Мишо Вујовић: Хуље у акцији – јуриш на Слободана Антонића

Слободан Антонић предано већ годинама, готово усамљен, разлаже, густе наслаге стврднутог секрета и сукрвице лажи и испљувака по лицу српског народа

Слободан Антонић (Извор: ИН4С)

Не познајем лично човека, али његова аргументована истраживачко-аналитичка педантност и континуитет заступања општег интереса, доследна служба народу а не партији или лидеру, код сваког добронамерног и патриотски опредељеног човека изазивају поштовање. Тај осећај појачава сазнање да су такви људи, сада више него икада, потребни нацији. Не да исправљају криве Дрине, да демантују лажи, већ само истином да бране истину од добро плаћених трговачко – тровачких шпекуланата и дистрибутера фалсификата и полуистина, од антинационалних – хуља, анти патриотских хијена и антиратних профитера. Мислим да доминација хуље у нашем колективном календару предуго траје. Он има своје мене као месец. Мењају се осиљене, љигаве и безличне, офуцане и одране хуље. Међусобно се глобе око плена и удворишта, али на њега здушно кидишу. Оптужују га за све и свашта чак и за оно што само они могу бити. А то није лако за људе са две ноге без кичменог продужетка. Они су у једнини и множини Оно – показна заменица или Онакви као показни придеви. Њихов живот је цео у придевима: оволико српских злочина, онолико српских злочинаца, толико долара… Све „истинито” као и њихови животи.

Газде их негују док такву врсту у својим државама требе као амброзију. Свој коров уништавају а наш заливају као лековито биље.

Слободан Антонић предано већ годинама, готово усамљен, разлаже, густе наслаге стврднутог секрета и сукрвице лажи и испљувака по лицу српског народа.

Избећи ћу њихова запажања о личном изгледу уваженог професора Антонића, али би се многи од њих понекад могли сударити са огледалом а самим тим и са својом хигијенском запуштеношћу. Његов рат са Другом Србијом траје више од деценије и готово да нема медија, посленика, новинара или било каквог ствараоца из те мањинске групе да се није очешао о Антонића или да дотични није реаговао на њихове честе физиолошке одливе по хронично „затуцаном србијанским традиционалистима”.

Оно са чиме се нећу сложити свакако је постојање две Србије. Та Друга Србија је маргинална мањина са огромним утицајем у јавном мњењу. Сматрам да је свако поимање другосрбијанаца осокољавање младих људи из скоројевићких или екс комунистичких традиције ослобођених средина, без осећања за догматску и националну вертикалу да из егзистенцијалних побуда зарад ситног шићара постају слуге у служби срозавања и потирања народа који је свесно или не три пута у једном веку невероватном храброшћу, без шансе за победом, стао на црту силама зла. Два пута је тријумфовао претварајући победе у сопствене поразе. Трећи рат још траје шансе за победом због унутрашњих кошмара нису изгледне али промена равнотеже у свету и јачање анти Натовског блока умногоме повећава наду да Србија напокон нађе себе. Један од мотива да се осврнем на добро изрежирану и ухлебљену хајку против Антонића јесте текст који представља моралну међу „Случаја Сребреница”, подвлачим случаја под насловом : „Ко ћути о Олуји нека ћути и о Сребреници”.

Мишо Вујовић (Извор: ИН4С)

Детаље нећу цитирати као ни своје ставове чија се суштина није променила више од двадесет година: Сребреница јесте злочин, муслимана над Србима, одмазда Срба над муслиманима и наравно злочин међународне заједнице над једнима и другима. Надасве Сребреница је осмишљени злочин далеко од Црне Реке, Пала или Београда. Али не без учешћа Сарајева.

Осим злочина и у једном и другом случају евидентан је договор релевантних центара моћи. Много сличности само су жртве дискриминисане. Као и оружје, једно је геноцидно друго хумано. У Олуји убијени чија тела нису пронађена се и даље воде као нестали у Сребреници су се и 3016 живих пробудили да гласају на првим изборима након Дејтона, а нестали су сви побијени, док је бизнис са меитима преполовио и трећу деценију.

Антонић се не либи да каже да свако ко летује у Хрватској доприноси легализацији стогодишњег геноцида који траје, што је чињенично необориво.

Након текста о Сребреници мировњаци рафалном паљбом крећу на Антонића: „Зрео је за Лазу Лазаревића, називају га фашистом, лудаком, пацовом, пакосним човечуљком…”, стоји у освртима на разним мрежама и порталима, што потврђује оркестриране нападе не Друге Србије већ њене одавно на периферију измештене депоније. Рециклажа и даље траје.

„Ја сам рођен у Србији, Србија је на робији”, певао је давно мој друг Пера Пајић.

Наши политичари јуре рејтинге, инвеститоре и проценте, амбасадори регрутују мајсторе за демонтажу државе и слуђивање народа, обавештајне службе разносе материје за брзу потпалу.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 22. 8. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Мала дигресија, не замерите.
    Шта ако се са изборима спрема (истовремено) и референдум за признање Косова. Опозиција ће да позива на бојкот избора … али тиме и на бојкот референдума. И ЕТО Македонског сценарија. Референдум ће проћи и Србија ће признати Косово. Могуће да се у тој гужви направи и грађански рат.

    Свиђа ми се

  2. Чист толстојевизам (непротивљење злу, јерес)…Мир нема алтернативу али не док ти банда удара на државу, нацију, породицу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s