Живојин Ракочевић: Приштина се понаша као да су Срби Римљани или неки нестали народ

„Политика“ у Новом Брду – За столом туђе историје

Православни Храм Светог Николе и српска тврђава у Новом Брду, са „заставом Косова” (Фото: Ж. Ракочевић)

Шта се крије иза служења католичких бискупа у православној Цркви Светог Николе у Новом Брду, шта је иза косовске заставе која се данас вијори на старој српској тврђави, а пре неки дан је била и на цркви? Да ли је то наставак сталне потраге за симболима, провокацијама и непријатељима? Послератни Балкан често личи на простор по којем лутају различите скупине људи у потрази за изгубљеном идеологијом. Што су идеје мање вероватне, научно недоказиве, историјски замагљеније и етнички острашћеније, то је вера у њих снажнија, а поборници и следбеници бивају агресивнији, са наглашеном потребом да они и њихове „истине” постану део институција.

Тако, преузимајући на себе улогу рестауратора „албанског духа”, косовски бискуп Ђерђ Дода каже: „Желели смо да дођемо овамо јер је то место које доказује да смо били пре религије. Боже, били смо овде пре Христова рођења, били смо пре него што су Османлије дошле са Мухамедом, били смо овде пре него су дошли Словени. Били смо овде иако је наше сећање можда избрисано…” Бискуп је ово реченицу изговорио док су му у леђа гледала три олтара православне Цркве Светог Николе у Новом Брду. Он је све сумње одагнао, он зна да је ту био „пре религије”, он је обновитељ „избрисаног сећања”.

Кључно је питање: каквим доказима располаже бискуп, какав га је контекст довео до оваквих ставова? Извори, документа, чињенице и власништво цркве говоре нешто сасвим друго. Има ли код локалног албанског становништва свести да је то припадало њима, има ли предања које их везује за новобрдску тврђаву и Цркву Светог Николе?

„Можеш ли, молим те, да нам кажеш шта је ово?”, питао је аутора овог текста, пре годину дана, један Албанац у Новом Брду. Наставник из двадесет километара удаљеног села Враголија код Косова Поља преводио је кратко објашњење својој супрузи. Они ништа не знају о Новом Брду, јер оно није део њиховог породичног сећања, не везују их за њега приче или предања. Они су само заинтересовани посетиоци неког споменика из праисторије, из античког доба, из средњег века и ништа више. Из свега се закључује да је бискупе и целу кампању око Новог Брда и српског наслеђа овде довело нешто друго: политички контекст и узурпација историје. Ипак, то није до краја тачно. Ако је нова историја Косова почела на Конференцији у Рамбујеу 1999. године, ако је на њој, према сведочењу Ветона Суроија, тадашњи вођа Ослободилачке војске Косова Хашима Тачија ироничном реченицом запитао: „А шта, ја да будем наставник историје у Малишеву?”, ако су се албански и Тачијеви снови остварили – шта им данас, двадесет година касније, недостаје?

Борба, национализам, западни новац и подршка нису изградили албанско друштво на Косову, па се оно данас налази у потрази за неком врстом сопственог садржаја. Усред хиљада споменика, гробаља, цркава, то друштво очајнички покушава да надомести ту празнину. Основна препрека је што се на целој територији Косова и Метохије, од села надомак Скопске Црне Горе до осликаних пећинских испосница на Проклетијама, изнад Дечана јављају докази српског присуства, културе и духовности.

У почетку је изгледало да је протеривање становништва и разарање споменика, од оног Његошу у Приштини, преко обележја НОБ-а, преко старих гробаља и цркава средњег века, довољно и да је дошло до коначног обрачуна. Међутим, показало се да су култура и духовност преживели и да косовска љуштура без садржаја мора нечим да се попуни. Иза Срба је остао огроман празан простор, нека врста пусте земље са споменицима и остављеним наслеђем. Увидевши све то, западне силе су одлучиле да у Ахтисаријев план, а потом и у Устав Косова, унесу, означе и заштите имовину Српске православне цркве и, како су то формулисали, „историјска и културна места која имају посебан значај за заједницу косовских Срба”. Прецизно у метар нацртане су парцеле, специјалне зоне и објекти. Преписани су најбољи „европски модели заштите”, а на законе су потом пали прашина и заборав. Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су један хиљадама година нестали народ и да су те институције дужне да на територији коју контролишу сачувају и заштите споменике „несталог народа”.

Енвер Хоџај, још један из плејаде историчара изашлих из шињела Ослободилачке војске Косова и заменик премијера Косова у оставци, недавно је изјавио да „Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима”. Ако припадају Косову, зашто Хоџај и бискуп Дода крше законе, зашто не оду двадесет километара јужније, до уништене цркве у селу Жегра код Гњилана, да са њених зидова обришу увреде и поруке мржње?

Где год да се окрену, сусрећу се са српским наслеђем и културним благом и зато је тешко живети у кући у којој се готово ништа не зове по вама. Зато се понашају као да су други нестали, као да су Римљани и да наша култура и духовност немају власнике и наследнике. Намерно су помешали два основна појма: власништво и вредности српског наслеђа. Власништво има свога аутора, свака црква има свога српског градитеља и то припада Србима. Вредности које та култура и уметност имају припадају човечанству и сваком човеку који може да их доживи, осети или тумачи, али се тешко може рећи да припадају онима који их уништавају.

Уз све проблеме на терену, уз целокупно наслеђе чији су власници, баштиници и наследници, косовски Срби морају да убеде Албанце да постоје, да су ту, да нису Римљани или неки нестали народ. Они морају да подсећају и свет и Београд да су део једне живе и непрекинуте културе и духовности. На тврђави у Новом Брду јуче је висила огромна косовска застава, њену тежину може да покрене само јачи ветар. Из угажене траве у олтару никао је један црвени цвет, иза олтара је одбачени дрвени сто који су овде заборавили људи жељни туђе историје. Заборавили су и да затворе гробнице које се налазе иза олтара, у њима су посмртни остаци заслужних Новобрђана, у њих улазе дивље животиње, у њих упада смеће.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Могу Шиптари да пишу да су староседеоци на Косову и Метохији, јер им то омогућују државници у Србији, Македонији, Републици Српској, Црној Гори… Да, омогућују им јер тако пише у књигама историјске науке, а прикрива се чињеница да су Шиптари дошли у Србију 1043. из Грчке и Јужне Италије, што им је одобрио српски краљ Војислав. Прикрива се чињеница, да су Шиптарима дали албанско име Ватикан и Аустрија у 19. столећу, а Албанци су били српско племе у Северној Италији – од древних времена. Тако је Шиптарима омогућено да се, везањем за Албанце Србе – као своје претке) представе и као творци старе европске културе и историји, итд, итд…
    И нико не опомиње српске и друге словенске државнике за прихватање овако наивних фалсификата, чиме одбијају историјску истину, да је прапостојбина свих Словена Балкан и Подунавлје.
    Поздрав, С. Јарчевић

    Свиђа ми се

  2. „Voi siete dal paese molto lontani…“

    Кад су рушили Стари мост мостарски, рекоше да ће направити још старији.

    Иначе, уметност је све савременија.

    Vomiting Wolves and Tattooed Hares, sculptor Beth Cavener Stichter

    http://www.kmnovine.com/2017/07/stara-srbija.html

    …“У повратку за Приштину испраћени смо још одушевљеније од свију Добреваца и у пратњи преко 30 Арнауташа свратисмо да видимо враголиски мост и одосмо до арнауташког села Враголије, где нас Арнауташи нудише, да им бар једно вече будемо гости. Обећасмо то учинити другом приликом.

    Бајрам ме је после тога чешће посећивао, а кумом је називао и свакога онога, који из Србије дође. Он ми је казивао, како је досељен у село Добрево из села Гунцата у призренском округу, где му и сада браћа живе и где постоји српско гробље и у њему гроб његовог деде Стола, који је ту сахрањен као православни Србин и који гроб сви у његовој породици и сада зову деда Столин гроб. Стола је био отац Бајрамовом оцу Авдији…“

    …“Хоровођа је вешто у трку улетео у аутобус који је јурио ка Арбатском тргу и нестао. Изгубивши тако једног од оних које је гонио, Иван је усредсредио сву пажњу на мачка, и видео је како је овај чудновати мачак пришао папучици трамваја »А«, који је стајао на станици, дрско одгурнуо жену која је вриснула, ухватио се за ручицу и чак покушао да гурне у руку кондуктерки гривеник кроз прозор, који је био отворен због врућине.
    Мачково понашање је до те мере запрепастило Ивана да је он остао скамењен крај бакалнице на углу и ту га је, по други пут, још више запрепастило кондуктеркино понашање. Ова је, чим је угледала мачка како покушава да се угура у трамвај, љутито, готово цептећи од беса повикала:
    — Мачкама је забрањено! Са мачкама је забрањено! Шиц! Силази, иначе ћу милицију позвати!
    Ни кондуктерку ни путнике није зачудила суштина ствари: то што мачак хоће да уђе у трамвај није било ни по јада, већ то што мачак хоће да плати карту…“, из Мајстора и Маргарите, Булгакова

    БЕСЕДА
    о корисном гневу

    Гневите се и не гријешите (Пс. 4, 4)

    Гневите се, браћо, на себе, и не грешите више. Гневите се на гре-
    хе своје, по мислима и делима, и не грешите више. Гневите се на
    сатану, оца лажи, и не чините више вољу његову. Гневите се и на
    грех у свету и на попирање Цркве Божје од људи безбожних, но
    чувајте се да грехом грех не лечите. Гневите се на пријатеље ваше
    кад греше, но гневите се с намером да их поправите а не да их ве-
    ћма озлобите. Гнев пријатеља на пријатеља, и родитеља на децу своју
    — шта говорим? и Бога на људе — није бура која чупа дрво из ко-
    рена, него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове,
    да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој
    има меру, да би б ио л ек овит а не отр ован. А да би имао меру,
    држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу ус-
    таву и брану од Бога. Уосталом, сваки гнев, који није у име Бога и
    Божје правде, грех је. Не гневи се за беспослице, него се гневи за
    оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Бо-
    жјем, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер
    то се не може све ни речима исказати, ни неуком објаснити. О бра-
    ћо моја, видите ли, како су у души нашој положене разне моћи, ко-
    је човек може по слободној вољи употребити на живот или смрт!
    Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле,
    дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе, то
    се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима, он туђе или не
    гледа, или кад их види, благо их суди.
    О Господе Боже, једини праведни, усади у нас сећање на Дан
    праведнога гнева Твога, да бисмо се сачували од греха душевног.
    Теби слава и хвала вавек.

    Амин.

    Свети Владика Николај Велимировић (Пролог)

    „Falling back to earth“, artist Cai Guo-Qiang

    Leningrad Cowboys – These Boots

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s