Слободан Самарџић: Американци не треба да брину – са Вучићем је све у реду

Tо да је председник Србије спреман да призна независност тзв. Косова под условом да добије „нешто“, представља данас опште место његове „лавовске борбе за Косово и Метохију“

Сусрети Александра Вучића у САД: Са Дејмоном Вилсоном и Метјуом Палмером (Извор: Инстаграм/buducnostsrbijeav)

У то су се уверили државни секретар Мајк Помпео, један заменик помоћника и један извршни потпредседник, домаћини Вучићеве ненајављене посете. Помпео га је примио, замислите, на маргинама седнице Савета безбедности УН о Блиском истоку. Колико је српска јавност обавештена, највише од стране самог председника Србије, није ту било ничега новог, сем чињенице да га је примио државни секретар, што је за Вучићеве директне контакте са америчким званичницима то био необично висок ниво.

Дакле, ако су главне теме биле приврженост Србије дијалогу са косметским Албанцима, услов да Албанци укину таксе (царине) на робу из Србије и пут Србије у ЕУ, онда је сврха Вучићеве посете била да увери америчке званичнике да нема промена у односу на његову основну обавезу, а то је да призна независност тзв. Косова. А да нешто друго није у питању, рецимо неко Вучићево колебање, говори чињеница да је он отишао у Америку, а нису Американци дошли код њега, што би промптно учинили да су приметили неку промену.

То да је председник Србије спреман да призна независност тзв. Косова под условом да добије „нешто“, представља данас опште место његове „лавовске борбе за Косово и Метохију“. Домаћа јавност као већ скувана жаба сада рутински прихвата ову неминовност не схватајући да је она (неминовност) последица дугогодишњег мрцварења јавности поводом тобожње реалности. Разуме се, та „реалност“ продукт је медијске селекције стварних чињеница у вези Косова и Метохије. У међународним оквирима таква селекција игнорише растућу равнотежу међу светским силама, где Русија и Кина, које константно подржавају територијални интегритет Србије (Резолуција СБ УН 1244), јачају свој значај и утицај. Приметно је да су последњих недеља, пре Вучићевог путовања у Њујорк, домаћи медији просто игнорисали политику поменутих сила према јужној српској покрајини. Пажња публике била је фокусирана на још једну иницијативу западних чинилаца, овога пута Квинте. Ова западна петорка је изричито захтевала да се Србија и тзв. Косово трампе укидањем, с једне стране царина на српску робу, а с друге активности у вези повлачења признања Косова. И ма колико овај став наилазио на критику и српских званичника, остаје  главни утисак да фамозну реалност чине само притисци и претње са запада.

Слободан Самарџић (Фото: УНС Прес центар) 

И поред свега, западни учесници постају све нервознији због вишемесечног шлајфовања процеса међусобног признања Србије и Косова. Настало је нешто, чега су се интуитивно бојали – замрзнути процес, што је само друго име за замрзнути конфликт. И, што је са њиховог становишта најгоре, виновници новог стања нису Срби него Албанци, њихови балкански фаворити. После увођења драконских царина на робу из Србије, Вучић и по њиховом признању није имао куд, а сигурно кретање ка међусобном признању (није ми јасно зашто би Србија тражила признање Косова) заустављено је. А онда, као кад кола пођу низбрдо, почели су да се ређају догађаји праве реалности, другачије од западне лабораторијске, који су само компликовали довршење пројекта независног Косова. Пројектовани лабораторијски услови нису предвидели да ће пасти Харадинајева влада због деловања Специјалног суда, и да ће у Србији опозиција запретити бојкотом наредних избора и тиме знатно умањити легитимитет Вучићеве неминовне победе и комотније предаје Косова и Метохије. Најзад, ко зна шта се још може догодити па да експеримент тотално пропадне.

Вучићев одлазак у Америку треба сагледати кроз ове реалистичке наочари. Обрни-окрени, он је ипак најважнији западни играч у овој ствари. Харадинаја може да замени Тачи, или било који албански политичар, али Вучића нико у Србији. Када би се, недајбоже, он поколебао, ствар би тотално пропала. То јест, западу би преостала још само употреба силе – економске, политичке и војне – али питање је данас да ли би то било изводљиво. Због тога је било потребно још једном директно проверити да ли је Вучић при свом обећању. Судећи по његовом личном информисању српске јавности – све је у реду. То је наш коментар на основу података које смо имало прилике да добијемо преко медија.

Остаје зона претпоставки и могућих закључака на основу свега што знамо о овом питању. Не треба сумњати у америчку опрезност и када је Вучић у питању. Та опрезност је општа – спољнополитичка, посебна – према српским политичарима и појединачна – према самом Вучићу. Када је о последњој реч, они добро знају да је данашњи председник Србије када је за њих то било најважније обрнуо ћурак и од мрског националисте постао смерни европејац. И поред великог међународног искуства са таквим политичким ликовима, и до танчина развијених метода сопствене заштите, Американци и рационално и ирационално никада не могу бити сасвим сигурни. Њихова скепса овде је природна, колико и скепса која природно прати однос између сениора и вазала.

Шире гледано, у конкретном случају, Американцима не иду на руку две неповољне чињенице: Прва, сада им Албанци чине проблеме из простог разлога што данашња америчка администрација нема осећаја према њиховим максималистичким захтевима. Рецимо, разграничење, које би значило да се садашње непризнате границе легално признају уз мање обостране уступке и корекције, на шта је Вучић спреман, знатно задире у постојећи план велике Албаније. Друга неповољна околност за Американце јесте чињеница да Вучић данас у Србији нема замену, као што је то било 2012. када је сам одиграо ту ролу. Није реч о простој персоналној замени, него о квалитативној, оној замени која би гарантовала постојећи степен анестезије српске јавности. Таквог мајстора Србија данас заиста нема.

Од свега овога готово да нема никакве утехе. Али, новина од 2008. године, бар када је о косметском питању реч, јесте да ни западу више није лако.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 22. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

9 replies

  1. Ма колико се државни врх Србије понашао као да нема противтеже западној хегемонији на овим просторима, неке чињенице говоре другачије. Настала криза у С. Македонији са афером која помиње и Преспански споразум и трговање гласовима посланика у Собрању око изгласавања новог Устава и имена државе, може да поквари оптимизам Заева за пут у Евроатлантске интеграције.
    Вучићево држање као да нема важне улоге Русије и Кине на преговоре око Косова и Метохије, ће такође доживети променe. Јер, САД неће тек тако подржавати садашњу српску – Вучићеву страну у преговорима, ако од Русије добију одлучан протест. Велике силе, упркос јавном показивању „самовоље“, у ствари се ипак договарају о својим важним поступцима. Доказ је промена стања у Сирији када је западни савез полако напустио захуктало ратиште. Русија неће олако допустити да се прекрајају границе словенских држава на Балкану. И указаће САД и осталима да се противе таквим намерама. И утицајна држава ЕУ, Немачка се противи таквим намерама. А то противљење може да вуче корене од таквог става Русије. У томе је могућност за очување Косова и Метохије у саставу Србије. А што се тиче самог Вучића, он може, у знак протеста због таквог исхода догађаја, да поднесе оставку на свој председнички положај.

    Свиђа ми се

  2. @Разлози за бригу…Поштовани господине то што пишете једноставно нема везе са реалношћу. Све и да Русија може и хоће да помогне, нема коме. Ако ми не желимо да се боримо за своје зашто би се други борили за наше? Ако ми не инсистирамо на Р1244, која је наша тапија на КиМ, а ми је готово више и не спомињемо, ако смо потписали Бриселски споразум којим смо сами укинули државу Србију на КиМ, ако нам не смета да присуствујемо међународним скуповима заједно са представницима тзв државе Косово, ако наш предсдник отворено каже да је спреман да призна независно „Косово“ ако Србија „добије нешто“ и ако такав човек има огромну подршку народа, о чему ви пишете? Ми нити заслужујемо, нити ћемо добити било чију помоћ, нама само Бог може помоћи, али се бојим да је и он већ изгубио стрпљење.

    Свиђа ми се

  3. Postovani Dragane,zasto stalno upotrebljavate „mi“. Vucic se nepredrzava rezolucije 1244 a ne mi. Dacic je potpisao briselski sporazum a ne mi i tako ukinuo drzavu Srbiju na KiM. Vucicu&ko. nesmeta da sede za istim stolom sa predstavnicima lazne drzave Kosovo itd i td. Znaci tekst profesora Samardzica je potpuno realan i tacan a na nama je da odlucimo doklecemo mi to sve trpeti i tolerisati.

    Свиђа ми се

  4. @ Драган Р
    Свако има право на своју „реалност“. Државни врх Србије са Вучићем има своју „реалност“ а ми, обични грађани, па и моја маленкост, своју. Зар мислите да Русија и Кина не прате догађаје на овом простору? Али, они се не понашају агресивно и претећи као западне земље. Стрпљиво и упорно говоре да треба да се поштује Међународно право и Резолуција СБ УН бр. 1244 у вези са решавањем питања Косова и Метохије. А друга страна, на Западу пажљиво слуша ове изјаве. Јер су то изјаве светских суперсила. Ове приче државног врха Србије и сепаратиста на Космету су у другом плану. Одлуке ће се доносити на нивоу великих сила а не по жељама ових локалних „политиканата“. Локални политичари су можда били заведени и наведени од ранијих гарнитура у САД и другим државама да раде овако како раде, али им је то време истекло.

    Свиђа ми се

  5. Има једна мисао Францис Бекона (1561-1626.), филозофа, политичара, правника, писца, првог и правог преводиоца Библије на енглески језик (са преко 39 хиљада грешака – сиц!), и зачетника модерне науке, у коју бих ја „угурао“ јунака наше приче, а која гласи: „Како је тешко бити хвалисавац! Мудраци га презиру, будале му се диве, готовани живе од њега, а он је сам роб сопственог хвалисања“!

    Мишљења сам да „моје колеге“ коментатори греше у једном – пишу о светским „силама“ и њиховим интересима, светским глобалистичким играчима и њихових могућностима – с једне стране, и остатка планетарне беде и њиховим визионарима, њиховим могућностима – с друге стране. Збир њихових интереса и могућности представља неку ововремену реалност, како моја маленкост конта.
    Да ли је баш тако?!
    Вучић, Додик, Ђукановић, Заев, Ципрас и Компанија нису ништа „мањи играчи“ од Макрона, Меркелове, или Путина али им сценска улога зависи од Главног режисера и сценаристе који су непознати широј јавности. Вучић у овој представи игра животну улогу – искрено, спонтано и најбоље што може. По мом суду Вучић је једна будалетина, par exellence, незабележен у целокупној српској историји од првих усмених и првих писаних трагова до дана данашњег! За разлику од њега, они други “ већи“ и „важнији“ играчи то раде одмерено и на „нивоу“.

    Једно је сигурно – нема више политичара тип „највећег сина наших народа и народности“ – Бравара, који је говорио неколико светских језика, познавао и састајао се с Стаљином, Черчилом и папом, био ненадмашан војсковођа, свирао Шопена и Штрауса и познавао којешта друго…Нема. Ово, данас, то су политички послушници, марионете – али, додуше, и представници Божије воље на земљи!

    Велики поздрав Слободану Самарџићу. Хвала му на његовим текстовима и размишљањима, на порукама и поукама – на свему!
    Хвала и порталу СтањеСтвари, на уступљеном простору!

    Свиђа ми се

  6. @Vera
    Поштована Вера пишем „ми“ зато што све то ми и јесмо урадили. Или да будем прецизнији, ми смо бирали и бирамо те који су то у наше име урадили и раде, ми им дозвољавамо да то раде и ми све што ураде легализујемо својим ћутањем и нечињењем. Тачно је да се Вучић не придржава резолуције 1244. И не само резолуције већ ни Устава и закона сопствене земље. И која је последица? Последица је да на сваким наредним изборима добија све више гласова. Али на страну они који гласају њега или СПС. Шта је са нама осталима? Ми остали гласамо, ДС, Ђиласа, ЛДП, Чанка, ПСГ, Јеремића…, за које такође Р1244 не постоји и који и не крију да би ставили свој потпис на независност „Косова“ ((са изузетком Јеремића који то завија у обланде). И да, има и оних који и даље гласају за Шешеља, али то је Вучићева фамилија, са којом се јесте мало био одродио, али која је, као и свака фамилија, увек ту кад су „сахране“ и „свадбе“ у питању (на жалост ово прво је много чешће кад та фамилија влада). Поштована госпођо у нашем парламенту, који ми бирамо, је годинама било, јесте и биће, не 2/3 већ најмање 4/5 оних који су спремни да изгласају сваку издају и срамоту. Зато и није важно ко је персонално нешто урадио или потписао у наше име, јер иза свега тога стојимо „ми“, хтели то да признамо или не.

    Свиђа ми се

  7. @Разлози за бригу
    Поштовани господине никоме па ни вама не спорим право на сопствену реалност, нити ми пада на памет да било коме намећем своје мишљење. Слободно ви рачунајте на то да ће Русија, Кина или неко трећи одлучно стати у одбрану суверенитета Србије, чак и по цену сукоба са Западом, док се Вучић грли са западним државницима и потписује све што од њега затараже а ми грађани му аплаудирамо и показујемо спремност да се боримо за своју земљу једино лупајући по тастаури компјутера. Ја у такве бајке не верујем. Примери које сте у свом тексту навели нису примери који иду корист ваше „реалности“. Да Башар ел Асад и сиријски народ нису били спремни да се боре свим средствима за суверенитет и територијални интегритет своје државе, као што ми данас нисмо спремни, никада тамо Руси не би ни дошли и читава Сирија би одавно била под контролом Запада. Што се тиче словенских земаља Балкана тачно је да Русија (и Кина, наравно) посматра и прати шта се дешава. Али то је и све што ради и што може да уради јер су Словенија, Хрватска и Црна Гора већ у НАТО, Македонија на улазним вратима НАТО, а Србија ( са њом и РС и читава БиХ) на „на неповратном путу евро-атланских интеграција“.

    Свиђа ми се

  8. @ Драган Р
    Из ваших коментара се види песимизам. Ја сам ипак на другој страни, за оптимизам. И, као што је „vera“ већ писала, не може се рећи да ми грађани аплаудирамо Вучићу у вези са Косовом и Метохијом. Можда му неки и аплаудирају, али они нису већина. А то виде и наши пријатељи у иностранству. Колика је подршка државном врху за овакво решавање питања Космета, видеће се при неком изјашњавању грађана Србије.

    Свиђа ми се

  9. @ Драган Р
    Твоји одговори Вери и Разлозима за бригу су нелогични, у појединим деловима сами са собом противречни, у закључивању нетачни!

    Наводиш или пишеш „ми“ – зато што смо то ми урадили, ми бирали, ми дозволили, итд. што нема везе са објективном стварношћу. Исправније би било да си уместо „ми“ употребио заменицу „они“! Уместо „нас“ урадили су то ОНИ! А урадили су то хируршки прецизно да „жаба није ни осетила да се вода загријава“, и … и сада смо ту где јесмо – са Вучићем као главним играчем на брдовитом Балкану, који ради шта и како хоће, који не мари за законе и Устав Републике Србије а о одлукама Народне скупштине боље је и не говорити, губити време! Све у свему – невиђени циркус. А да би ствар била апсурднија, Вучић добија све више гласова и у стању је да победи чак и она/онај кога он кандидује!

    „Жаба“, тј. Србија, почела је да се „кува“ намерним уништењем Српске радикалне странке. Улога главних разбијача припала је Шешељу који ће своју „невиност опрати добровољним одласком на службени пут“ у Хаг, његовом заменику Николићу – гробару Томи, и носачу пивских гајби, агресивном оратору и „националисти“ Вучићу! Уместо СРС рађа се СНС са Николићем, а после припремљним Вучићем. Уз Њихову помоћ, инструкције и савете прво ће доћи до смене власти, 2012.године, и до сада имамо „визионара“ који се пати, глумата и пренемаже али финални акт о међусобном споразуму и признању Косова и Србије још потписан није!? Енигма је, велика енигма, где, шта и због чега „ствар запиње“. Није то заслуга Вучића, већ неке „Више силе“ којој ни Они ништа не могу, бар тако се чини и бар за сада.
    У читавом том „заметашељству“ Вучић се добро сналази – према слабима од себе је искључив и бруталан, а према оним изнад себе – Њима, је сниснисходљив и послушан. Без неког радног искуства, упитно завршене школе, игром „судбине“ и уз Њихову помоћ, фрустрирани и умишљени „спасилац“ српске уморне нације долази на светло позорнице, са судбоносном дилемом – бити или не бити!
    Према томе, а покушао сам бити јасан, нисмо криви „ми“ већ „Они“. Избори? Заборави. Смена или промена власти? Заборави. Рад Народне скупштине? Заборави. Тужилаштво? Заборави. Судство? Заборави. Влада Републике Србије? Заборави!

    Све заборави, јер Вучић је Божанство, будући фараон Србије, дуго очекивани и Богом дани месија, године 2027-е; ОВДЕ: https://patriot.rs/komicni-video-vucic-srpski-faraon/
    О Вучићу, боље, опширније и стручније можете прочитати из пера или говора Ненада Поповића, Милована Бркића, Бранка Драгаша, Николе Алексића, Ђорђа Вишекруне, и многих других. Једно од најбољих описа личност Вољеног Вође је из пера Миодрага Новаковића, писано 08.04.2015.године (ОВДЕ: https://facebookreporter.org/2015/04/08/horor-scenario-mentalni-pacijent-na-celu-drzave/ ).

    Не замери, ја то видим тако!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s