Присталице Патријарха Вартоломеја у СПЦ дижу главу
Изглед текста на Руској народној линији
НАПОМЕНА Р. Г.: Вашој пажњи нудимо још један текст наменски писан за руског читаоца, за братски сајт Руска народна линија и потом “посрбљен”. Једино смо променили наслов текста, свакако да је питање из наслова много логичније за српског читаоца него за руског…
Ових летњих дана у српским црквеним и околоцрквеним круговима присталице Константинопољског Патријарха Вартоломеја у СПЦ поново организују скандале. И не само скандале…
Крајем јула велику пажњу јавности изазвало је отворено писмо пензионисаног епископа Атанасија (Јевтића) упућено Патријарху Иринеју. На то писмо уследио је одговор Патријарха, потом поново писмо епископа Атанасија и нови одговор Патријарха. Већ после тога почело је и нешто озбиљно. Нешто што, нажалост, мирише на могући нови раскол. Но, да кренемо по реду…
Већ смо писали о двојици епископа у СПЦ који су познати по скандалима и испоставило се, на жалост, да забринутост није била безразложна. У Украјини је православна јавност правилно указивала на чудно понашање неких епископа Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, а потом се испоставило да су управо ти епископи отишли у раскол. Изгледа да је сличан сценарио, уз подршку западног фактора, можда могућ и у СПЦ. Ми смо указивали на такво понашање епископа Григорија и Максима.
Није лако верујућем човеку критички писати о епископима и ја сам се у тим текстовима трудио да поштујем мудре речи светог владике Николаја, који је саветовао да приликом критиковања увек треба човек да се труди да му речи буду благе, а аргументи јаки.
Епископ Максим (Фото: Приватна архива/Недељник)
Како се показало на примеру Украјине, православна јавност је правилно указивала на неприхватљиво скандалозно понашање неколико архијереја – митрополита Александра (Драбинко) и Симеона (Шостацки). Управо они су се потом присајединили расколницима и забрањено им је свештенослужење од стране УПЦ МП. На жалост, тек пошто су отишли у раскол који је у Украјини организовао Патријарх Вартоломеј.
„Плач на рекама Вавилонским“ не помаже и због тога православни хришћани не смеју да се повинују саблазнима, чак и уколико долазе од архијереја. Слава Богу, ми имамо мноштво примера, како код светих отаца, тако и код савремених пастира, чији пример нам може послужити као поуздан ослонац на беспућима савременог живота. Присталице Вартоломеја сигурно не спадају у такве и нема потребе устручавати се да се на то и укаже!
Атанасије (Јевтић) духовни отац владика Григорија и Максима, који их је предложио и произвео у епископе, некада је словио као „савест СПЦ“, називали су га „првим пером СПЦ“. Но, на жалост, са њим је у последње две деценије произашла чудна трансформација, слична трансформацији протођакона Андреја Курајева у Русији – од мисионара до скандалисте. Најстрашније је то што поменути епископ већ годинама организује некакву врсту циркуса, некада чак и на самом богослужењу. То је управо циркус, а не јуродство Христа ради. У многобројним полемикама које он годинама организује, његова лексика већ више личи на пијачну, него на пастирску. А сада је ступио у полемику са самим Патријархом Иринејем.
Епископ Атанасије (Јевтић)
Повод за огорченост епископа Атанасија постала је одлука Синода СПЦ о склањању његовог ученика, епископа Максима (Васиљевића) са места професора на Богословском факултету у Београду. Њега није огорчило поређење Критског сабора са Васељенским саборима од стране његовог ученика, као ни петиција за заштиту Дарвинове теорије и његова пропаганда отворено јеретичког учења о тој теорији. Није био огорчен ни подршком Вартоломеју од стране Максима чак и после одлука Сабора СПЦ, као ни безобразним нападом његовог ученика на „Српско Сунце“ – на самог Светитеља Саву Српскога!
Није био огорчен епископ Атанасије ни када његов ученик Максим не само алудира на подршку Дарвиновој теорији, него ни када публикује књиге у издаваштву своје епархије у САД, у којима се та теорија отворено подржава. Тако је он публиковао књигу протестантске научнице Гејл Волошек, која је по сведочењу српског протојереја Саше Петровића, морало изопачена личност. У тој књизи аутор директно идентификује људе са животињама! Епископ Максим је не само издавач, него и редактор те књиге, што читавој ствари даје другу димензију и важност.
Узгред, у поменутој полемици, писање пензионисаног епископа Атанасија није огорчило Патријарха Иринеја, као човека искусног и писменог, који брине за СПЦ.
Било би добро када би та његова брига била прихваћена и од стране четири архијереја, ученика преподобног Јустина (Поповића), који се сада међусобно споре.
Није тајна да четири ученика преподобног Јустина, четири епископа СПЦ – скоро да не разговарају међусобно. Артемије (Радосављевић) је већ у расколу и не једном је за то оптуживао управо бившу браћу – ученике авве Јустина. Епископ Атанасије (Јевтић) и Митрополит Амфилохије (Радовић) са једне стране и Иринеј (Буловић) са друге, практично се непрекидно међусобно око нечега препиру.
Ученици св. авве Јустина: Атанасије (Јевтић), Артемије, Иринеј (Буловић) и Амфилохије
У овом случају, у полемици коју је иницирао епископ Атанасије отвореним писмом Патријарху, треба рећи да је Патријарх Иринеј одреаговао писмено, морално и достојанствено, позвавши српске архијереје на јединство. Са друге стране, писање епископа Атанасија није изгледало само неписмено, него и неозбиљно – он се усудио да јавно изрази сумњу да му је одговорио неко други у име Патријарха, што се не може другачије назвати него као неразуман и дрзак поступак. Патријарх је смирено али одлучно одбацио све инсинуације епископа Атанасија (Јевтића).
Кога интересује, може на српском језику прочитати ту полемику овде.
Но, оно што је најважније, дела говоре сама за себе.
Епископ Максим, кога тако брижљиво покушава да заштити умировљени епископ Атанасије, одмах после полемике свог духовника с Патријархом, начинио је корак у правцу новог раскола у СПЦ. Епископи у САД – Максим (Западно-Амерички), Иринеј (Источно-Амерички) и Лонгин (Новограчанички), изгледа да стварају нешто попут цркве у цркви! У српским медијима појавила се информација да су та три епископа ових дана формирала специјални Епископски Савет СПЦ за САД. Заклањајући се иза одлуке Сабора да се територија старог устава прилагоди на Сједињене Америчке Државе, промењено је име тог Савета (стари назив – СПЦ у Северној и Јужној Америци које је експлицитно указивало да се ради о епархијама под руководством СПЦ) у потпуно недефинисан назив с тачке гледишта јурисдикције (нови назив – Српске Православне Епархије у САД). У САД могу постојати различите православне епархије, постоји и такозвана украјинска православна епархија али је она под јурисдикцијом Константинопоља а не једине канонске цркве у Украјини – Руске Православне Цркве Московске Патријаршије. Тај Савет који је такође донео и сопствени устав и све неопходне акте, свакако није могао добити одобрење од Сабора СПЦ, као ни Патријарха и Синода, за избацивање из имена Савета експлицитне одреднице о припадности истог Српској Православној Цркви. Имајући у виду ватрену подршку Патријарху Вартоломеју од стране епископа Максима у свим његовим делима, па чак и по питању раскола у Украјини који је иницирао Вартоломеј, јасно је да је на делу подршка геополитичким интересима САД у њиховом рату против православне Русије, која са црквеним делима нема ничег заједничког. Очигледно да су САД у свом пројекту стварања „нове Хазарије“ у Украјини, значајну улогу доделиле Патријарху Вартоломеју. Нажалост, очигледно да и неки епископи СПЦ подржавајући Вартоломеја, приносе и своју лепту у том дубоко антиправославном пројекту. Видећемо како ће се све то на крају завршити, међутим, претходна делатност епископа Максима не мирише ни на шта добро.
Изгледа да су неки српски про-фанарски орјентисани епископи заборавили на мудру српску народну пословицу: „Ако се овца одвоји од стада – појешће је вуци“.
Опрема: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Најпрво молим за праштање ако је што ђавоимано у мојој збуњености и неспокоју, ако је што грешно осуђујуће и прекорно у ономе што следи у мојем сиротом коментару, а тиче се ” јуродивости” умировљеног епископа Атанасија : ” Лета господњег две хиљаде седамнаесте године, у Ћелијама, на празник Преподобног Јустина Ћелијског, епископ Атанасије, на Светој Литурђији, саслужујући са осталим владикама, на ” Заблагодаримо Господу… ” … поклањати се Оцу Сину и Светоме Духу “, наглас, ометајући богослужење, инсистира на благодарењу само Сину, Другој Ипостаси Свете Тројице, без помињања Оца и Духа Светога,, где, по његовој ” догми “, Канон Евхаристије од тог тренутка има се односити само на Сина, Господа Исуса Христа… Уистину јесте ли то ” луд Христа ради “, јесте ли то тајновидост епископа Атанасија, чудесно созерцање, , или је друго штогод ?
@Зоран Николић (Ваљево)
Духовни син треба де следи стопама свог духовног оца – Св. Аве Јустина: ништа
да не одузима нити шта да додаје у служењу Свете Литургије.
Епископ Атнасије је хиротинисан на Св. Литургији где се помињу сва Три Лица
Свете Тројице, а такође, и на Св. Литургији на којој је Ава Јустин прибројан
Сабору Србских Светитеља, и томе треба остати доследан и не размишљати о
нечијој ”јуродивости” .
То је само био тренутак слабости, и на то не треба обраћати пажњу.
Остаје недоречено, да ли је на тој Светој Литургији било онако како је наглас,
”јуродиво”, предложио Епископ Атанасије, или је било онако како је, за живота,
служио Ава Јустин – помињући сва Три Лица Свете Тројице.
Драган Славнић
Можда не видимо а гледамо, сваки дан.
https://i.pinimg.com/236x/ea/88/ff/ea88ff1be1511d84523485e8e8b3554d–roma-italia-bella-italia.jpg
Пар ствари на тему,
овде,
https://img-fotki.yandex.ru/get/5602/st-rexnikolas.7/0_519dc_13f28c11_L.jpg
…”Почему же был так люб народу Варавва? Почему с такою настойчивостью они выпрашивали его у Пилата? Почему Пилату так нежелательно было его отпустить? Апостол Иоанн, прибавляющий подробности к сокращенным повествованиям прочих евангелистов, говорит, по обычаю, совсем кратко о том, что у тех изложено более подробно: он, например, умалчивает о 30 сребрениках, лжесвидетелях, об ответе Иисуса Христа из пророчеств Даниила, об Ироде, о благоразумном разбойнике и пр. О Варавве он говорит короче всех прочих евангелий: “Был же Варавва разбойник”.
Странно, что под этим же немудреным эпитетом он остался в памяти и верующего народа, и представителей научного толкования. Но за простых разбойников народ не заступается, а требует для них более строгих кар, нежели судебная власть. Читайте же у других евангелистов о Варавве слова, которых вы прежде не замечали.
Вот пишет Марк: “Тогда был в узах некто по имени Варавва со своими сообщниками, которые во время мятежа сделали убийство” (15, 7), а Лука повествует так: “Варавва был посажен в темницу за произведенное в городе возмущение и убийство” (23, 19, 23).
Только Матфей ограничивается кратким выражением: “Был тогда у них известный узник, называемый Варавва” (27, 16).
Из этих выписок ясно во всяком случае то, что Варавва был не просто разбойник, а революционер, предводитель шайки, лицо, известное народу, бывшее виновником городского мятежа. Вот почему он был люб революционному народу, и особенно его духовным вождям: читайте, ради Бога, дальше по Марку: “Но первосвященники возбудили народ просить, чтобы отпустить им лучше Варавву” (15, 11)…”
+Христос Спаситель и Еврейская революция
http://dugward.ru/library/mitr_antoniy/antoniy_hristos_spasitel.html
“Из свих ових поређења новозаветних догађаја са старозаветним законима, и између осталог, с судским законима, надам се да ће читаоцима постати јасно да „Јудин пољубац“ није био ствар ругања, као што многи мисле, већ обављање, иако не прецизно; јудејског судског ритуала. Али, осим тога, ова поређења нам откривају колико је могуће да људска поквареност и најужаснији злочин наизглед може да изврши у оквиру свих чланова закона, чак и закона Божијег.”
https://svetosavlje.org/izabrana-dela-i-clanci/
…”Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај
опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује
у једној невиној а примамљивој одећи.
Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље.
Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће.
Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!
Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да
заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан
хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина.
Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших
отаца и прадедова, или – отпадници нације,
интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани
белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса,
без вере, без морала…”,
из посланице патријарха Варнаве о Српској Новој 1937. години
https://i.ytimg.com/vi/wRCUD64NjzA/hqdefault.jpg
Шта све папир не трпи. У какве ли се све обланде не увија охолост. Али, види се и одакле тај ветар дува. Од онога који, као, брани православље. Од кога ли га само брани?! О кратковидости и гордости.
@Драган Славнић
Владика Амфилохије, који је началствовао Светом Литурђијом, начинио је ” плезир ” епископу Атанасију, те је по његовому било… ” Отворена ” певница једнако је било збуњена, занемела и прекинута, изложена ” логичком ” објашњењу епископа Атанасија зашто је до промене дошло…. Иако сам стајао ” близу припрате ” храма под отвореним небом ( манастирска порта ), могао се чути ” наступ ” епископа Атанасија…
Косара Гавриловић: Епископи уцењени Хашким трибуналом разарају СПЦ
BY СТАЊЕ СТВАРИ on 18. МАРТА 2015
https://stanjestvari.com/2015/03/18/%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D1%83%D1%86%D0%B5%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%85/comment-page-1/#comment-38674
Писац овог чланка износи неке нетачне тврдње, па бих се осврнуо на њих.
Прво, он помиње Гејл Волошек (Gayle Woloschak), ауторку књиге “Faith, Science, Mystery”, објављену 2018. године у издању St. Sebastian Orthodox Press, као “протестантског публицисту”, а она је заправо православна. Иако је рођена у протестантској породици (као и добар део Американаца, уосталом), она је касније постала православна.
Друго, он се позива на протојереја Сашу Петровића који наводно “тврди” за Гејл Волошек да је “морално изопачена личност”. Истина је само то да протојереј Петровић у свом тексту (који је такође објављен на овом сајту) каже да се за њу “прича да је морално изопачена”. Дакле, протојереј Петровић преноси само некакво “причање”, без иједног извора за своје наводе (на нивоу “рекла-казала” или, још горе, на нивоу клевете), а писац овог чланка то преноси као “тврдњу”. Нити Петровић то “тврди”, нити за своје исказе на нивоу “прича се” нуди икакав доказ.
Треће, писац износи невероватну тврдњу да Гејл Волошек у поменутој књизи “директно идентификује људе са животињама”. Из ове његове “тврдње” ми је већ сасвим јасно да није ни прочитао књигу на коју се осврће. Јер да јесте, видео би да Гејл Волошек то нигде не чини.
Ако је писац у овим ипак споредним “тврдњама” изнео овакве нетачности (које би се мирне душе могле означити као клевете), шта ли је тек све измислио у остатку текста? Мислим да бих разумео његову потребу да се “обрачуна” са теоријом еволуције преко Гејл Волошек и владике Максима, али бих ипак рекао да је њему теорија еволуције само повод да се, преко Гејл Волошек, заправо “обрачуна” са владиком Максимом.
Господине Максимовићу, пошто сте се осврнули на писца чланка, исти Вам одговара.
Да ли је неко православан или није, може се оценити нечијим стањем духа, његовом вером, никако номиналном припадношћу конфесији. Свети оци опомињу да ће у предантихристово време правоверни морати бити веома опрезни како не би примили вука за пастира. Со је обљутавила и ко покуша да духовним очима созерцава нашу садашњицу не може да не види умножено отпадништво, не може да не примети да има много оних који себе називају хришћанима како би лакше прогонили истинске хришћане. Трудим се да расуђујем духом и у том свом расуђивању духом осећам да је протојереј Саша Петровић православног духа, док је православље епископа Максима само номинално. Он то доказује из године у годину, из дана у дан и не треба бити ни превише духован ни превише паметан и то видети после многобројних скандала епископа Максима. Због тога и моје позивање на речи Саше Петровића представљају поверење човеку православног духа. Ја сам православни публициста, слажем се да је боље увек бити прецизан, просто нисам цитирао него по сећању навео речи проте Саше Петровића и ево признајем да сам погрешио што нисам навео да је он написао “да се прича да је она морално изопачена”. Прота Саша Петровић наводи више отпадничких констатација из књиге, па тако на једном месту каже, цитирам: “На странама 75–77. ауторка хвали Критски Сабор и његову „разноликост“, али са негодовањем констатује да „жене нису имале учешћа у предсаборским конференцијама као ни на самом Сабору“, те да убудуће на Саборима морају учествовати не само жене него „и остале групе“?! Ваљда је ово свађање Гејл Волошек са основним догматима апостола Христових, довољно православном хришћанину да схвати о каквој се “православки” ради. Но, Геј(л) Волошек је ефемерна у овој причи, овде је најважнији епископ Максим и они који га подржавају. Ви преко неважних ствари желите да дискредитује аутора и прогласите га злонамерним. Пре 5-6 година на сугестију нашег покојног великана Предрага Драгића Кијука, превео сам књигу Олге Четеврикове “Завера папизма против хришћанства”. Како то руски научници већ умеју, ова изврсна научна радница је приказала верну слику Патријарха Вартоломеја, указала на посебан закон који је Сенат САД донео ради заштите Патријарха Вартоломеје и предсказала да ће у погодном тренутку Патријарх Вартоломеј као најамник ЦИЕ бити искоришћен ради удара на Руску Православну Цркву. Ако неко данас не види да је у дубоко антируском пројекту стварања нове хазарије у Украјини, светска сатанска закулиса дала значајну улогу Патријарху Вартоломеју у рушењу Цркве Православне као главног стуба који их још спречава да доведу на власт сина погибли, тај је духовно слеп. Очигледно да то не види или не жели да види ни епископ Максим и то је разлог писања мог текста, ја се не “обрачунавам” са епископом Максимом као таквим, уколико се дотични епископ духовно преобрази и стане на истински пут Светих Отаца а окане се подршке геополитичким интересима САД који су истовремено и дубоко антиправославни, ја ћу бити пресрећан човек и његов искрени поштовалац. Као неко ко брине за своју мајку Цркву, као неко ко је апсолутно свестан да је онај епископ који данас брани Вартоломеја, спреман да сутра крене његовим расколничким путем, написао сам овај текст. Ћутање је знак одобравања и сматрам да православни верујући људи морају пружити подршку благочестивим србским епископима и раскринкавати вукове у јагњећој кожи, јер је раскол најстрашнија ствар. Слава Богу, по питању јеретичких учења и скандалозних изјава већ је иступио приличан број не само “обичних” православних верника, него и један број теолога и епископа. Избацивањем имена Српске Православне Цркве из назива епископског савета, јасно је да је епископ Максим већ кренуо тим мрачним расколничким путем. То је главна порука коју сам желео пренети својим текстом.
И на крају једна мала дигресија везана за сам чин рукоположења епископа Максима. Патријарх Вартоломеј је тада лично послао тамјан за тај чин. Тада је блаженопочивши Патријарх Србски Павле промислитељски упозорио новорукоположеног епископа Максима да упркос тамјану, он мора да памти да је он србски а не грчки епископ! Испоставља се да то упозорење богомудри Патријарх Павле није случајно изговорио…
Господине Гојковићу,
Ако су Вам намере биле часне и искрене, није требало да допустите себи да Вас “понесе атмосфера” и да напишете и оно што чињенично није тачно. Тиме само можете да умањите вредност оног што сте заправо хтели да кажете. А то да ли је неко само “номинално” православан, заиста није наше да судимо. При чему су греси који се њој приписују сасвим на нивоу “прича се”. Гејл Волошек припада Православној цркви, и пред том чињеницом свака прича о њеном “протестантизму” пада у воду. Чак и да јесте “морално изопачена”, њој свакако више користи то што припада Православљу, а не некој протестантској заједници.
Кад је о епископу Максиму реч – а он је централна тема Вашег текста – на основу свега што је до сада рекао/урадио ја не могу да кажем да је “већ кренуо тим мрачним расколничким путем”, као што Ви кажете. Можда Ви имате боље увиде, али ја ћу ипак сачекати са таквом оценом.
Господине Максимовићу,
мени није ни на крај памети да било коме судим, то што Ви констатовање очигледних ствари сматрате суђењем, Ваш је проблем. Генерално, они који покушавају да отпаднике учврсте у њиховим заблудама, истовремено покушавају да и нас одвуку од истинитог учења Христовог. Иако сам већ рекао да је дотична персона ефемерна у овом тексту, немојте ми молим Вас рећи да се православном особом може сматрати онај ко се залаже за укидање апостолских правила, конкретно, да на Васељенским саборима учествују не само жене, него и “остале групе” (не бих због простора улазио у анализу ко су те “остале групе”, било би интересантно да нам то можда Ви кажете као апологета гђе Волошек). Немојте ми рећи да се православним може сматрати онај (она) који критичаре еволуције назива фундаменталистима, Ако такви за Вас могу бити православни, то је Ваш проблем. У црквеној терминологији таква учења се зову ЈЕРЕС и слава Богу, такво учење нема никакве везе са истинским Православљем, особа која проповеда такво учење може бити само номинални а никако истински православац. Лажна новчаница ма колико била слична оригиналу је ипак лажна и безвредна господине Максимовићу, исто тако лажно је и учење дотичне персоне ма колико се Ви упињали да је назовете православком. Једноставно, то не пије воду, проглашавање јеретика православним није ништа друго него пренебрегавање Христове Истине и одрицање од чврстог и непоколебљивог исповедања Истине. ИСТИНСКИ ЈЕ ПРАВОСЛАВАН САМО ОНАЈ КО И УМОМ И СРЦЕМ ПРИМА СВЕ ОНО ЧЕМУ УЧИ СВЕТА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И КОЈИ СЕ СМИРЕНО САГИЊЕ ПРЕД ЊЕНИМ АУТОРИТЕТОМ – глагоља један велики руски архијереј ХХ века.
Овај цитат, уколико би га усвојили, могао би бити спасоносан како за ефемерну Гејл Волошек, тако и за епископа Максима. Оно што сам мислио о њему, написао сам у следећем тексту http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/1470-episkopmaksimodusevljenipristalicavartolomeja као и у тексту о коме дискутујемо, тако да немам шта посебно додати. Управо на основу онога што је до сада рекао/урадио не могу бити оптимиста, подршка једном расколнику неминовно води на пут раскола… Међутим, време пред нама ће показати ко је погрешио у оцени, могу само рећи да бих свакако волео да грешим по питању његовог расколничког пута…
Господине Гојковићу, ако је Гејл Волошек “ефемерна” за ово питање, онда нема потребе да јој посвећујете више од половине Вашег осврта.
Господине Максимовићу,
Ви сте у свом првом осврту посветили дотичној четири пасуса од пет, како би на крају лаконски закључили да сам у остатку текста све измислио, а ја сам само доказао да Ваши покушаји да једну личност која је дубоко утонула у јерес прикажете као православну хришћанку могу проћи код номиналних али не и истинских хришћана…
Господине Гојковићу, њу сте за “ефемерну” прогласили Ви, а не ја. И нисам закључио да сте у остатку текста “све измислили” – подсетите се шта сам написао.
Господине Максимовићу, пристојним људима не приличи да се играју жмурке и замењују тезе и хајде да ставимо тачку и поставимо све ствари на своја места. Уместо што мене подсећате шта сам написао, боље би било да сте себе подсетили да сте написали критику мог текста у коме сте после уводне кратке реченице (Писац овог чланка износи неке нетачне тврдње, па бих се осврнуо на њих.) у
четири дужа пасуса у наставку тог “освртања” писали искључиво о датој персони, да би као “поентирали” на следећи начин (Ако је писац у овим ипак споредним „тврдњама“ изнео овакве нетачности (које би се мирне душе могле означити као клевете), шта ли је тек све измислио у остатку текста?). Господине Максимовићу, немојте да тражите разлику између шије и врата, јасно је да сте алудирали да сам у остатку текста све измислио и свакако да Вас не сматрам за Достојевског да бих Вас баш од речи до речи цитирао у полемици. Мени је битна суштина, Вама очигледно форма, али својом констатацијом ја сам истинито пренео смисао Ваших речи. Узгред, мене Ваш формализам уопште не чуди, када неко брани епископа као што је Максим, епископа који не гори самопожртвованом љубављу и старањем о спасењу душа поверене му пастве него штампа јеретичке књиге, јасно је да су и поштоваоци таквог епископа-формалисте, епископа који је више чиновник него пастир, такође пуки формалисти, за које је православна и жена која отворено пропагира јеретичко учење. Дакле, јасно је свакако и Вама да су “главни јунаци” текста епископи Максим и његов духовни отац, али сте Ви писали искључиво о дотичној персони јеретику, па је ваљда логично да сам јој и ја у одговору (на текст у коме сте моје речи назвали чак и клеветом) посветио нешто више пажње. Шта је ту чудно? Да сте Ви писали о том другом делу (за који кажете – ко зна шта ли је тек све измислио у остатку текста) будите сигурни да би наишли на исто тако утемељен одговор, али као да сте осећали да је најбоље напасти преко те жене јеретика и назвати ме клеветником. Притом сте управо Ви клеветали. Написали сте: “писац износи невероватну тврдњу да Гејл Волошек у поменутој књизи „директно идентификује људе са животињама“. Из ове његове „тврдње“ ми је већ сасвим јасно да није ни прочитао књигу на коју се осврће. Јер да јесте, видео би да Гејл Волошек то нигде не чини.” Отац Саша Петровић наводи следећи цитат са бројем странице из књиге: „Гледајући у проблем људи као животиња, ја бих истакла да људи јесу животиње“ (стр. 171). Ја се нисам на то желео освртати, али кад већ тражите подсећања, дужан сам подсетити Вас. Дакле, када у контексту непримерено велике пажње коју сте посветили тој жени јеретику у Вашем нападу на мене (више од 90% текста) ја потом напишем да је она ипак ефемерна у тексту, Ви ме потом оптужујете што сам јој посветио ВИШЕ ОД ПОЛОВИНЕ СВОГ ОСВРТА. Интересантна акробатика али не за озбиљне људе, нисмо у дечијем вртићу господине Максимовићу, маните се јефтиних трикова.
Господине Гојковићу, израз “ефемерна” сте Ви употребили, а не ја. Ја не мислим да је она овде ефемерна, иако није централна тема, па могу да јој посветим и цео осврт.
За владику Максима не знам да ли сте у праву (као што рекох, можда имате бољи увид). Мени не изгледа да је он “пошао мрачним путем раскола”, али време ће показати.
Чуј, њему не изгледа да је владика Максим пошао путем раскола… Вероватно ће му бити јасно кад одвоји цркву у Америци