Све почиње од борбе против зла у самом себи. Што је више појединаца који теже добру и имају храброст да се супротставе злу, у друштву ће бити више добрих људи

Никола Варагић

Ако у чашу са чистом водом сипате кап отрова, или пар капи бензина, то више није чиста вода и то није вода за пиће. Ако се на површини здравог зуба појаве бактерије, бактерије ће ући у зуб и покварити цео зуб. Да ли се, исто тако, квари људско друштво? Да ли један човек може да поквари цело друштво? Да ли мањина може да поквари цео народ? Да ли је поштено наметати колективну одговорност целом друштву, због недела које су учинили појединци или мање групе људи? Да ли може из мале клице да се развије велико зло?

У неким случајевима, може. У неким случајевима, не може. На пример, када се у друштву поштених људи појави лопов, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву добрих људи појави криминалац, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву џезера појави турбофолкер, и даље се слуша џез у том друштву, а турбофолкер тражи себи сличне, ако неће да слуша џез. Међутим, када у друштво добрих људи, али слабића, уђе зао и опасан човек, такав појединац може слабиће да претвори у лоше људе. Неким слабићима је само био потребан неко да им ослободи тамну страну личности или да покажу право лице (нпр. кроз служење револуцији, или диктатору). Неки слабићи, међу добрим људима, остају, у суштини, добри људи и када се појави јак појединац или опасна група и преузме власт, али због кукавичлука (страха, претњи), уместо да се супротставе, радиће оно што им јачи нареди – следиће мањину у злочину, постаће саучесници, утопљени у масу. Или ће сви слабићи, ако су они џезери, а насилник је турбофолкер, да слушају турбофолк. И ако неко са стране погледа то друштво, помислиће да су сви турбофолкери.

Да ли је већина одговорна за мањину или појединце? У неким случајевима, јесте. У неким случајевима, није. Када већина унутар неког друштва (породице, народа) може да спречи појединца или мањину, да чини зло људима, другом друштву или групи људи, и ништа не предузме да то спречи, па чак, касније, и штити тог (свог) злочинца и пружа му уточиште, онда постоји нешто што би могло да се зове колективна одговорност. Можда се то ради из страха, невољно, али, остаје одговорност већине. Ако већина не пружи отпор, па поред тога прогласи за светитеља или идола доказаног злочинца, онда може да се каже за такво друштво да је то друштво лоших људи. Добри људи ће избегавати такво друштво, неће ићи на летовање међу такве људе… Већина увек може да пружи отпор злу. Када већина то уради, чак и када изгуби битку, нико неће говорити да су својевољно следили великог вођу и мањину око њега и да је такав народ. Већина може да казни појединце или групу која је у њено име чинила злочине. Злочинци често изненада ударају, имају тајне планове, нападају жртве када су саме и нико их не гледа, и некада се појединци или мање групе не могу спречити да учине лоша дела, а посебно у ратном стању, али се, након тога, могу казнити за та дела – могу се и морално и правосудно осудити. Када то већина уради, не може да постоји колективна одговорност због недела мањине. Није и не може цео народ да буде крив због злочина појединаца или мање групе, а посебно ако тај народ осуди своје злочинце. Нико неће рећи да су сви чланови неке породице или фамилије, преваранти, ако је један члан преварант, а посебно ако су ти људи познати као часни људи и ако су се, и приватно и јавно, одрекли тог преваранта из своје породице и надокнадили штету свима којима је направио. Али ако га штите, онда су саучесници или исти као он.

На пример, дужност хришћана је да избаце зле људе из свог друштва (тј. из своје црквене заједнице), а злим људима из нехришћанских и квази хришћанских заједница, судиће Бог. „Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Дакле, од хришћана се тражи да се прво боре против зла у себи и у својој заједници. Једно је када се грешник покаје и жели да уђе у цркву или када се блудни брат (син) покаје, врати и тражи опроштај, а нешто сасвим друго је када у својој заједници имате људе који свесно чине зла дела. Црква је отворена за грешнике који су се покајали или желе да са покају (нико није савршен, људи греше, али се и покају и извине, хришћански је и праштати и разликовати грех од грешника), али Црква не може и не сме да буде уточиште за злочинце без савести који немају намеру да се покају. Постоји разлика, и мора да се зна разлика, између добра и зла. У хришћанству се та разлика врло добро зна – нико ко је чинио злочине у име Христа, Цркве и/или свог народа, није и не може да буде јунак или херој и није достојан.

Слабост може да се разуме, али одговорност већине остаје. На пример, за распад државе и грађански рат у бившој СФРЈ криве се националисти из свих народа. Али већину су у тој држави чинили они који су ширили братство и јединство (ако нису, зашто су стварали ту државу, а посебно, зашто су то радили Срби, но то је посебна тема). Када данас слушате југоносталгичаре, када видите колико је људи из свих народа побегло од рата јер нису хтели да буду део злочиначких режима и како сарађују у дијаспори, када видите да постоје добри људи у сваком народу који су за време рата помагали комшијама, који су осудили злочинце из свог народа, када читате како су јужнословенски народи сарађивали између два светска рата, у 19. веку, не може да се каже да су тада националисти чинили већину. Ти националисти су углавном још увек били комунисти, мањи део су чинили противници комуниста. Не могу да се криве само странци, који су подстицали поделе и сукобе, да би поставили своје војне базе. Већина људи није желела распад СФРЈ или није желела да се догоди рат, јер је и СФРЈ могла да се распадне мирним путем, као и Чехословачка. Већине су могле да спрече те мањине да изазову грађански рат и да, у својим републикама, створе диктатуре. Али су већине ћутале, побегле, а негде су и навијале за своје „јунаке“ и данас славе злочинце. У светским ратовима, у српским војскама, увек је било војника из свих јужнословенских народа, а све до седамдесетих година 20. века, међу Албанцима са КиМ постојале се војводе које су чувале српске манастире. Све се радикално променило у тих пар деценија, и зато не могу да се криве само други народи или само националисти или само странци. Титоисти су деценијама чинили злочине, и већина је ћутала, и летовала…

Мањина може да чини зла дела, већина може да буде слаба и да следи мањину у неделима, цело друштво може да постане покварено, али појединац и даље има избор и не мора да буде исти као и сви други. Па и по цену смрти. Он може да напусти то друштво, може да се бори сам против свих, може да буде мученик, он има слободу и одговорност – може да сачува образ и част, може да одржи дату реч, може против зла да се бори чинећи добро, и нико (из неке друге заједнице) неће таквог човека поистоветити са заједницом из које је дошао. Нормални људи знају да је свако одговоран само за себе, гледају какав је ко човек, и ако је неко добар човек, није им важно његово порекло. Дакле, када се ради о појединцу, ниједан појединац не може да носи колективну одговорност – ако у томе није учествовао и то није подржавао, такав појединац није одговоран за оно што су радили његови преци, ближњи, земљаци… Свако одговара искључиво за своја дела. Када већина у народу налази разумевање за претке, ближње или сународнике, који су чинили недела (етничка чишћења, геноциде), па још од жртве праве злочинца, појединац увек може да докаже да није исти као људи око њега. Ако постанеш лош човек, ако чиниш недела, само си ти крив, па чак и када ти мафија или маса прети смрћу. „Не бојте се оних који убијају тело“ (Мат. 10, 28).

Дакле, важно је разликовати добро и зло и важно је борити се против зла. Прво против зла у самоме себи и у својој заједници (породици, фамилији, међу пријатељима и комшијама, међу колегама на послу, или у својој струци, у својој парохији, у својој општини, у својој странци, међу идеолошким саборцима, међу навијачима у свом клубу, у својој држави, у свом народу, итд.), а затим против зла у другима. Против зла у другима приморани сте да се борите, ако је оно окренуто ка вама. То је самоодбрана. Ако сте хришћанин, и то морате да радите као хришћанин и да из свог друштва избаците оне који то раде нехришћански.

Када већину у неком друштву чине добри људи, који свакодневно чине добра дела, и увек се против зла боре чинећи добро, у таквом друштву лоши људи не могу да се приме или шире, попут бактерије, која запоседа и чини болесним цео зуб, орган или организам. Пар људи или мања група не може да утиче на здравље народа, ако је већина здрава. Лоши људи морају да траже друштво у коме нема одлучне борбе против зла, или друштво које воли и негује злочинце, криминалце, мафијаше, лажове, лопове… и где се они осећају као код куће. У свету увек постоје и добри и лоши људи, и добра и лоша друштва, народи… У неким народима некада се зло брже и лакше шири, у неким спорије и теже. Неке породице се одричу ближњих који су постали криминалци, а неке штите убице, силоватеље, лопове, преваранте… Неке породице се стиде свог члана који је постао политичар или судија или полицајац и краде државу, а неке се поносе, или само ћуте зато што имају личне користи и користе његове везе. У неком селу одмах пријаве полицији педофила, а у неком селу сви ћуте и нико не реагује када имају таквог у својој средини, а некад има и заштиту полиције и суда. У неким државама, кад избије афера, министар подноси оставку или буде ухапшен, а у неким државама има доста афера, сви знају ко и како краде, али нико не одговара.

Постоје државе у којима се грех шири без озбиљног отпора, такве државе стварају и штите лоше људе (од ратних злочинаца и убица, преко тајкуна и банкстера, до политичара који се прогоне због корупције), али Србија не мора да буде међу таквим државама. Већину у Србији чине у суштини добри људи, само треба да покажу више храбрости. Скоро свака заједница то може да буде, ако у тој заједници постоје људи који разликују добро и зло, и храбро се боре против зла. Јер, што је више заједница (радних колектива, друштава, група, породица и фамилија, итд.), унутар државе, у којима постоји одлучна борба против зла, више ће и цела Србија да буде таква. Што је више парохија, у којима лоши људи постају добри, или се избацују, толико ће цела Црква да буде боља. Црква је здрава када је пуна грешника који су се покајали. Што је више таквих грешника у Цркви, друштво је здравије.

Све почиње од борбе против зла у самом себи. Што је више појединаца који теже добру и имају храброст да се супротставе злу, у друштву ће бити више добрих људи. Што је више појединаца који су победили зло у себи и боре се против зла у својој локалној заједници, то ће на нивоу државе, региона и глобално, стање ствари бити боље. Добри људи стварају друштво добрих људи, бирају добро друштво, а избегавају лоше људе и лоше друштво.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, борба, друштво, људи