Ноћ на Атосу, обасјана не само звездама под пуним месецом, вековима тихо и невидимо прославља један другачији узлет на Небеса него што се то ове године обележава у бази у Хјустону

Фотографије: Видовданско ходочашће

Ноћ је на Атосу време молитве и бденија за монахе. Но, они који су ту дошли пешке ходочастећи 80 дана од Београда до Свете Горе, ноћас изводе највећи подвиг. Почиње мукотрпни успон на 2033 метра висок каменити врх Атоса са иконама, барјацима и светињама које су, у њиховим рукама и на раменима ношене, прешле пут од преко 1200 километара.

„Одмарамо се у испосници Св. Павла још мало, па ка Св. Ани“, кратко нам рече хаџи Милан, вођа групе од десет ходочасника из Србије. „Ноћу почињемо успон. Ето, слава и хвала Господу, приближи се духовни Мост Еверест за нас што на вересију дођосмо на утабано!“

Ходочасници су исцрпљени, али радосни. Очи свима блистају, иако су видно уморни и чела опаљених жестоком летњом припеком, ходочастећи два и по месеца, крајње скромно, у посту и молитви, спавајући у врећама и без икаквог сувишног комфора посвећени свом молитвеном ходу у бдењу проводећи дане и ноћи.

„Ово нам је тринаеста година откад по благослову Патријарха Павла пешачимо од храма Св. Саве на Врачару до Газиместана. Увек се на Видовдан причестимо у Грачаници. Потом, од 2012. године, по благослову Патријарха српског Иринеја, Крстни ход настављамо преко КиМ и југа Србије, Македоније и Грчке до Свете Горе. На нашем путу од преко 1200 км у једном правцу смене се многи ходочасници, који се придруже нашој групи, али и који се врате кућама због других обавеза. Ове године њих 67 је учествовало, од којих најстарији, Слободан има 77, Хранислав 72, а најмлађи Михајло 8 година. Заједно са нама велики део пута прешле су и две сестре. Имамо једно помоћно возило, комби за наше основне ствари, храну, воду и одећу, као и пратњу полиције целим путем“, објашњавају скромно.

У Грачаници, Видовдан 2019.

„Правила у ходу су строга, јер ми функционишемо као покретни манастир“ – истиче вођа групе који води рачуна о свему, пре свега о поштовању правила, безбедности ходочасника, али и о припреми свих административних и логистичких детаља и то месецима пре поласка, који увек пада у прве дане јуна.

„Без меса, без цигарета и алкохола ходамо у молитви три месеца. Носимо часни крст са гроба Господњег, иконе Пресвете Богородице, барјаке, штампане акатисте, личне молитвенике, беле мајице и мараме за прикључене ходочаснике и стотине иконица за бесплатно дељење верном народу. Све време на смену читамо Псалтир током целог Крстног хода, увече имамо заједничку трпезу Агапе и, наравно, понесемо више пари удобне обуће, јер дневно знамо да пређемо и по 20 или више километара пешке.“

„Молитва је најважнија и она је непрестана, а смењујемо се у вожњи комбија и ношењу икона и барјака“, говори професор у пензији из Лесковца, тренутно најстарији у овој групи, чија је дужност да вози комби и снима фотографије за страницу удружења и архиву, како каже, за ону браћу и сестре који нас путем друштвених мрежа прате и за чланове породица. „Заплакао сам од среће кад су ме позвали да им се прикључим и ове године, јер се вођа пута двоумио због мог годишта и здравственог стања, каже, хтео је да ме поштеди напора, али ипак, примили су ме. Користан сам Господу.“

Света Гора, лука, 2019.

„У етапама прођемо кроз 7 српских епархија, 2 македонске и грчке пре Свете Горе, где такође настојимо да походимо што више православних манастира српске, руске, бугарске и грчке цркве“ – појашњава он показујући маршуту овогодишњег Крстног хода која је месецима раније достављена свим епископима. „Обавезна нам је посета манастиру Црна Река ради поклоњења моштима Св. Петра Коришког, који је и слава нашег удружења. Ту сваке године носимо и ломимо славски колач.“

„Током пута, од почетка до краја, наша заштитница и путеводитељка је икона Пресвете Богомајке Красница Пећка. Она нас чува, она нас и води толике године уз непрекидне молитве и акатист који јој се чита свакодневно“, показује икону у дрвеној носиљци погодној за руке или рамена 2 до 4 човека.

„Част је носити икону бар део пута. По повратку са Крстног хода, наша Красница Пећка чува се у цркви на посебном трону, увек доступна верном народу, све до следећег ходочашћа. Иначе, икона Пећке Краснице је чудотворна и налази се на златном трону Пећке Патријаршије, а њена позната предратна копија је у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду, у Кајмакчаланској улици“, упућује нас председник удружења „Видовданско ходочашће“ Хаџи Милан Иванковић.

Икона Пресвете Богомајке Красница Пећка

„Ове године, поводом 8 векова Светосавља и манастира Милешева, носимо више Светосавских икона Пресвете Богородице и плакат Белог анђела. Године 2017. обележили смо на овај начин стогодишњицу мученичког уморсрва Свете породице Романов, ношењем иконе Св. Цара Николаја II Романова.“

Крстни ход благодатан је за земљу којом пролази и народ који се моли, верују ходочасници, а у Русији и Украјини крстни ход је масовна појава у којој учешће узима више стотина хиљада верника годишње.

На Газиместану, 2019.

Ходочасници су различитих животних биографија, различитих генерација, порекла, здравственог стања и друштвеног положаја, баш као и приложници који већином желе да остану анонимни, јер Христа ради и у име Господње, воле да учествују тако што обезбеде свој прилог у виду штампе иконица које се деле вернима уз пут, мајица и марама за ходочаснике, опремања ходочасничких икона или опскрбе самих ходочасника основним потрепштинама.

„За израду свог потребног материјала за ходочашће потребни су нам месеци, јер ми сталан извор средстава немамо, све трошимо из сопственог џепа, или од прилога и попуста које нам дају добри људи, кад им „попусти пажња“ – духовито тврди председник удружења „Видовданско ходочашће“, који као ратни војни инвалид живи од невелике пензије. „Само редовни трошкови за логистичко возило су нам највећа ставка, после хране и преноћишта, а комби нам је сваке године све лакше кварљив. Бескрајно благодаримо свим својим пријатељима, добрим, верним, предусретљивим људима који су нам изашли у сусрет у свакој ситуацији и који умеју да препознају нашу потребу за сад у довољној мери да се овај Крсну ход настави. Слава и хвала Господу!“

„Сваке године у ходочашћу учествује више десетина ходочасника, али само за десет добијамо благослов и дозволу уласка у Свету Гору – тзв. диамонитирион који за нас 10 чека у луци. Писмо за овај благослов упутимо канцеларији Хиландара бар 6 месеци пре планираног уласка. Неретко носимо помоћ забаченим манастирима наручене потрепштине. Ево, из Хиландара траже брашно из Србије, тип 400 глатко, не неко друго, за израду хлеба, нафоре и просфоре.“

„На Светој Гори походили смо прво нашу свету лавру Хиландара, затим манастире Зограф, Ватопед и више скитова, а у прелепом руском манастиру Св. Пантелејмона имамо благослов да помажемо за славу 9. августа. Овако преморени, скоро заспимо на ногама од дуготрајног бдења, а после славе опет помажемо братству да распреме постеље за преко 1000 гостију које овај свети манастир прими. У руском скиту старац Рафаил нам је поклонио своју стару икону Богомајке Казањске и дао нам благослов да је окујемо сребрним филиграном са драгим камењем“, причају своје утиске са Свете Горе.

Руски манастир Св. Пантелејмон

„Ове године, за 80 дана крстног хода пре доласка на Свету Гору, походили смо 112 светиња Србије са КиМ, затим Македоније и Грчке и 3 војничка српска гробља, у Македонији: костурницу Зебрњак и Удово, а у Грчкој Зејтинлик, где сваке године одамо пошту српским ратницима.“

Циљ на крају ходочашћа је причешће светим Тајнама Христовим на празник Преображења Господњег 19. августа. Но, пре тога ходочасници ће обавити и највећи подвиг. Изнеће на врх планине Атос иконе Пресвете Богомајке које је Св. Сава, вољом Господњом, зарад својих заслуга добио, донео у свети манастир и завештао нашем роду.

Овим ходочасничким иконама током целог пута читају се молитве, акатисти, присутне су у храмовима на службама, а даноноћно ходочасници на смену читају Псалтир бдијући уз њих целу ноћ. Иконе су на посебним носиљкама, богато украшене ручним радовима и венцима свежег цвећа које се стално мења и које верни народ доноси, уплиће и одржава живим

Прослављена Богородица Пећка Красница, Тројеручица и Млекопитатељница су чудотворне иконе које од најстаријих хришћанских времена чувају вернике и штите сав људски род од ужасних погрома, ратова, најезди, болести и катастрофа изазваних људском огреховљеном природом.

Икона Пресвете Богомајке Красница Пећка

Позната Пећка Красница повезује Православну заједницу и велика је светиња сликана руком апостола Луке давне 48. године у далекој Гетсиманији. Пред њом се 898. године на Криму крстио велики Кнез Владимир и тиме започео крштавање Руса, а 1219. добија је од византијског цара Св. Сава, при хиротонисању у архиепископа Србије и чува је у Пећи. Промишљу Божијом Св Сава дарује царску лавру Хиландара и другим иконама Богомајке донетим са ходочашћа у Свету земљу.

Треба знати повест ових икона кроз векове да би се увидео њихов пут, утицај и значај за православље, али и љубав, скромност и самопожртвовање, хришћански подвиг који су им верници одувек указивали како би их достојно прославили и показали захвалност, у име целог свог рода, посебно сад, обележавајући 800 година Светосавља у Србији, Румунији, Бугарској, Украјини и Русији – све докле је Св. Сава слављен и по свом утицају вековима познат – а самим тим и у расејању, где на свим континентима постоје храмови са његовим именом и врши се служба Православна по неизмењеном канонском правилу свете Литургије.

Од младе ходочаснице која у грчкој луци Јерисос чека оца и брата да се врате са Атоса сазнајемо да је по занимању социолог, а ради волонтерски на заштити људских права осетљивих друштвених група. Објашњава да је право верника да своју веру испољавају на различите начине, а Крстни ход, у народу познат и као литија, сматра се канонски дефинисаним изразом верског активизма народа.

„То је вид верског активизма, па и стваралаштва, где у оквиру традиционалне форме увек постоје одређене слободе, слично као певање и компоновање духовне верске музике или живописање фресака и икона.“ Додаје још: „Од оца сам слушала о Крстном ходу у Русији и још као студент схватила разлику између тзв. верског туризма и Крстног хода“, рекла нам је.

Са руским старцем Рафаилом

„Док у верском туризму агенције послују профитно профит и путовања се отказују ако није остварен комерцијални циљ, код Крстног хода тежиште је сам верски подвиг и истрајавање у њему упркос околностима. Новац ту постаје небитан, јер ионако највредније ствари у људском животу нису купљене новцем. Све је у молитви у ослањању на Господа, а тиме и ослањању људи једних на друге, који у сваком погледу чине свој делић подвига излазећи у сусрет ходочасницима, који се, са друге стране, труде да се одрекну сваког комфора, како би се остварио циљ који укључује што већи заједнички верски подвиг. Да се не претера, правилима је одређен ниво строгости који се примењује у Крстном ходу и свако има слободу да се према томе понаша.“

Затим додаје: „На многе припаднике осетљивих друштвених група овај вид верског активизма има позитиван утицај, јер јачањем снаге вере у Бога и љубави према ближњима повезују се нити друштвене кохезије, што, нажалост, измиче институцијама. Чинећи подвиг јачања вере, учесници оснажују истовремено и своје људско достојанство, и међусобно поверење, негују јасне и здраве односе у групи и тиме подстичу дух заједништва, наде и оптимизма, који побољшава опште друштвено, па и здравствено стање. Зато се често зачудимо што су они са штакама у Крстном ходу обично најистрајнији и најјачи“, завршава са осмехом.

За крај једна ходочасничка песма и анегдота из уста Хаџи Милана, искусног ходочасника који је 7 пута походио Јерусалим и крстоходио по Русији и Украјини, а заједно са браћом и сестрама у Христу био сведок мироточења ходочасничких икона на моштима великих светитеља као што су руски баћушка Св. Серафим Саровски и наш Св. владика Николај Жички и Лелићки.

Под врхом Атоса

Уз литице ове
Где камен дише
У кораку молитва је
Ко жетва са златним
Класјем на стрмини
Ал’ Господу близу

Башта Твоја
С пуно перивоја
У којима гнезда кријеш
Мошти чуваш
Свет да умијеш
И на врху
Храм бели што лебди
Ветар и Ангели
Тропаре Ти поју

Приђосмо пред чашу
Жуљевитих стопа
Ал’ душе нам чисте
Пред Твоје огњиште
Снети жара мало
Тамјан да разгори
Да замиришу наши двори
Јер Преображење душа иште

С висина ових
У дно душе наше
Где нам молитве
Проклијаше

Хаџи Милан Иванковић
Атос, уочи Преображења л .г. 2019.

Хаџи Милан Иванковић у Хиландару

„Мрава ходочасника питали куд се запутио, а он свима каже да иде у Хиландар. Неки му се смеју успут што мали мрав иде чак у Хиландар, а један надобудни пролазник потцењивачки га упита зашто иде тако далеко кад је тако мали, зар не схвата да ће га на путу згазити, па сигурно неће жив стићи. Мрав му на то весело одговори – Е, ал’ за разлику од тебе, ја ћу бар умрети на путу за Хиландар!“- То ми је омиљена басна, подвлачи Хаџи Милан.

Ноћ на Атосу, обасјана не само звездама под пуним месецом, вековима тихо и невидимо прославља један другачији узлет на Небеса него што се то ове године обележава у бази у Хјустону. Из светогорског духовног темеља, као плод лозе неуништивог корена, узноси се дух светих предака који су чули пој ангела и спаја нас све са духом оних који ту песму и данас слушају и у души је носе где год по земљи ходили. Помолимо са да нас Господ чува и да помогне свима, па и нама, да грехове окајемо и у добрим делима не посустајемо и да нам свима буде срећан празник духовног Преображења.

По казивањима ходочасника прибележио: Срђан Крунић

Categories: Српско православно стање

Tags: Јокохама, Преображење, Света гора, Срђан Крунић