Слободан Антонић: Грађански рат

Не смемо дозволити да изгубимо здрав разум – ма колико да смо оправдано незадовољни и љути

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

Овај текст настао је пошто сам чуо изјаву мог поштованог колеге с факултета, а који је, на питање новинара „Шта би за Тебе била наша (?) победа?“, одговорио: „Победа би била када бих видео како пливају по Сави и Дунаву (смех, аплауз). И неће бити победе без њиховог пливања“ (овде10:47-11:15).

Сећам се да је мој уважени колега и раније давао сличне, сликовите изјаве. А оне су често наилазиле на радосно одобравање у делу наше публике:

„Петог октобра 2000. била су два смртна случаја (…), неки су добили грдне батине, пробрани. И сада ће бити пробраних који ће добити грдне батине“;

„Ако бих се политички ангажовао и ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију. Неке ствари се не могу безболно решавати. Негде мора хируршки нож да се употреби“ (извештај с трибине). Поручио је властодршцима да „пакују кофере и иду на авион“ или ће бити „озбиљне туче у којој се и животи губе“, „морамо бити спремни на озбиљну тучу“, јер треба „отровну главу ударити маљем“.

Волео бих да их јуримо по улицама“;  (на питање новинарке: „Ипак нисте били за упад на РТС?“): „Ако упадате тамо, шта ћете без дугих цеви? Вашем колеги (новинару РТС – С. А) упере дугу цев у главу и кажу: `Читај припремљен текст, управо смо преузели власт`. Није то само РТС, ништа нисте урадили ако нисте и водеће политичаре повезали.“

„Имате португалску Револуцију каранфила, када је војска свргла фашистички режим и увела једногодишњу диктатуру. Мислим да би то и за Србију било препоручљиво“

Исто тако, један познати редитељ, који себе такође сматра левичаром, има слична очекивања:

„Патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу“. (новинар: „Мислите ли да ће нам се та крв десити?) – „Не мислим, надам се да хоће“.

Морам да признам да нисам баш неки љубитељ фантазија о крви, јурењу по улицама, ударању маљем, „озбиљној тучи“, „хируршком“ ножу и људима „у Сави и Дунаву“. Последњи пут, колико се сећам, Срби су у Београду плутали Савом у време НДХ, а Дунавом у време мађарске окупације Бачке. Шта ће нам то?

Оно што ме, међутим, узнемирава јесте да примећујем како наши левичари најављују насиље без икаквог осећаја да је то ипак нешто неодговорно и срамно.

Драган Поповић, рецимо, обећава да ће „кад падне власт“ споменик Стефану Немањи „вала да лети у ваздух“, а Дашко Милиновић најављује да ће тада „верски храмови подигнути од 1990. до тренутка револуције бити срушени – прегадни су и беспотребни“. Исти левичар, 7. јула, на констатацију да је „на данашњи дан, 1941. године, Србин пуцао у Србина“ одговара: „Мислиш онако како бих и ја у тебе? И једва чекам прву прилику, пичка ти мртва материна фашистичка!“

Весна Пешић, са своје стране, обећава: „Ја сам за реваншизам, без милости да пљачкашка банда препуни затворе“, а Јелена Лалатовић (Маркс 21) одушевљава се сентенцом Троцког коју је чула „у једној епизоди нетфликсове серије“: „За сваку кап наше крви, пролићемо реку њихове“ (када би још прочитала и неку књигу Троцког, нашла би много више разлога за радосно цитирање: „Држава, пре него што нестане, поприма облик диктатуре пролетаријата тј. најнемилосрдније државе која свестрано задире у живот грађана”; овде, стр. 278). Исидора Стакић: „Када ћемо престати да фетишизујемо дијалог?“ и „докле фетишизација дијалога?“ (нема шта да причамо, куршум и готово).

* * *

Наши „антинационалистички“ левичари, тако, остављају утисак као да прижељкују грађански рат – онако како је то желео и остварио Лењин.

Лењин је, наиме, већ 1914. године отворено најавио да „пролетерска парола мора бити – грађански рат“ (овде, стр. 211; исто, стр. 215). У септембру 1917, након успостављања либерално-демократске владе, он опет призива грађански рат: „Снага револуционарног пролетаријата неупоредиво је већа у ванпарламентарној него у парламентарној борби. То је веома важно запажање о грађанском рату“ (овде, стр. 111). Два месеца пошто је извршио преврат, Лењин егзалтирано пише да је коначно дошло до „грађанског рата, јединог законитог, јединог праведног, једино светог“ (овде, стр. 458).

А када су вође есера замолиле Лењина да се прекине грађански рат, Лењин их је назвао „застарелим политичарима који досадно цмиздре о обустављању грађанског рата“ (овде, стр. 49), проглашавајући: „Или победа у грађанском рату, или пропаст револуције“ (овде, стр. 40).

Коначно, у јануару 1918. Лењин је с поносом изјавио да су он и његова влада били управо ти који су започели грађански рат: „На све оптужбе због грађанског рата одговарамо: да, ми смо отворено прогласили то што ни једна влада није могла прогласити: прва влада у свету која може отворено говорити о грађанском рату“ (овде, стр. 70). „Рат који се данас пропагира“, поновиће Лењин и у јуну 1918, „јесте свети рат, то је грађански рат, рат радничке класе против експлоататора“ (овде, стр. 116). А тај и такав „грађански рат треба да потраје још много месеци, а можда и година; то треба да буде јасно руском човеку“ (овде, стр. 232).

Плакат са ликом Лењина

Лењинов грађански рат заправо је значио праксу масовних злочина, која се претворила, како је то уочио Солжењицин, у „унутрашњи геноцид“ (овде, стр. 15). За седам година Лењинове власти (1917-1924) убијено је више људи него за седам векова царске управе (овде, стр. 436). А Лењинови следбеници широм света, у наредних неколико деценија, отерали су у смрт више мушкараца, жена и деце него било који политички покрет у историји (жртве комунистичког терора, према више рачуница, изгледа да надмашују чак и жртве нацизма; овде, стр. 177).

Револуционарни терор Лењина није никога поштедео и ширио се у концентричним круговима: крупни капиталисти, монархисти, ситна буржоазија, десничари, сељаци-кулаци, социјалдемократе, интелигенција, десни и центрумашки радници… Наши леви интелектуалци који сањају крв по Београду вероватно су заборавили да су у Петрограду врло брзо и професори, књижевници или новинари дошли на ред.

„Своје искуство и знања – највишу људску врлину“, оптуживао је Лењин, „интелигенција ставља у службу експлоататора и служи се свим и свачим да би нам отежала победу над експлоататорима; она ће постићи да ће стотине хиљада људи умрети од глади“ (овде, стр. 103). Стога Лењин проглашава „рат на живот и смрт“ интелигенцији, тим капиталистичким „чанколизима“ (овде, стр. 465). А када је Горки замолио за милост, Лењин му је за руску интелигенцију написао: „То није мозак нације, то је измет“ („Это не мозг нации, а говно“; овде, стр. 48).

Да револуционарни терор има своју унутрашњу логику по којој се круг „непријатеља“ непрестано шири, видело се, претходно, и у Француској револуцији. Најпре су побијени монархисти, па конституционалисти, па жирондинци, па „неутрални“ јакобинци, па „сумњиви“ јакобинци, па „умерени јакобинци“…. – и када је „гвоздена метла“ дошла до најфанатичнијих јакобинаца, монтањара, Робеспјер је оборен и лудило је заустављено (видети овде).

* * *

– Далеко смо ми од револуционарног насиља – рећи ћете. То није нетачно. Али, додао бих, као nota bene – само зато што, у тренутној констелацији, то не одговара крупном, страном (колонијалном) капиталу.

Наши бели господари, наиме, сасвим су задовољни садашњим стањем у ком, по најнижим трошковима, користе све овдашње ресурсе – од вода и руда, преко тржишта, до радне снаге.

Колумна „Беле црнчуге“ С. Антонића (Стање ствари, 6. 3. 2018)

Али, ако би се, зло и наопако, формирала истинска суверенистичка алтернатива, која најчешће има и своју леву фракцију (овдеовде или овде), тешко да би нас наши господари тек тако испустили из својих канџи. Једна од опција је и прављење хаоса, после чега би нека од њихових компрадорских фаланги наступила да уведе ред.

„Антинационалистичка“ (заправо, компрадорска) левица, у таквом сценарију, добија на важности јер, као што сам већ писао, колонијална управа највише се боји домородачког „национализма“, који би могао да доведе до еманципације колоније. А функција опслужујуће левице управо је у томе да сваки суверенизам (патриотизам) приказује као фашизам, те да га на тај начин дисквалификује из јавног простора.

С друге пак стране, као социолог не могу а да не видим и чињеницу да је пријемчивост дела наше публике за сликовито најављивање политичког насиља повезана с дубоком социјалном или политичком фрустрираношћу значајних сегмената нашег друштва.

То да многе обичне људе, који се у својој свакодневици гнушају насиља, привлаче слике политичког терора, одраније је добро познат социјално-психолошки механизам, поготово у приликама када је долазило до масификације друштва (било економске, политичке или медијске).

„Омасовљени” појединац, социјално фрустриран, а медијски раздражен, напушта дотадашње моралне оквире у којима се кретао. Бесан и очајан, препушта се реторици насиља, без озбиљнијег размишљања о последицама, верујући да реторика насиља остаје тек „прича“ – да неће довести и до стварног насиља. Стога, он у тој реторици ужива као у каквој представи, а што му свакако помаже да се психолошки растерети.

У томе је и објашњење успеха оног нашег политичара, с почетка деведесетих година, који је непосредношћу, па и извесном црнохуморном духовитошћу, забављао масу и добио милион гласова – без обзира на отворену реторику насиља:

„У случају ако положај по Србе (у Хрватској) постане неугодан, бомбардоваћемо нуклеарку ‘Кршко’“ (Борба, 4. фебруар 1992, стр. 5).

„Румунима треба рећи да ако покушају да нас ометају (у пловидби Дунавом – С. А.) отићи ће у ваздух читава брана (тј. ХЕ Ђердап), па нека виде шта ће!” (Борба, 7. април 1993, стр. 6).

(Италијанској ТВ): „Имамо пројектиле ФФ-22 који могу досећи вашу земљу, али нећемо гађати војне објекте, јер је ту припремљена одбрана; у случају да будемо нападнути, гађаћемо ваше цивилне објекте” (Борба, 13. мај 1993, стр. 2).

„Платићемо 5.000 наших ратника с реденицима, сабљама и брадом до појаса. Прокрстариће они Косовом са својим четничким песмама, и 200.000 Шиптара ће побећи преко границе” (Наша борба, 1. октобар 1996, стр. 5).

Публика се забављала и „лечила“ овом реториком насиља. Али, такав дискурс, заправо, загађивао је јавни простор, потискивао јавни (здрави) разум и онемогућавао озбиљнију друштвену дебату.

Јер, као што је то уочила Хана Арент на примеру масификације немачког друштва, „ова (успешна) побуна маса против ‘реализма’ здравог разума била је резултат њихове атомизације, њиховог губитка друштвеног положаја којим су изгубили и целокупно подручје друштвених односа у чијем оквиру здрав разум једино и има смисао” (овде, стр. 49).

* * *

Закључак овог текста је да не смемо дозволити да изгубимо здрав разум – ма колико да смо оправдано незадовољни и љути. Насиље, наиме, престаје да буде неприхватљиво тек када су све остале опције исцрпљене и тек када против себе имамо власт која очигледно издаје свој народ или га, чак, и сама оружано напада.

Не мислим да су данас у Србији све опције исцрпљене. Такође, верујем да је истински интерес огромне већине овог друштва: мирно решење наше политичке и сваке друге кризе.

Бављење политиком захтева памет и стрпљење. А коме је до „озбиљне туче“ – нека лепо иде у боксерски клуб. А не да је призива из удобне фотеље ТВ студија, са свог Fb или Tw налога, или с позиције трилатерално-заштићеног професора.

Јер, као што је већ добро примећено, Србији није потребна никаква грађанско-ратна подела на нас и њих: „Потребни су јој честити, добронамерни, и слободољубиви људи. А они ће се већ договорити“.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 20. 8. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

11 replies

  1. Поштовани професоре, наша другосрбијанска елита директно потиче из крвавог комунистичког терора и физичког уништења српских националиста. Зашто заборављати партизане и њихово насиље. То је образац који се призива.

    Свиђа ми се

  2. „Много се усташије накупило у Београду“, Кардељ на Марка Месића метак у челу Христовог лика, дворске цркве на Дедињу.

    *Београд, привремено окупиран српски главни град

    +“Добра је свака мука која нас повезује и лоше је свако добро које нас раздваја“, зборио је Душко Радовић

    +Последња емисија „Београде, добро јутро“, 1983.
    Оно што се зна је да је током 1983. дошло до укидања емисије. У низу извора који су доступни, нигде се не помиње датум нити било која приближна временска одредница.

    Сматра се да је прави повод за укидање емисије (инициран из Председниства СР Србије тј. лично од стране Николе Љубичића) био дан раније.

    Тада је Душко читао ово: “Кад више не буде ни вас, ни ваше славе и привилегија, ваша деца ће продавати Дедиње деци фудбалера, певача, трговаца и накупаца. После краће паузе, Дедиње ће поново постати оно што је некад било.”

    Како забрана није била стигла одмах, Душко Радовић је своју емисију урадио и наредног јутра. Тада је настао овај снимак који је постављен. Након њега све је било само историја и сећање. Овде треба напоменути да су и пре забране у више наврата емисија и Душко били на тапету разних (како су се тада звале) “друштвено-политичких организација”.

    Из неких извора се може још и сазнати да је крајем 1983. одржан састанак на коме су се нашли одговорни људи из Студија Б, сам Душко Радовић и Иван Стамболић који је понудио да Душко може поново да започне своју емисију. Ту понуду, Душко је одбио на себи својствен начин “Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.”

    Свиђа ми се

  3. Све што је честито, добронамерно, слободољубиво и Миломе Богу приступачно, црвенокужна, мало грађанско – брозовска, другосрбијанско – велеиздајна, безбожна и ђавоимана буљук – фаланга онемогући ће у сваком спасоносним договору за Србље и Србске земље, или ће покушати да их затре на бестијални, рајетинско – колонијални, наказно – изопачени начин, јер то је свеколики накот оних којима је било часно живети са титом, и који осташе на његовом путу, а како јесте и било и са милошевићем, са петоктобарцима, са снс сектом…Свима њима издајницима и србском злотворима братоубилачки, “ грађански “ рат јесте циљ, да нас нема, да нас преведу у непостојање, у заборав, као да нас никад ни било није, а да то сами ми починимо… Да не буде тако, после исцрпљивања свих “ грађанских “ опција, “ демократских „, “ модернистичких и постмодернистичких „, баналних и таштих, какви и јесу, остаје једино спасоносни, за живот вечни, узани, трновит пут – повратак Богу Сведржитељу, кроз покајање, молитву, метаноју, подвижништво, причест, мучеништво, ослободилачки рат за Крст Часни и Слободу Златну, за Царство Небесно, у Господу, кроз Господа, Господом,за Господа Бога Свељубљеног, Тројичног, Једносуштног…

    Свиђа ми се

  4. „Иван Стамболић који је понудио да Душко може поново да започне своју емисију„..кад већ начињемо тему…Иван Стамболић,током владавине С.Милошевића директор ЈУБМЕС банке.Тајне институције са огромним капиталом од продаје оружја.Сјано плаћено мјесто у супротности са тврдњом о прогону.
    Чедомир Јовановић је прије пар мјесеци рекао да су лешу Стамболића недостајале шаке ! !
    Убиство са мафијашким потписом.Отисци прстију,сеф…Налогодавац није покојни предсједник Милошевић !

    Свиђа ми се

  5. Loredana Bertè IL COMANDANTE CHE GUEVARA

    Свиђа ми се

  6. Колико видим из коментара за све су криви „комунизам“ и комунисти? При том се у комунисте трпа и кусо и репато и они које пас нема зашта да уједе и они који спадају међу најбогатије људе у Србији и који заговарају и спроводе најгори и најсировији пљачкашки капитализам. Иначе, пре комуниста су у Србији текли мед и млеко, а државу водили национално свесни људи и домаћини? Колико се сећам и како сам научио за својих више од пола века, комунисти нису ни постојали на крају првог светског рата. А тада су, да подсетим, наше „патриоте и добри српски домаћини“ који су водили Србију, на челу са нашим краљем, оне који су нас убијали и чинили стравичне злочине над нашим народом у западној Србији примили у заједничку државу као себи равноправне и браћу. И не само то, све Хрвате, Словенце и муслимане који су били официри у аустро-угарској војсци су примили у војску нове државе и још им дали више чинове. Чак је један Словенац који је био министар у Аустро-угарској постао министар и у влади новостворене Краљевине СХС? Уз све то смо се на Париској мировној конференцији свађали са савезницима због тога што су тражили да и Словенци и Хрвати као поражена страна плаћају ратну одштету, због чега смо остали без динара ратне одштете иако смо збили земља која је у првом светском рату убедљиво највише страдала. Такође, нису комунисти први који су Хрватима дали државу у држави већ наше „патриоте и добри српски домаћини“ 1939. године када су дозволили формиранје Бановине хрватске. Поштована господо, ово наше страдање нема никакве везе са идеологијом, већ са менталним склопом нас као народа, нашом наивношћу и глупошћу и алавошћу и неморалом појединаца који нас предводе.

    Свиђа ми се

  7. @ Dragan R – Свака част Драгане! Најзад да неко каже истину овим лажним Србима, лажним патриотама и лажним православцима. Као да су неким мишеви из Брозових времена премрли од страха и заспали пре 4 деценије, а данас се пробудили и почели да пишу о свему ономе што нису смели док је Броз био жив. Не замерам им што су ћутали у та брозоморна времена, али боље нека наставе да ћуте и даље него да се баве трицама и кучинама док нам се земља распада и у моралном и у физичком смислу.

    Свиђа ми се

  8. @Dragan R

    Поштовани Драгане, комунисти јесу одговорни за пропаст Србије, то је чињеница, која многима није по вољи, јер би се онда поставило питање одговорности за многе злочине и невероватне промашаје. На пример, ко је предао предао Космет Албанцима, да није великосрпска експлоататорска лика? Да ли знате да је Титова социјалистичка Југославија тек 1959. године достигла производњу пшенице труле Краљевине Југославије, у којој се по Вама тако тешпко живело да је револуција била неизбежна. Иначе, комунисти су и пре настанка Југославије, у новембру 1918. године, убачени на простор будуће државе с циљем и извођења револуције. То је све опора истина. Погледајте када стигнете следећи интервју: http://www.pecat.co.rs/2019/08/milos-timotijevic-partizansko-cetnicki-rat-poceo-jos-1919/

    Свиђа ми се

  9. @Dragan R
    Спефицичност комунистичке владавине Србијом и над Србима јесте та што је било нешто добрих одлука (описмењавање, рад на обавезном школству) и било је много више катастрофалних одлука са циљем сатирања Српства.Од форсирања грађанског рата и братоубистава, преко пасјих гробаља, Озниних масовних убистава виђенијих Срба, прекрајање граница како се Титу, односно Хрватима хтело (Бока Которска припојена Црној Гори без да је ико питао народ, Славонија, Барања, Далмација, Лика, Кордун, Банија припали Хрватској, нико народ није питао), стрељано без суда око 15000 краљевих војника и многих цивила у Словенији након што је Други светски рат званично завршен; забрана ексхумације Срба из безбројних стратишта НДХ и бетонирање јама да се комшије убице не наљуте и увреде, а угрози ,,братство и јединство“.

    Чак и Ваше позивање на ,,ментални склоп Срба“, те алавост ,,оних који нас предводе“ и тсл. као узрок нашег страдања је била комунистичка посластица звана неограничени српски аутошовинизам.

    @Авакум
    Иста примедба око аутошовинизма се односи и на Ваш коментар да нам се ,,земља распада и у физичком и у моралном смислу“.

    Увек сам се питао зашто неки Енглез, који живи у де факто империји направљеној на крви стотинама милиона других људи, не каже ништа слично за своју земљу.

    Свиђа ми се

  10. Нека нам, као и антифашистичкој руској и белоруској браћи, наши ПАРТИЗАНСКИ ХЕРОЈИ буду путоказ да се ни данас, попут квислинга, не уплашимо, не предамо и не капитулирамо пред окупатором.
    НЕМА ПРЕДАЈЕ!

    „Partisan Graves“ – Song dedicated to Yugoslav and Soviet Partisans – ruska pesma, prevod na srpski

    Свиђа ми се

  11. Po meni dosta „isforsiran“ tekst posle nekoliko odlicnih od strane g. Antonica. Za pocetak neka podigne dva prsta svako ko moze da zamisli Jovu Bakica kako u skoli radi fizicko? A gde je onda tu premlacivanje ljudi, jurenje po ulicama i bacanje u reku? Seniori koje smo videli na slici kod osnivanja Bakiceve „samoodbrane“ sem Nikole Koja i jos jednog kojeg ne prepoznajem rizikuju zivot ako bi pokusali da pretrce 300 metara, mada mi je i Kojo tu delimicno upitan. Radi se o grupi vracarskih blejaca, povlascenih „sistemskih disidenata“ koji u zivotu nista teze od kasike nisu podizali i sav njihov revolucionarni zar moze postati stvarnost samo i iskljucivo ako bi im okupator darovao „izvrsioce radova“.

    Hajde da rascistimo jos jednu stvar. Osoba koja podrzava hrvatsko muslimanske ratne ciljeve u Srbiji sebe moze da nazove „levicarem“ ili „samoodbranom“ u pokusaju da za svoje nedelo sebi pribavi kakvu takvu demokratsku ili politicku fasadu. Mi ostali treba da znamo da osobe koje podrzavaju muslimansko hrvatske ratne ciljeve mogu da budu samo ustase. Postojanje ustasa u nasem javnom prostoru rezultat je petooktobarske okupacije koja za posledicu ima selektivnu primenu zakona. Tako ce Vladimir Dimitrijevic ili Cirjakovic doci pod udar „zakona“ za delikt misljenja a sistemski disident Bakic za istu stvar ce eventualno biti malo ismevan u Informeru i ostavljen da radi to sto radi. Ako sistemske disidente koje Antonic pominje i mi pocnemo nazivati levicarima ili kako vec, to znaci da ih mi isto aboliramo od zakonske odgovornosti i prihavatmo kao stranu ili partnera u okviru „demokratskog dijaloga“. Prilicno sam siguran da vecina nas ovo apsolutno ne zeli.

    Na kraju je i sam uvod u tekst sporan: „Ne smemo dozvoliti da izgubimo zdrav razum“. Ja se izvinjavam, ali ko smo to „mi“. Jovo Bakic i njegova grupica vracarskih blejaca ne dele svoje probleme sa bilo kojim obicnim covekom u Srbiji, samim tim ih i ne predstavlja. Bio bih vrlo neprijatno iznenadjen da g. Antonic smatra da ga Bakicevci makar delimicno predstavljaju. Posledicno ako je Jovo Bakic izgubio zdrav razum, ja zelim da uverim sve citaoce da sam ga ja sacuvao, a verujem da su ga sacuvali i oni, pa je gubitak razuma iskljuciv problem sistemskog disidenta Jove a ne nas.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s