Београдски глас: Владика Артемије, отпадник на правди Бога

Након 2008, после Коштунице почела је директна сарадња Патријаршије и власти у мом прогону, каже владика Артемије

Владика Артемије (Извор: Београдски глас)

Београдски глас – Пре 15 година, као епископ Епархије рашко-призренске од 1991, владика Артемије (85) повео је спор без преседана у међународном праву. Од суда у Стразбуру тражио је заштиту и обештећење због насиља учињеног – под окриљем КФОР-а – над имовином СПЦ, свештенством и народом на Косову и Метохији. Убрзо одбија захтев Синода да повуче тужбу, касније долази и до канонског сукоба, па постаје први наш владика у историји који је екскомунициран, приде и кривично пријављен грађанском правосуђу.

Сад столује у Новој Никеји, центру Епархије рашко-призренске у егзилу. Ту, у манастиру који је подигао на својој очевини у ваљевском селу Лелићи, разговарали смо, између осталог, о разлозима његове неподобности за црквене и световне власти.

Против којих држава и зашто, уз благослов патријарха Павла, 2004. подносите тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру?

Као епископ Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске тужбу сам поднео против Енглеске, Немачке, Италије и Француске, које имају своје зоне одговорности на Косову и Метохији. Како тај суд није надлежан за питања која се тичу САД, тужбом није обухваћена Америка, мада има своју зону одговорности. КФОР је дошао 12. јуна 1999. на основу Кумановског споразума и Резолуције 1244, са задатком да обезбеди повратак свих прогнаних лица и миран живот свим грађанима. Тај задатак КФОР није извршио ни до данас.

КФОР је по доласку омогућио брз повратак само Албанцима који су избегли или прогнани, или намерно политички изманипулисани и отишли у избеглиштво да би створили хуманитарну кризу, јер то је био повод за интервенцију НАТО на Србију, тада СР Југославију. Али КФОР није обезбедио миран суживот свим грађанима. Повратком Албанаца почиње прогон српскога народа и то истога дана кад је стигао КФОР.

Под заштитом КФОР-а, другим речима НАТО плус Америка, у првих неколико месеци или током прве године, са КиМ је протерано око 250.000 Срба, ту су и Роми, и Црногорци, и други. За ових двадесет година на КиМ се вратило можда један или два одсто расељених, док је истовремено отишло много више.

Срба или Срба и Албанаца?

О Србима говорим овде. Исељавање и прогон трају до данас и настављају се упркос свим услугама и уступцима које је, нажалост, власт у Србији – било ко да је на власти био, до ове данас – толерисала и омогућавала. Током прве четири године порушено је 115 цркава и манастира, а марта 2004. за два дана извршен је погром над српским народом. За та два дана протерано је око 4.000 Срба, спаљено више од 800 српских кућа и порушено још 35 цркава и манастира. Закључно са тим, 150 наших светиња је уништено, порушено или оштећено.

Све ово показује да мисија УН и КФОР-а није извршила задатак. Због тога сам као надлежни епископ за КиМ, у договору са тадашњим патријархом Павлом и још неким архијерејима, решио да поднесем тужбу за ово насиље над српским народом и нашим светињама. Тужба за накнаду штете поднета је у лето 2004, а за то сам добио сагласност и благослов Светог архијерејског синода. И судски процес је кренуо. После месец дана почиње кампања против мене као владике Артемија.

Дипломатски притисак на Цркву

Одакле и зашто та кампања?

Нажалост, из Патријаршије. По подизању тужбе су код патријарха Павла реаговали амбасадори четири тужене земље. Италијански амбасадор се у посети патријарху пожалио јер је те године Свети синод одликовао Орденом Светога Саве војну јединицу која је чувала Дечане и Пећку патријаршију. И амбасадор тада каже: „Како то, Ваша светости, с једне стане додељујете одликовање, а с друге стране подижете тужбу против нас?“ Не знам да ли је било и других интервенција, али тада почиње кампања и одлучан притисак да повучем тужбу.

Да ли је патријарх Павле тражио повлачење тужбе за накнаду свеукупне штете нанете Цркви и српском народу?

Тражио је Синод с Павлом на челу. Многе преписке биле су од Синода према мени и од мене ка Синоду по том питању. И та борба, буквално борба, трајала је све до маја 2005. када је Сабор СПЦ без мога пристанка повукао тужбу. Тиме се то питање, нажалост, тако завршило.

Истовремено је, ваљда у марту 2005, потписан меморандум између Светог синода патријарха Павла и не знам кога из међународне заједнице да обнављање порушених цркава иде преко тендера на којима могу да учествују сви. Дакле, и Албанци. И ту сам био одлучно против.

Зашто?

Образложио сам да наше цркве не могу да обнављају они који су их рушили. И ова борба је вођена дуго, наравно да владика Артемије није успео да спречи такву одлуку Синода. Кренула је обнова стриктно оних цркава које су порушене у марту 2004. У обзир није узимано оних 115 порушених пре тога. И та обнова коју су Шиптари углавном вршили, њихове фирме и предузећа, а плаћала међународна заједница, Брисел или већ ко, није била враћање у првобитно стање, већ нека врста обнове да би се могло пред међународном јавношћу манипулисати: „Па, ево, Албанци су добри, брину о верским објектима Српске цркве!“ Такав приступ им је требао да би могли и даље да спроводе терор над Србима.

Око тога су се водиле борбе све до 2010. и мога прогонства, а у задње две, три године као да се Патријаршија пробудила и ваљда схватила која опасност прети око такве обнове цркава, па је макар вербално почела да се заступа за очување српске верске и културне баштине на КиМ. Кажем вербално, јер у пракси није учињено ништа.

Албанци чекају задњи потпис

Да ли је суд у Стразбуру узео у рад тужбу због кршења људских права на КиМ?

Тужба је прихваћена. Остало је да се судски поступак даље одвија, па је зато тражено повлачење тужбе. Али прво је стопирана, онда и повучена.

Тад је била прва влада Војислава Коштунице, да ли су подржали тражење судске заштите?

То не бих могао да кажем јер смо са председником Коштуницом имали коректне односе и сарадњу, уз многе сусрете о проблемима нашег народа на КиМ и стању у колевци српској. Али од 2008, после Коштунице, била је директна сарадња Патријаршије и власти у прогону владике Артемија на основу мога рада, заузимања и борбе за опстанак српског народа на КиМ и опстанак КиМ у Србији као саставног дела. Тада је бар на политичком плану почела политика попуштања.

У ком смислу?

Албанци су постигли све што су хтели, а српска власт није имала стратегију. Увек је говорено: „ако они ураде то и то, ми ћемо онда, као, супротно томе“. Није било визије шта хоћемо, већ се гледало шта Албанци хоће и да их само у томе онемогућавамо. Као да тадашњим владама све до данашње није било јасно да и међународна заједница хоће исто што Албанци.

Како су наши под притиском на све пристајали, дошло је до задње тачке коју треба ставити на слово „ј“. Ка томе су водили и воде преговори у Бриселу. И актуелни председник често говори да не могу Албанци да добију све, а ми ништа. Албанцима фали још само задњи потпис на признање Србије да је Косово независна држава. Зато преговори у Бриселу отварају многа питања.

Која?

Зашто се воде под лажним именом као преговори Београда и Приштине? Не преговарају градоначелници двају градова него председник државе Србије и председник тзв. државе Косово. То нису унутрашњи већ међународни преговори у којима се, до дана данашњег, пристајало на сваки услов Албанаца.

Наша власт је наводила бројне, као озбиљне, разлоге. Говорило се, не дамо „Трепчу“, то је српско предузеће. Питао сам се тада је ли „Трепча“ важнија од Косова? Па Брезовица. Па север КиМ, али шта је са југом? Стигло се дотле да то више уопште нису преговори јер се говори о увођењу таксе на робу из Србије од сто одсто, што се представља као наводни кључ који ће решити питање КиМ. Као одлучни смо, док не повуку таксе, нећемо сести за преговарачки сто! А таксе су уведене претпостављам на наговор или уз пристанак међународне заједнице, Албанци их се тако чврсто држе зато да би, када их укину, да онда Београд, а не Србија, настави преговоре, па ће доћи став Брисела да је сад ред да и Београд нешто уради. Иако нисам политичар, питање је судбина мог народа и моје цркве, зато невољно морам да пратим токове политике у односу на будућност нашег народа и православне цркве.

Без подршке у мисији по свету

Од 1991. лобирали сте за КиМ: где све и јесу ли вас подржали држава и СПЦ?

Нисам политичар, још мање дипломата, али био сам принуђен да се бавим и дипломатијом. Моја дипломатија се сводила на борбу за очување свога народа на КиМ и КиМ у саставу Србије. Од 1999. до 2010. више од двадесет пута био сам у Америци, увек у циљу борбе о којој је реч. У томе нисам имао подршку ни Србије, мислим на власти тадашње, па ни саме СПЦ.

Мислите и на патријарха Павла?

Па, он је тада био патријарх. Тачно је само да сам за свако путовање тражио и добијао благослов патријарха, ништа нисам радио самовољно. Ишао сам и у све земље Европе, у Русију више пута, у Израел, Јужноафричку Републику.

Кина?

Не, даље у Азију нисам ишао. Мој рад се није свиђао многима у земљи и свету јер сам био принципијелан, без уступака и компромиса. И на свим могућим пријемима код мене на КиМ и дочекивању представника УН, амбасадора и других међународних званичника имао сам кристално јасан став да компромиса око КиМ не може да буде. То је засметало многима.

Коме у Србији од световне, а коме од црквене власти?

Рећи ћу овако: и грађанска власт, председници наши тада, били су под утицајем, надзором и контролом Брисела, ЕУ и Вашингтона. Ове силе су, нема сумње, вршиле притисак на тадашње власти у Београду да се тај чврсти став олабави, ублажи, да се крене у преговоре, за које смо рекли до чега су довели.

На све су пристали да би 9. јануара 2010, уочи избора садашњег патријарха Иринеја, неки амерички адмирал јавно рекао да ће на КиМ доћи кооперативан владика. Значи, Артемије мора бити уклоњен. На томе су тада здушно радили и представници наших власти и, нажалост, Патријаршије. Нећу да кажем Српска црква, него Патријаршија. Доказа има много, довољно је прочитати књижицу „Викиликс“, објављена је у скраћеном обиму и на нашем језику, где се говори и о Артемију и његовој борби. Патријарх Иринеј је изабран 22. јануара, а већ почетком фебруара био је у посети америчкој амбасадорки Мери Ворлик. Између осталога, у разговору о Артемију он је њој обећао да ће питање Артемија решити. Није прошло много, покренуо је прогон владике Артемија.

Склоњен тајним гласањем

У књизи „Прилог измирењу раскола епископа Артемија“, из 2017, архимандрит Никодим Богосављевић образлаже зашто је свака одлука Синода и Сабора везано за вас била неканонска.

То је тачно. И неуставна и неканонска. У Уставу СПЦ се о црквеним судовима изричито каже: „Нико не може бити кажњен ниједном црквеном казном без претходног саслушања.“ Са управе рашко-призренске епархије уклоњен сам 12. фебруара 2010, постављен је администратор док се, наводно, ствар не испита, што сам прихватио мира ради у кући, али мира није било. Очекивао сам да ће све расправити Сабор у мају. Три дана пре заседања Сабора администратор ми уручује оптужницу на 32 стране. Погледао сам, тамо нема клаузуле да се одређује рок за мој одговор на оптужницу. На том заседању решавали смо многа питања и на самом крају је прозван епископ који је писао оптужницу да је прочита.

А то је?

Владика Фотије далматински. И он је прочитао. Била је тишина, читао је више од сата, а кад је завршио, каже патријарх мени: „Шта имате да кажете на све ово?“ Ништа, одговорио сам. И питао колики ми је рок одређен да одговорим, ако је то оптужница. „Нема га.“ Тад сам рекао да немам у џепу архиву на основу које бих спремио одговор на оптужницу јер ми је архива одузета још 12. фебруара 2010, кад сам суспендован.

За шта сте оптужени?

Наводна канонска кривица. Немам на шта да се изјасним, додао сам, јер то није суђење по канонима кад нема рок за одговор. На суђењу владици Дионисију америчком 1964, у оптужници су му дата три месеца да се изјасни. Тражио је шест месеци, дали су му три, а мени ниједан дан. Завршено је одлуком Сабора да сам разрешен епархијске службе.

Да ли се неко јавио за реч и да ли је одлука била једногласна?

Одмах се ишло на тајно гласање, мислим да нису били једногласни, али била је већина. Нисам само разрешен епархије већ сам од Цркве и прогнан са КиМ. По канонима и Уставу СПЦ, ако епископ из здравствених и било којих других разлога буде разрешен епархијске службе, има право да изабере један од својих манастира у коме ће живети до скончанија свога. Ја сам ту милост тражио, али је нисам добио. Речено ми је отворено: „Не долази у обзир.“

Екуменизам је јерес

Ко вам је рекао?

Мој брат Амфилохије Радовић. Тако сам прогнан на крајњи север, у манастир Шишатовац на Фрушкој гори. И то сам прихватио због мира у кући. Али ни ту ме нису остављали на миру јер је за мном кренуо велики број и мушког и женског монаштва са КиМ. Више од стотину.

Где су они живели?

Првих дана, по сеоским кућама. Сваке недеље и празником прелазили су двеста, триста километара да буду на литургији у Шишатовцу. Уз њих је почело да долази и све више народа из Срема и других крајева, пратили су развој догађаја и знали о чему је реч. Сваке недеље је у Шишатовцу било по више стотина верника, па им је и то засметало, и исти митрополит Амфилохије пустио је вест да „Артемије гради себи шишатовачку епархију“. У томе је протекло лето 2010. и онда је настао прелом.

Какав?

Борба је до тада углавном била за КиМ, наше светиње и народ, а онда се отворило ново поље. Почетком 20. века појавила се јерес екуменизам, чедо тог века које у почетку није било отворено ни масовно. Реч је о новој јереси: да се уједине све хришћанске деноминације, са конференцијама које је започињао Цариград, али тако да се не исправљају они који су кроз историју скренули са правога пута, већ да буду прихваћени какви јесу, да свако остане при своме, а да сви опште са свима. То је у најкраћем срж екуменизма од ког су у опасности све помесне православне цркве јер реч је о питању вере, истине Божје и спасења. Светски савет цркава створен је 1949. и од тада екуменизам добија на актуелности и убрзању.

СПЦ је члан од 1965.

Јесте и то под клаузулом да је органски део тог тела, а претходно су приступиле мање-више све православне помесне цркве. И пре избора за епископа, а нарочито потом, борио сам се против таквога духа у нашој цркви. Јерес екуменизма је нарочито критиковао Свети Јустин Ћелијски, који је то називао „свејерес“: све јереси које су кроз историју узнемиравале цркву сада су ту, у тој једној. Патријарх Иринеј је током посете Бечу 2010. изјавио и посведочио за себе: „Ја сам екумениста и пацифиста“, ако се зна шта то значи. После те изјаве патријарха отворено сам иступио, осим по питању КиМ, и на том другом плану, боље је рећи на првом плану, јер је питање вере изнад и испред свега.

Шта сте писали Синоду?

Послао сам 13. септембра 2010. писмо Синоду позивајући се на ту његову изјаву и на све раније неканонске одлуке у вези са мном и мојим монаштвом на које сам до тада пристајао ради мира. И рекао да се више нећу повиновати њиховим досадашњим и будућим неканонским одлукама. На то је стигла казна, забрана свештенодејства до следећег Сабора. Иако је и ово неканонска одлука, без икаквог саслушања, испоштовао сам је очекујући да ће Сабор у новембру коначно расправљати и све решити канонски.

Све наше катакомбе

Зашто нисте били на том заседању?

Нико ме није позвао. Противно пракси да се кадровска питања решавају на крају Сабора, тада је већ на првој седници прва одлука била попуњавање Епархије рашко-призренске и одређен је епископ. Ко други, до мој монах и викарни епископ Теодосије. То је кап која је превршила чашу.

Доследан писму Синоду из септембра да се нећу повиновати неканонским одлукама, из Шишатовца сам кренуо на КиМ у моју епархију. Чуло је монаштво и са свих страна су у мој манастир Дубоки Поток кренули многи, да не кажем сви. Одслужио сам свету литургију са мојим монаштвом, али због интервенције новог „епископа“ и Патријаршије по други пут смо са КиМ прогнани и монаштво и ја. Увече је дошла косовска полиција, додуше Срби – али у служби косовске полиције, избацили су нас из манастира. Буквално су износили монахе и монахиње из конака и трпали их у кола, па избацили са КиМ. Буквално се тада родила Епархија рашко-призренска у егзилу. Остали смо оно што јесмо, али ван своје територије и почео је овај нови период нашег рада и живота.

Где сте сви ви отишли и каква је реакција Синода и Сабора?

Због одласка у Дубоки Поток рашчињен сам епископског чина и враћен у ред монаха. Владика Артемије постаје монах Артемије, а касније долазе друге ствари. После избацивања са КиМ дошао сам у станчић у Београду, у Бистричкој 29. То није моје, али још користим кад дођем у Београд. Моји монаси су добили гостопримство у етно-селу Лозница код Чачка, на имању Милоја Стевановића, званог Грешни Милоје, и у селу Љуљаци. Ту су били црква и потпуно празан огроман конак који је подигао прота Тома Марковић, мој друг и пријатељ, а о свему се старао протин рођак Милан Марковић, који је отворио врата и примио део мога монаштва.

Ту сам, са монаштвом и мноштвом народа, одржао прву литургију у егзилу. Било је неколико стотина верника, прочуло се, сад информације путују брзо. Јављали су се људи и поклањали кућу, имање, давали на закуп, коришћење, све у свему тако су настајале наше катакомбе. Катакомбе су познате из првог времена хришћанства, кад је оно било гоњено и хришћани се крили по пећинама, подрумима, гробовима. По њима су наше катакомбе добиле име јер смо у прогонству, у егзилу, а сад их је више од 35.

И ова у Лелићу, у којој разговарамо, једна је од њих.

Јесте и, мада најмлађа, сада је седиште. Катакомбе имамо и у БиХ, у Гринбаху крај Беча, у Франкфурту, Детроиту, Торонту, Лондону, у Русији три, четири и једну у Грчкој. Укупно имамо више од 150 монаха и монахиња, као и петнаестак свештеника. То нису свештеници који су дошли нама, већ породични људи, верници који су долазили на молитве, упознали се са монаштвом, научили нешто, показали се достојни да буду и служитељи Божји, и ми их рукополагали, па су сада изврсни свештеници и пастири.

Исцрпљивање суђењем

Како реагује Патријаршија?

Више не реагује. Они су свој посао завршили.

Али први сте владика у историји СПЦ који је као отпадник лишен монаштва и изопштен из Цркве.

Враћен сам у ред мирјана, то су урадили касније, 2015, јер је прогон настављен кроз године. Са њиховог гледишта сада ја нисам ни хришћанин.

Света тајна крштења се, ваљда, не може поништити или одузети?

Искључили су ме из Цркве. Они су ме једноставно брисали.

Како то разумети: јесте ли ви, по доносиоцима одлука, сада Србин православац?

То треба њих питати. Таква одлука не постоји, већ она о искључењу из Цркве, што значи да немам право ни на сахрану црквену сутра кад се упокојим. Немам право ни да се причешћујем у цркви. Немам право ни на какву молитву црквену.

То је анатема, проклетство Божје?

Да. То јесте анатема.

Као код Лава Николајевича Толстоја, Јованке Орлеанке, Ђордана Бруна, протестанта Мартина Лутера…

За Толстоја знам, за остале не знам, они нису били православни хришћани.

Шта је са кривичним поступком који је марта 2010. Синод иницирао пред грађанским правосуђем против вас и неколико ваших сарадника?

Свесни да је неканонско све што су урадили, требало је то да у јавности нечим покрију. Шта је лакше него оптужити некога за лоповлук, проневеру црквених пара, злоупотребу службеног положаја? Пријава је поднета против двојице мојих сарадника, касније је проширена на још једног и мене. То траје, ево, девет година. Процес је у Вишем суду у Београду посебно интензиван у задње две, три године. Рочишта су сваки месец-два, испитују сведоке оптужбе, али ниједан није нас оптужио, или нешто доказао, док су многи или бар неки од њих у суду говорили нама у прилог. Без обзира на то каква ће бити одлука суда, ја сам већ дебело кажњен.

Десет година на челу носим натпис „оптужен“. Никог не интересује зашто, али, знате, то је онај што је покрао паре, што је оптужен. То није мала казна. Друго, у овим годинама, а имам 85, није лако тако често ићи у суд, уз степенице, додуше има лифт сада, седети тамо по два-три сата и да ни реч не проговориш, само слушаш разне актере. Али уз помоћ Божју све иде. Како Бог хоће, тако ће се и завршити.

Нисам примио Амфилохија

Негде у време убрзања ког помињете, на сајт СПЦ пуштен је текст епископа Атанасија о вашем стрмоглаву и томе да су вам годинама узалуд слали посреднике да напишете писмо покајања и да вас лепо врате у Цркву. Ко су изасланици, од кога, како сте разговарали?

Никада нико није дошао у том циљу. Амфилохије је пре четири–пет година самоиницијативно дошао у Бистричку, ненајављен, увече око осам. Примио сам га. Говорио је два сата, ја сам ћутао два сата и за то време ако сам поставио неко потпитање два минута укупно. Толико о доласцима.

У задњих годину, две било је порука преко верника, не званичних и не писаних, да би они, ето, хтели да напишем неко писамце, макар две речи Синоду, Сабору. Чак не молбу, него да преразмотре моје питање. Немам намеру то да пишем, на незванично не реагујем.

Када вам  је други пут дошао митрополит Амфилохије, који је са епископима Атанасијем, Иринејом и вама међу најпознатијим ученицима Св. Јустина Ћелијског? Амфилохије је плакао 2017. у манастиру Ћелије током беседе о вама као отпаднику…

Плакао је, али говорећи о брату Артемију као злочинцу који гради куле по Лелићу „новцем закланог српског народа“. Као да је Артемије наручивао клање нашег народа на КиМ и то наплаћивао. Па који то мозак, који то језик може да тако нешто извали? Говорио је: „Кукала му мајка…“ И у Призрену је скоро, на прослави осам векова самосталности СПЦ, држао говор који опет не може без Артемија. „Безумник, нека га господ Бог уразуми и врати!“, то су његове речи. А у Бистричкој ме је убеђивао да се, по њему, нађе излаз.

Излаз је у оном писму?

Тако је. Он 2017. у Ћелијама држи говор, о коме је малопре било речи, а 14. јуна 2018. поново ненајављен долази мени овде. Пред њега је изашао мој архимандрит Варнава, и он каже: „Је ли ту домаћин?“ Знате, он тражи домаћина! Мој Варнава каже да је владика ту и да га је питао. „И шта је рекао?“ Не жели да вас прими, каже Варнава. „Охо-хо“, чудио се Амфилохије, „па ја никога нисам вратио са мога прага! Па ја му носим благослов нашега Светога старца и братску љубав.“ А Варнава каже: „Што се тиче братске љубави, то оставите по страни.“ После свега што је раније (2017) изговорио, он долази са братском љубављу. Е ту нисам хтео да га примим.

Да ли је могућ позитиван расплет?

Свакој болести има лека, али сви болесници не долазе до њега. И за ово што се десило има лека. Отац Јустин је говорио да је излаз из свих безизлаза један, а то је покајање. Покајање онога ко је погрешио. Ко је прекршио каноне, ко је до овога свега довео, тај треба да се покаје, да исправи своје поступке, да стави ван снаге све неканонске одлуке и да почну разговор с владиком Артемијем, а не са Марком или монахом Артемијем. Тада бисмо се можда нешто и договорили, али би и тад постојао услов, међутим, не желим преко вас да шаљем услове. Почетак је исправљање канонских грешака, то није ствар појединца, већ Сабора који једини може анулирати своје одлуке.

Заборављени Срби јужно од Ибра

Ни КиМ није ствар појединца. Које су грешке српске власти у политици према КиМ, постоји ли и пре НАТО агресије континуитет лоших одлука?

Корени су далеко дубљи и сежу у време пре Другог светског рата, нарочито током њега, а откад је дошао комунизам, питање КиМ иде све на ниже гране. Током рата Албанци су протерали 100.000 Срба, којима је повратак забранила држава Југославија, тај закон важи и данас. Рекао бих да је то почетак. Из Албаније су масовно долазиле читаве породице, са стадима оваца и стоке, насељавали су испражњене српске куће и тиме је стваран нови притисак на српски живаљ да се додатно исељава. Онда је КиМ издвојена као покрајина, што је вид одвајања од Србије као матице. И током и после комунизма власти стално иду на руку Шиптарима.

Шта би сад требало учинити?

Како се каже, касно Марко на Косово дође. Нити сам на месту да кажем, нити би ме ико чуо и послушао. После доласка окупатора у виду КФОР-а, тад је требало и могло се учинити нешто одлучно, мада ни сад није касно, али треба хтети.

Хтети – шта?

Да Влада и Скупштина Србије прогласе КиМ својом окупираном територијом. Тачка. Док је год окупирана, она је наша, и док је тако, имамо право да се боримо за њено ослобађање. А са животом на окупираној територији имамо искуство, нисмо мало били под турском, немачком и чијом све не окупацијом. То би било брана да КиМ не постане држава.

Да ли ће то учинити садашња власт?

Неће. Пре више година прогласили су да ЕУ нема алтернативу, што је одрицање од КиМ унапред. Флоскула „ЕУ нема алтернативу“ своди се на то да ће све учинити да у ЕУ уђемо и без КиМ. Питање је хоће ли нас увести у ЕУ, а и да нас уведу, увешће нас у гробницу из које нема васкрсења. Ето, сад је циљ укинути таксе, наставити преговоре, ићи на компромисе. Око чега? Уби се председник говорећи о компромисима, о разграничењима, о не знам чему. Нема ни говора о проглашењу окупације.

Како живе Срби јужно од Ибра, којих има више него на северу, о коме се једино говори?

На северу је око 50.000 Срба, а 70.000 је јужно од Ибра. Живе како могу, како се довију, трпе сталне нападе, убиства, крађе стоке, механизације, трактора. Ту важе закони Приштине које је Београд признао, јер у влади Косова учествује српска странка. А чија је то странка? Странка владајуће странке у Београду. Али да не идемо у политику. Често чујемо да има ко да заштити наш народ ако неће КФОР. Празне речи. Чиме су показали да га штитимо? Откад су пустили ту крилатицу, мало ли је било напада, убистава, рањавања, крађа и пљачки? Ни од КФОР-а ни од међународне заједнице не треба очекивати заштиту, они су ту да Шиптарима омогуће стварање државе. То је потребно и Америци и Европи, али се често позивамо да је „међународна заједница дужна да учини…“ То су бајке и прича тек нешто да се каже. У коју међународну заједницу имате поверење? С тим је одавно требало рашчистити, али…

Разговарала: Драгица Бг. Пушоњић

Опрема: Стање ствари

(Београдски глас, 21. 8. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

8 replies

  1. Господ Бог да Вас благослови Свети Владико Артемије:
    Бог Отац, Цар Славе – Милошћу; Бог Син, Исус Христос – Јеванђелском
    Љубављу; Дух Свети – Благодаћу Светом!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. „Покољљења дела суде што је чије дају свима“. (Његош)
    Видеће се ускоро што су вероломци извршили братоубиство над честитим владиком Артемијем.
    Шта нама који се у Бога уздамо и правду Његову ваља чинити?
    Оно што нам у аманет остави Св. Владика Николај:
    „Ko ne veruje Apostolima taj veruje Judi, Kajafi, Irodu i Neronu – goniteljima Apostola i izdajnicima istine.
    Ko ne poveruje pravednicima, tome ne ostaje drugo nego poverovati nepravednicima.
    Ko ne veruje čistima taj mora poverovati nečistima.
    Ko ne veruje stradalnicima za istinu, taj mora poverovati mučiteljima i razvratnicima.
    Dan svaki ne sviće nizašta drugo nego da se ljudi opredele za jedne ili za druge.“
    Браћо Срби и сестре Србкиње,
    долази час и већ је настао кад се треба и ваља определити:
    ЗА ЕКУМЕНИСТИМА И ПРОГОНИТЕЉИМА У ПРОПАСТ или
    СА ПРОГНАНИМА ПРАВДЕ РАДИ ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.
    „Бирајте, Срби,
    живот или смрт;
    част или срамоту;
    светлост или таму;
    правду или неправду;
    Бога или ђавола – бирајте!
    Бирајте, или Христа или Барабу.
    Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост.
    Од тога зависиће и сва ваша будућност.“

    Свиђа ми се

  3. @Miloje Stevanović
    „ЗА ЕКУМЕНИСТИМА И ПРОГОНИТЕЉИМА У ПРОПАСТ или
    СА ПРОГНАНИМА ПРАВДЕ РАДИ ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.“

    Православни хришћанин ову дилему може разрешити само на један начин.

    Међутим, овако изречена, дилема не исцрпљује реалне могућности разрешавања проблема, а ниједан од два наведена избора у овој конкретној ситуацији проблем не решава, само га продубљује.

    Поводити се за таквом дилемом није корисно, јер намеће искључиви избор који води даљем цепању, рас-кољавању, дробљењу, уситњавању јединства српског верујућег народа као и оних још-не-верујућих који гледају на верујуће може бити са још неком надом.

    Ако би се инсистирало на предложеној формули поделе, да ли за Христа илу Вараву, то јест за Владику Артемија или СПЦ (која се цела идентификује са „екуменистима!), јасно је да овај предлог није у духу саборности нити је добро-намеран.

    Владика Артемије је владика по сили хиротоније Духом Светим, а да ли се благодат Духа Светога одузима гласањем, то не знам. Тако да ови који зову Владику Артемија световним именом ваља да себи поставе исто питање.

    А са друге стране, то јест са прве, СПЦ је светиња и таква ће остати. Без обзира на екуменисте, надобудне бивше професоре богословског факултета и било које друге који покушавају да је умање било то споља или изнутра, из знања или незнања…

    Црква је Христова и врата паклена је неће надвладати. Господе, дођи — Мараната.

    Свиђа ми се

  4. Увек су ме чудили Срби који су тврдили да смо ми неки посебан, небески или заветни народ, да смо другачији и бољи од других народа ; да ми једини поседујемо истину, да је наш пут једини исправан, да је наша вера боља и истинитија од других вера, да су други на погрешном путу, да су јеретици . . .

    Свиђа ми се

  5. Поштовани Don Quixote,
    Видно је да сте се и Ви определили, још пре свитања овог 25. агуста: у 01.25.
    Нека би Вам опредељење било на корист и спасење душе Ваше. Свако нек се спашава како мисли да му је на спасеније. Што би реко Апостол: „Све је дозвољено, али није све корисно“.
    И ми смо се, Божјом милошћу, определили у нади на живот вечни. Што би песник реко и „ми пут свој знамо“.
    Не би било на одмет имати на уму да Црква није патријаршија и владике које носе папино прстење и папине напрсне крстове, који папу зову „свети отац“, који руше иконостсасе и уводе жене у олтаре, који заговарају дарвинизам ругајући се науку Господњем, који се самопроглашавају бискупима и екуменистима, који руше вековни богослужбени поредак и чине силна безакоња…
    Цркви је глава Господ наш, Исус Христос, Цркву чине апостоли, исповедници, мученици, лаос Божји, а не само јерархија.
    Ту Цркву, којој је глава Господ, ваистину, „врата паклена неће надвладати“.
    У тој Цркви, да простите, ми тражимо спасеније душа нашијех. Ми под црквом не подразумевамо грађевине ни митре. Она није бина за фолклор. Она је брод нашег спасења. Ако брод тоне и путници се „утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом `екуменизам`…“ – како је говорио Иринеј Буловић док се није преверио. Да ли нам је циљ да се утопимо брода ради? Види на стр 95. ОВДЕ:
    https://kmn.rs/wp-content/uploads/2019/05/tajna-bezakonja.pdf
    Шта је циљ и шта треба да буде плод наше вере? Допустимо да то и Вама и мени појасни, равноапостолни, Свети Владика Николај:
    „Шта је крај вере, браћо? Спасење душе. Шта је циљ вере? Спасење душе. Шта је плод вере? Спасење душе. Ми не држимо, дакле, веру ради вере него ради спасења душа наших. Нико не путује због пута него због некога или нечега, шта га очекује на крају тога пута. Нико не баца коноп у воду, у којој се неко дави, ради конопа него ради дављеника, да га спасе. И веру је нама Бог дао као пут, на крају кога путници ће примити спасење душа својих. И као коноп додао је Бог веру нама дављенима у мрачним водама греха, незнања и порока, да би помоћу вере спасли живот свој.
    То је намена вере. Ко год зна, колика је цена душе људске, као и шта значи спасење душе, тај мора признати, да ништа у овоме свету нема ни потребније ни корисније од вере. Трговац, који носи у земљаном лонцу драго камење, брижљиво и обазриво чува лонац, скрива га и стражари над њим. Да ли због лонца улаже трговац толики труд и бригу? Не због лонца него због драгог камења, које је у лонцу. Цео наш земаљски живот је као земљан лонац, у коме се скрива једна неисплатива драгоценост. Та драгоценост јесте душа наша. Лонац је јевтин, али драгоценост је драгоценост. Треба имати веру прво у драгоценост душе људске, друго у будући сјај и живот душе у царству Божјем, треће у Бога живога, који чека да му вратимо душе, које нам је Он и дао, и четврто у могућност да се душа изгуби у овоме свету. Ко има веру у то четврто, тај ће знати чувати душу своју, и знаће још, да је спасење душе крај његовог пута, циљ његовог веровања, плод његовог живота, смисао његовог битисања на земљи, и оправдање његових страдања.
    Ми верујемо ради спасења душа наших. Ко има истиниту веру, тај мора знати, да је вера ради спасења душа. Ко мисли, да његова вера нечем другом служи а не спасењу душе његове, тај нити има истиниту веру нити познаје драгоценост душе своје“.
    Цркву, у којој спасавамо душе наше, урушавају екуменистички јеретици, поткопавају њене темеље, мењају вековни поредак и учења, али она, с Божјом помоћу, васкрсава г. Don Quixote. Њено васкрсење се види голим оком.
    Знате ли где?
    Одаћу Вам тајну: У катакомбама!
    Што каза вл. Артемије, у горњем тексту: „Катакомбе су познате из првог времена хришћанства, кад је оно било гоњено и хришћани се крили по пећинама, подрумима, гробовима. По њима су наше катакомбе добиле име јер смо у прогонству, у егзилу, а сад их је више од 35“.
    Дођите и видите, г. Don Quixote! Нека би Вам Бог био на помоћи да чујете и почујете упозорење апостола: „Радите на свом спасењу са страхом и дрхтањем“. То нам је важније од дилеме: „СПЦ је светиња“ – како ви рекосте, или су ту „светињу“ („дом молитве“) вуци у јагњећој кожи „претварају у пећину разбојничку“ (Мт 21,13). А ми? Ми „ћутањем издајемо Бога“ – што би реко Св. Григорије Богослов.
    Ко мисли да ће спасење наћи уз владике који носе папино прстење и папине напрсне крстове, који папу зову свети отац, који руше иконостсасе и уводе жене у олтаре, који заговарају дарвинизам, који се самопрогласише бискупима и екуменистима, који порушише иконостасе и вековни богослужбени поредак, који извршише оцеубиства и братоубиства, који палише свеће по јеврејским синагогама… – то је његов избор, у који се не мешам, али нека буде допуштено и мени, грешном, и мојим ближњима да одаберемо пут ради спасенија душа нашијех. Јербо, наш циљ није чување митра, лимузина и владичанских двораца лажних пастира, наш циљ је спасење душа нашијех, ако Бог да.
    Благодарим Вам на поуци коју сте ми подарили: „Поводити се за таквом дилемом није корисно, јер намеће искључиви избор који води даљем цепању, раскољавању, дробљењу, уситњавању јединства српског верујућег народа као и оних – још неверујућих који гледају на верујуће може бити са још неком надом“.
    Жалим најискреније ако било кога разжалостих или, не дај Боже, саблазних, али ми дозволите да уз Вашу поуке прислоним неколико апостолских и светоотачких, па ко шта воли нек изволи:
    „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал. 9); Какав удео има правда с безакоњем? Или каква је заједница светлости са тамом (2. Кор. 6.14); Правила 45,46, 64… светих Апостола.
    Св. Марко Ефески: „Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам сатана прерушава у анђела светлости. Није онда дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили, како писана тако и неписана!“
    Св. Герман Нови: „Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, неголи да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.
    Свети Атанасије Велики: „Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену.”
    Свети Јован Златоусти: „Ако и најмање оштетиш печат на царској новчаници, цела новчаница постајефалсификат. Тако исто ако здраву веру и у нечему најмање измениш, цела бива оскврњена и постаје гора уместо боља. Где су сада они који нас оптужују за агресивност због нашег става према јеретицима? Где су сада они који кажу да међу нама нема ништа различито, већ да разлике бивају због властољубља. Нека послушају Павла који говори да Еванђеље изменише они који и у најмањем уводе новотарије.
    Свети Јустин: „Не варајте се, нема дијалога љубави без дијалога истине!“ И још: „Причешће од јеретика отућује од Бога и предаје ћаволу… хлеб јеретички није тело Христово. Каква је разлика измећу светлости и таме, таква је и измећу Православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“.
    Опширније в. ОВДЕ:
    https://kmn.rs/wp-content/uploads/2019/05/sagresna-spc.pdf
    Неспорно је да је екуменизам јерес („свејерес“), да се наш патријарх сампрогласио екуменистом (јеретиком) и да они који заједничаре с њим су исте горе лист, те да је причешће из њихових руку отров – који нека Вам не дао Бог.
    Још неке разлоге за наш пут који одабрасмо споради спасења душа нашијех, наведох у књижици „Изгубљено јагње“ коју, ако Вам није испод части, можете прочитати ОВДЕ:
    https://kmn.rs/wp-content/uploads/2019/05/izgubljeno-jagnje-3-izdanje.pdf

    С доброжељењем,
    Милоје Стевановић, од оца Светолика и мајке ми Југославе

    Свиђа ми се

  6. @Деда Ђоле

    „Увек су ме чудили Срби који су тврдили да смо ми неки посебан, небески
    или заветни народ, да смо другачији и бољи од других народа“

    Срби то јесу, због вере и језика, зато нас толико прогоне и убијају!
    Мисле да ако нас истребе – нестаће СРБског језика/писма, Праволсавља =
    = Правоверја = Свето-Савља. То им смета, о томе отворено и говоре.
    Комунизам није више непријатељ број 1 “новом светском поретку“, него –
    Православље Руса и Срба /“малих“ Руса/, отуда толика Србофобија и
    Русофобија.
    Мржња србских непријатеља је узрок том уверењу, јер нас наши непријатељи,
    мрзитељи, доживљавају као “боље“, “посебне“…
    Када наши непријатељи престану да нас мрзе, ослободиће се те
    самосугестије, илузије – да смо “бољи“, “посебни“, “изабрани“…
    А дотле, биће им по њиховој жељи – да нас мрзе – и заблуди – да смо
    “бољи“, “посебни“, “изабрани“…

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  7. Поштовани Милоје Стевановићу,

    Хвала не вашој реплици и понуђеним везама на додатне изворе информација на тему односа СПЦ и јереси екуменизма.

    Тема је повелика и превазилази оквире интернет форума па бих се фокусирао само на следећи исечак из Вашег текста.

    „…Неспорно је да је екуменизам јерес („свејерес“), да се наш патријарх сампрогласио екуменистом (јеретиком) и да они који заједничаре с њим су исте горе лист, те да је причешће из њихових руку отров – који нека Вам не дао Бог…“

    Мислим да ова реченица епитомизира то јест сажима Ваш став у погледу наводног степена огрезлости СПЦ у свејерес екуменизма и потребе дистанцирања од исте.

    Да је екуменизам свејерес нам је познато још из доба кад је писао Ава Јустин, који је и сковао сам термин. Питање је да ли је стање у СПЦ (по мнигим основама) тада било теже у поређењу са садашњим, али такође знамо да је Ава Јустин громословио против свејереси и не помишљајући на одвајање од или из СПЦ.

    Ако смо сагласни са Авом Јустином у његовој критици и разобличавању свејереси екуменизма, како онда не следити за његовим примером у супротстављању том утицају изнутра Цркве, не рушећи поредак?

    Таква недоследност заслужује објашњење.

    Друго, самопроглашење Патријарха екуменистом (у једном од првих изјава за ширу јавност) запарало је уши свакоме правоверном који је хтео да чује и да разуме. Међутим, Патријарх као глава помесне цркве је и њен први дипломата, што значи да је самом својом позицијом принуђен да своје изјаве прилагођава и спољњем свету, али на начин који је у крајњем случају срачунат само на корист Цркве.

    Не видим да је догматски садржај вере СПЦ, на пример, промењен због Патријархове изјаве. Такође не видим како је Патријарх могао постати „јеретиком“ само на основу те изјаве, јер тумачење самог појма „екуменизма“ није једнозначно тако да је и Патријархова изјава амбивалнтна.

    Тако долазимо поново до Ваше тврдње да је „причешће из руку оних који заједничаре са Патријархом“ — отров,

    Ово је застрашујућа изјава, јер или отровом назива Истиниту Светињу над Светињама а то су Тело и Крв Христова или насупрот томе, тврди да у СПЦ благодати Господње нема!

    Да поновим шта сам рекао за оне који Владику Артемија називају световним именом Марко — да ли се тиме не огрешују о (хуле на!) Духа Светога којим је владичанско достојанство установљено?

    Тако и питање за Вас — зар се на свакој Литургији у парохијама СПЦ на пет континената и у свим манастирима СПЦ причасници не причешћују Страшном Тајном, него, не дај Боже, трују?

    Молитвама Пресвете Богородице и свих светих, Господе Исусе Христе Боже наш, спаси нас.

    Свиђа ми се

  8. Овој дискусији прилажем чланак Мирољуба Јевтића – човека који је пропутовао светом, упознао друге народе и религије и схватио наше место у односу на друге, много веће народе.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/436100/Pogledi/Pravoslavlje-medu-rimokatolicima

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s