У шминкању образовног система и даље ћемо се бавити глупостима, јер нас образовање суштински занима таман колико занима и власт

Фото: Н1

Шокантна вест на самом почетку – као што се нисам „распустила“ кад и ђаци, него сам отишла на годишњи одмор 10. јула, тако нећу ни бити „распуштена“ до 1. септембра, већ ми се одмор завршава у петак, и на посао крећем 19. августа. Топли поздрави свима који и даље мантрају о два и по месеца летњег распуста који просветни радници имају. Укратко, немате појма, а ипак имате мишљење.

Непосредно пре одласка на годишњи одмор, узели су ми викенд и послали ме на чувену Обуку за реализацију наставе орјентисане ка исходима. С обзиром на то да су дневнице обећане, отишла сам. Да нису, не бих. Викенди су моји.

Исходи?! ЈЕЕЕЕЕЕЕ!!!!

Обука је била таква да су је могли послати и електронском поштом, да се не цимамо по врућини. Читање слајдова са PowerPoint презентације, задатак о прављењу Снешка Белића (обуци су присуствовали искључиво наставници страних језика), штампани материјал кога свакако није било довољно за све учесника, него два примерка по групи – чему?! Једино могу да похвалим колегинице које су вршиле обуку. Трудиле се жене, биле љубазне, предусретљиве, мада мислим да је и њима било досадно. Чему?!

Што се теме обуке тиче, са Can do statements сусрела сам се пре више од 15 година. Common European Framework (фах колеге ће вероватно знати о чему причам) се тиме озбиљно бави деценијама. Чак ми је и уџбеник такав да на врху сваке стране пише шта ученик може/уме након обраде конкретног градива. И Блумову таксономију знам, оригиналну и ревидирану, али шта фали – нек се плати пут, дневнице, потроши викенд, зараде хонорари, нека се чува пламен привида да одмичемо, да реформишемо, мењамо, бринемо.

Сама идеја да настава не буде заснована на пукој реализацији садржаја, већ на остваривању исхода, није глупа, али заиста није ни нова. Сви ми оцењујемо, проверавамо знање, сумативно, формативно, када састављамо тестове знамо шта тачно проверавамо, када систематизујемо градиво тачно знамо шта повезујемо, шта је најважније. И на крају, када формирамо циљеве на уму имамо исходе, али ето, некоме је пало на памет да посвети одвојене колоне ономе што наставник намерава да постигне и ономе што је његова намера код ученика постигла. Јер, ако је мени циљ часа да научим ђаке да користе неуправни говор, тако је велика мудрост формулисати исход – ученик може да преприча туђе речи. Тако брилијантно, тако неочекивано, зар не? Мислим, ипак да ми проверимо да ли је наставник то добро промислио. Шта ако је циљ неуправни говор, а исход кувани грашак?

Углавном, нашли су начин да ми оперативни планови нарасту на А3 папир, или да се срозају на величину слова 8. (Код Кинеза има да се купи лупа за мале паре.) При том радим у средњој стручној школи, а реформисан је први разред гимназија. Њима су лепо одштампали и прецизирали исходе које само треба операционализовати. Вајдица. Ми треба да их смислимо сами, или да их препишемо од гимназија – свако по савести. Зашто? Па, зато. Рекли у школи. Стиже екстерна у октобру. Хајде да урадимо и оно што не морамо. Чиста авангарда!

Узгред, има нешто што ми сада баш није јасно. Уколико се настава не базира на реализацији садржаја, већ на постизању исхода, уколико нам препоручују да не захтевамо да ученик има уџбеник(!), због чега уопште постоји акредитација уџбеника? Да ли могу у глобалним плановима да не наведем уџбеник? Да ли могу, у складу са потребама, способностима и постојећим (не)знањем мојих ђака, које познајем боље од запослених у Министарству и ЗУОВ-у, да саставим скриптицу од материјала који пронађем на интернету, а који је понуђен на слободно коришћење, и да дам ђацима да је ископирају? Уџбеници за енглески језик су и онако прескупи, а с обзиром на мој недељни фонд, осам оцена по ученику и проценте стручног језика који до четвртог разреда нарасте на 50, добар део уџбеника свакако не искористим. Немам кад. Значи, да ли могу да немам уџбеник, јер реализација садржаја није битна, него да саставим материјал којим ћу да гађам остваривање исхода право посред чела? Онако, црно-бело.

Затим, додата је и препорука да називи наставних јединица буду на српском језику, да се не поклапају са називима лекција у уџбенику, него да буду више генеричке, да називи наставних тема тек немају везе са називима тема у уџбенику, него да их широко преформулишемо и, мој омиљени моменат, да наставна јединица не треба да буде граматичка! Све препоруке осим последње савршено су јасне. Нису последица промишљања, увођења реда, спречавање огромних разлика међу школама истог типа. Да је тако, засукали би рукаве па би нам ОНИ написали и прописали бар те глобалне планове. Не, не ради се о томе. Ради се о излажењу у сусрет дифовцу који ће ми у склопу посете екстерне комисије посетити час и прегледати документацију. Или хемичару. Или учитељу. За мојих 25 година рада у просвети још нисам имала част да упознам просветног саветника или надзорника из моје области. Била је некада давно једна Малина, професорка руског, а сад немамо ни то. Крагујевачка ШУ нема, и зато ја треба да трошим своје време не на оправдано планирање наставе, које ми чак представља и задовољство, него на неоправдано излажење у сусрет дифовцима, хемичарима, биолозима, учитељима који су се ухлебили у школској управи.

Што се последње препоруке тиче (да наставна јединица не може да буде граматичка), једино што ми пада на памет да изјавим за Танјуг јесте – па, добро, да ли сте ви нормални? Да вас питам онако људски и човечански, у којој Србији ви живите, кад сте последњи пут били у учионици и да ли познајете бар једног просечног ђака у Србији? За сваку иоле сложенију граматичку област не да ћу писати граматичку наставну јединицу, него ћу после ње и додати наставну јединицу за вежбање граматике. Реално, требају ми бар још три наставне јединице за вежбање, ал’ немам кад.

Срећом, мој став према препорукама је здрав и усклађен са мојим образовањем и навиком да размишљам. У преводу – не занимају ме као такве. На усмене препоруке реагујем селективном наглувошћу. Убаците у закон, правилник, додатак правилнику, печат, потпис, Сл. гласник, па може. Буразерски излазим у сусрет буразерима. Не школској управи!

Шминка нек је водоотпорна, надоградива и longlasting

По принципу „Извините, драги гости, ако нешто није било у реду. Неће бити ни следећи пут“, извините, драги ђаци, што вам школовање и даље неће бити никакво. Али, добићете број!

А онда ћемо да вас пратимо! Од оног кад сте се упишкили у вртићу, преко кока коле коју сте пили на рекреативној иако су вам родитељи забранили, па све до матурског испита који сте пола преписали. Не брините, нећемо имати евиденцију укора, неоправданих изостанака, поправних испита, јер ћемо и ове године бринути о вашим нежним осећањима, а и о сопственим задњицама. Ни вама ни нама се не исплати да постанемо озбиљне школе, јер ћете их ви избегавати, а ми онда нећемо имати довољно ученика, па ће бити технолошких вишкова. Хаос! А и волећемо и даље да будемо попустљиви и племенити, па ако нас се на крају школовања, када се купују поклони, сетите…

У шминкању образовног система и даље ћемо се бавити глупостима, јер нас образовање суштински занима таман колико занима и власт. Глупо је да вас ми вучемо на једну страну, а Инстаграм на другу. Код нас мора да се залепи задњица за столицу док не утрни, а на Инстаграму севају задњице, ослобођене стега и малтретмана везаног за загрејану столицу. Стварно је без везе да вам ми причамо о важности знања, док масератије поред приватних базена паркирају манекени за незнање, необразовање, нерад. Остаћете немотивисани, ништа вас у школи неће занимати, учићете за двојку. Подлаци ће закључити да је то зато што вас нисмо довољно анимирали, ушаренили вам учионице, дубили на глави, али, нека. Навикли смо ми, навикли они, навикли ви.

Недобог да неко лупи шаком о сто и каже – доста више! Земља нам је рибизла република! Не може више овако!

А шта и ја причам глупости.

Извините.

Ударила врућина у главу.

Дођите живи и здрави за три недеље у школу, па ћемо да се правимо блесави сви заједно.

Опрема: Стање ствари

(Клотфркет, 13. 8. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Љубинка Боба Недић, просвета, школа