у цркви, па и на њега лично. Не знам да ли је ишта од тога дошло до њега, али знам да сам – очекујући промене у њему, или барем одговор, животом у Цркви доживео промене у себи.
И дан-данас нису ми прихватљиве баш све речи и дела ни владике Иринеја ни неких осталих владика, али назирем да је само једно важно – да себе лично чистим од гордости. А горди смо сви, поготово сви ми који овде паметујемо о разним дешавањима. Мислимо да ће баш оно што ми сами мислимо бити и коначна истина. А неће бити баш тако, јер биће спашен само онај „ко претрпи до краја“.
А што се тиче бившег владике Артемија, и дан-данас не може бити сасвим јасно шта се стварно дешавало. Имао сам прилике да из уста веома поузданих људи (којима верујем) чујем дословце страшне ствари које су се са његовим благословом дешавале. Не осуђујем, да не бих био осуђен. Богу јединоме суд се оставља, по природи Његовој.
Што се тиче владике Максима, са њиме је ситуација толико јасна да просто не могу да верујем да неко, ако је заиста у Цркви, може да велича њега, његове речи и дела. О људима изван Цркве не вреди трошити превише речи, јер они Цркву никада неће схватити.