Вук Драшковић: У Бриселу и Вашингтону детектована малигна улога тајних руских служби и њихових испостава у Србији

Русија, која се буни, опомиње Србију да јој Русија, која говори да је Стаљин био у праву, није ни пријатељ ни заштитник, нити је то икада била

Стаљинов ланац само за Србију

„Нека све душе почивају у миру, никада нећемо поновити ову грешку!“ – пише у Хирошими, на споменику жртвама атомске бомбе бачене на тај град у августу четрдесет и пете. Хирошима, па Нагасаки, три дана касније.

Од америчких атомских бомби, јединих у досадашњој историји човечанства које су бачене на неки народ и државу, убијено је и на одложену смрт осуђено близу пола милиона људи! Скоро сви били су цивили. Бомбе и гранате савезника починиле су сличан помор и у Немачкој, и до темеља разориле највеће градове.

И Јапанци, и Немци, прихватили су кривицу својих режима за крвави рат који су ти режими покренули. Кривицу не само за злодела немачких и јапанских нациста широм света него и кривицу за све ратне жртве и трагедије у њиховим народима.

А ми где смо? Сад ће три деценије од избијања рата у Југославији и убиства те државе. Више од двеста хиљада мртвих и рањених, неколико милиона избеглих и по западном свету расељених. Званично, рат је угашен после хрватске „Олује“, у Дејтону, и протеривањем државе Србије са Косова, пре двадесет година. Рата нема, а рат не престаје. Не убија се ни куршумима ни гранатама, него речима. Мржњом која се, као бензин по жару, просипа по неугашеним ратним ранама.

Од свршетка ратова, у којима су спаљене обе Југославије, и Александрова и Титова, у чије је и стварање и обнову узидано највише српских глава, у Србији траје, непрекинута и све жешћа, кампања слављења и уздизања главних криваца за рат, поразе и злочине. Лелекањем над само мртвим Србима, обавља се лоботомија и над мозговима људи који памте шта је било и како је било, а у душе младих, који и не памте деведесете, убризгава пропаганда о антисрпској завери Америке и Запада, зачињена култом Русије, као једине заштитнице Срба.

„Стаљин је, четрдесет и осме, био у праву!“ – поручују пропагандисти из Москве. Стаљин, заиста, и јесте био у праву. Одбили смо, тада, да постанемо Стаљинова губернија и да се – излечимо. Да добро упознамо тај загрљај и да се, чим стисак попусти, окренемо ка Европи и Америци. Као што су то учинили Бугари, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци. Сви. И као што, данас, стотине хиљада Руса напуштају Русију, чији стратези зазиру од европског и америчког вируса демократије и људских слобода, па преко својих тајних служби настоје да потпире хаос, расколе и старе мржње међу европским државама и народима. Србија им је централно упориште на Балкану. Због руске, тобожње, одбране непостојећег суверенитета Србије над Косовом, Србију држе као заробљеника који не може и не сме да раскине своје окове, да се одвеже од крвавог наслеђа режима из деведесетих, крене ка Западу, духовном и моралном оздрављењу, сарадњи и помирењу у региону.

Да је Стаљин био у праву, те мрачне службе не поручују ни Хрватима, ни Словенцима, ни Бошњацима, ни Албанцима. Стаљинов ланац је, данас, само за Србе и Србију. Са тог ланца отргнуле су се и Црна Гора и Северна Македонија, иако руске службе то још не признају. Лидери црногорских Срба, осуђених за неуспели пуч службе ГРУ у Црној Гори, јавно говоре да је Владимир Путин њима председник, а Русија отаџбина. Главешина једне политичке партије у Србији захтева да српски народ на Косову, цркве и манастире поклонимо Русији. Привремено, док се не уруше Америка и Европска унија!

Од свршетка Другог светског рата Србија нема својих националних служби безбедности. Од Озне и Удбе, па до данашњих служби, све су оне са генима, заветима и поступањима својих родитеља: НКВД-а, КГБ-а, ГРУ-а…

Та хидра, њени молитвеници и верници, омча су око врата и Русији. Гурајући велику земљу највећег европског народа у сукоб са Европом, Русија се одваја и од Русије, од своје историје, вере, науке и културе. Европа је била узор и Петру и Катарини, творцима најмоћније европске империје, у Европу су они били загледани.

Зачиње се отпор храбрих и умних Руса, упркос масовним хапшењима и варварским претњама да ће држава одузимати и децу побуњеника! Русија, која се буни, опомиње Србију да јој Русија, која говори да је Стаљин био у праву, није ни пријатељ ни заштитник, нити је то икада била.

Коначно, и у Бриселу и у Вашингтону, детектована је малигна улога тајних руских служби и њихових испостава у Србији. Демаскирање и демонтажа те пирамиде предуслов је сваког напретка ове државе и народа у њој.

Аутор је председник СПО-а и бивши шеф дипломатије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Данас, 14. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

11 replies

  1. Неко би требало рећи Вуку да „крај историје“ неће наступити, да Запад и без малигног утицаја руских тајних служби духовно и морално опада, да свет није исти као пре тридесет година када НАТО и ЕУ нису имали алтернативу. Човек као да је заробљен у времену. Мада пре бих рекао да се држи своје ортодоксије да не би изгледао као највећи лузер деведесетих. Овако, због своје сулуде и глупе доследности поседује бар минимално поштовање.

    Свиђа ми се

  2. Кад год прочитам неку његову изјаву, питам се да ли је овај човек уцењен Хагом или је стварно пролупао.
    Српски антикомунисти су били врло прозападно оријентисани, што је логично, али негирати антисрпску политику Запада, безумно је. Данас је немогуће бити српски патриота и бити про-западно оријентисан. Запад нам то није дозволио.
    Сем тога, сам Запад, сама западна демократија се претворила у антинационални и репресиван систем у којем се људи хапсе и суде за написану и изговорену реч, баш као што је то било у комунизму. Ако је неко био против комунизма зато што је овај био антинационалан и зато што је угрожавао слободе појединаца, онда он мора бити и против онога што се данас на Западу назива демократијом. Но, ми знамо да је Драшковић био узоран чјан СКЈ, зар не?

    Свиђа ми се

  3. Autor je ***** i bivši komunistički agitator. Nema službe za koju nije radio.Autor je nekada promovisao sve što danas kritikuje. Autor brže menja stavove, nego čarape. Autor umišlja da nekoga zanima šta ima da kaže. Autor je pročitana knjiga. Autoru je istekao rok trajanja. Autor **** **** * ne može nametati svoju viziju budućnosti i svoj nakaradni sistem vrednosti našoj deci. Da, autor je **** u svakom pogledu!

    Свиђа ми се

  4. Отворим јутрос СС новине на овој страници и запахну ме смрад вербалне дијареје ******* ******.

    После овквог еколошки угрожавајућег излива нечисти, потребно је употребити средства за дезинфекцију и дератизацију…

    Предложио бих следеће у сличним случајевима — уместо директно приказаног текста ставити само адресу (линк) уз упозорење — „Пажња! Опасно по здравље, отворите линк на сопствену одговорност!“.

    Свиђа ми се

  5. Шта други говоре о Вуку Драшковићу, о његовим ПРО- “визијама“ за моментални
    улазак Србије у НАТО.

    Miodrag Tomć Stublinski
    7. август 2015. у 15:58

    VUK U JAGNJEĆOJ KOŽI
    De te fabula narratur !
    Na antikomunističim demonstracijama 1968. Vuk Drašković je igrao kozaračko kolo.
    Revnosni član Komunističke partije postao je sekretar Miki Špiljaku, potom je „crvena
    mušica“ stigla u TANJUG i kao komunistički špijun u Južnoafričku uniju. Kad je
    njegova voljena Kompartija preminula pokrao joj je ukopninu sa grudi i krenuo u
    književni popilizam. Malčice srbovao u „Nožu“ pa još malo u „Molitvi“ a onda se u
    novoudbaškoj tajnoj sobi zakleo Miloševiću da će mu biti verna i odana „opozicija“
    Četnik početnik je preko petokrake zakačio četničku kokardu, od Titove slike napravio
    obrtaljku pa je sa one druge strane zalepio Čiča-Dražinu sliku. Naprasno se zaljubio
    u monarhiju da bi se kod spomenika Karađorđu narugao princu Aleksandru
    Karađorđeviću jer ga je sačekao sa upaljenim svećama kao da je bio parastos a ne
    doček, božemeprosti.Uz Miloševićevu pomoć brzo se oslobodio Šešelja, Mirka Jovića,
    pokreta „Sava“, prisvojio „četnike“ vodajući, po Srbiji, na povocu, Dražinog sina Branka
    a potom i unuka Vojislava.
    Iščekujući raspad Jugoslavije kao ozebao sunce, sekao je ruke, do lakata, svim
    Muslimanima koji podignu zeleni barjak. Iscenirao „9. mart“ i kojekakve „vidovdanske
    sabore“ od naivnih, ojađenih, izgubljenih i ozlojeđenih Srba patriota. Rezultat
    Draškovićevog lažnog opozicionarstva su stotine prebijenih mladića i devojaka,i smrt
    nekoliko mladih ljudi i policajaca .i dva tri lažna samoubistva iz zasede. Za to vreme
    Vuk se iz Mirijeva seli u „citadelu“ na Topčideru koju iznutra čuvaju akrepi, vampiri i
    električna struja a spolja „kobre i zvečarke “ Dvorac mu je darovao lično Slobodan
    Milošević tek kad mu je Vuk na „kanabetu“ podneo isrpan izveštaj o tome kako je
    ugasio i posledenji patriotski plamen u srcima ojađenih Srba. Ličnu gardu je pretvorio
    u „Srpsku gardu“ i krenuo tamo „gde se bjeli to prokleto Livno“. Oba komandanta
    „Srpske Garde“ Đorđe Bošković Giška“ i Lainović Dugi“ tajansveno su likvidirani a
    Vuk se zakleo u svetog prepodobnog Isaiju da „nikad nije čuo za „Srpsku gardu“
    niti da tačno zna čiji bi mogao Gospić da bude ‘ Jal Srpski, jal Rvatski a zašto ne bi
    bio malo i Turski? Potom je kumu Šešelju srdačno pomogao da ode u Hag umesto
    njega .a kad su nas zasule bombama zločinačke armije NATO pakta Vuk se sklonio
    u donje podrume gde je strasno zavoleo generala Klarka, DŽejmi Šeja, Tomi Blera,
    Klintona,lepog Kristoifera, babu Olbrajtovu itd. Od tada njegova ljubav prema NATO
    zločincima je narasla do patoloških razmera. Ni dana ne može život da zamisli bez
    brundanja NATO aviona i detonacija njihovih razornih bombi. Danima zuri u prazno
    nebo jer pogledom ne prati američke „tomahavke“ koje su krenule na VMA,
    Generalštab. Toranj na Avali, voz i autobus pun civila i starački dom u Aleksincu a što
    jedna da ne svrati i u kupatilo male Milice Rakić i ubije to nedužno detence na noši?
    Da li se neko pita zašto Vuk tera Srbiju odmah i sad u NATO? U strahu su velike oči,
    a ni Giška mu neda mira. Svake noći ga sanja kako mu Giška pominje „Srpsku gardu“,
    tužioca Bramerca. Kad seVuk , posle noćnih mora sav u znoju probudi, zavapi na sve
    tri zapadne strane „Hoću u NATO neću u Hag“.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. Тешко је и коментарисати овакав садржај. Стога подржавам предлог Дон Киксота

    Свиђа ми се

  7. РУСИЈА У ПЛАНОВИМА И НАМЕРАМА РУСОФОБА

    У овом контексту указали бисмо на русофобичну делатност Михаила Александровича Бакуњина (1814-1876 г.), теоретичара анархизма и једаног између осталих руских идеолога народњака и социјалиста. Бакуњин је свуда подбадао на друштвене нереде. Мрежа његових агената или саучесника била је разграната не само у унутрашњости подземне и подривене олигархиске Русије, већ и на њеним границама, нарочито у Пољској… Није дакле изненађујуће, што је 1862 године Бакуњин преузео програм Катехизиса Уједињених Словена, већ га и проширио. У једној брошури коју је издао под насловом “Мојим руским и пољским пријатељима”, он изјављује:

    “… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…” Јасно је да се под “Великим Изабраницима” подразумевају чаробњаци међународне Масонерије. Не заборавимо да је руски нихилизам само огранак Републиканског Универзалног Савеза ( Alliance-republicaine-universelle in America), који је основан 1865 године, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, италијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајка.

    Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за
    експерименте, имали су мисију да потресу свет, да се припреми и да се подвргне
    под јарам Cветске Bладе тзв. “Великих Изабраника”, „великих кадрова“ европског
    и америчког тријалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, реакционарног,
    мулти-корпоративног и револуционарног империјалистичког лидершипа у остварењу
    овог програма „високе паладистичке масонерије и великих међународних
    финансијера” (Imperium universel – Novus ordo saeculorum) – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernemet mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 131).

    Да би се ово постигло, руски народ је морао у ХХ столећу да буде потчињен Светској Влади тзв. „Великих Изабраника“ и да пред њима падне на колена. То је имао у виду
    између осталих и амерички сенатор Џемс П. Варбург (J. P. Warbourg ), кад је у
    току 1950. године дословно рекао:

    “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино
    питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу
    њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of
    conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    За остварења тих планова и намера указали бисмо на књигу Олега А. Платонова, коју је објавио под насловом „Русија под влашћу масона“, где између осталог стоји:

    „Први корак светске масонске закулисе у успостављању масонске мреже на територији СССР била је операција проналажења лица у нашој земљи, који могу постати утицајни агенти…

    Нови процват масонских ложа десио се за време такозване перестројке. Специјалним указима М. С. Горбачова, а мало касније и Б. Н. Јељцина масонство је поново легализовано и снажно проширило сферу своје делатности на рачун масонских клубова и других организација основаних ради постизања масонских циљева. У постојећем облику масонство представља огромну претњу руском друштву…

    Бедем данашњег западног светског поретка су Сједињене Америчке Државе, које слободни зидари читавог света сматрају за масонску државу, за велику масонску надржаву. Председник и влада САД састоје се од високих достојанственика чланова масонских ложа. Данашњи председник САД Б. Клинтон – познат читавом свету неморалан, дугих прстију, – члан је елитне масонске ложе Лобања и кости. Његов претходник Џ. Буш – члан је неколико ложа шкотског и јоршког реда. Један од најпоштованијих америчких масона (33) председник Г. Труман изјављивао је да гради свој државнички рад на принципима масонства и жели да се ти принципи прошире на читав свет…“ (Види: Олег А. Платонов, Русија под влашћу масона, Београд, 2002, стр. 7, 69 -71).

    Полазећи од чињенице, констатовали бисмо да је у току 1992. године објављена фотографија Горбачова у друштву моћника Рокфелерове „трилатералне комисије“ (тајне надвладе „новог светског поретка“) и чланак у београдском листу „Осмици“ под насловом „Горбачов пион масонерије?, где између осталог стоји:

    „Многи експерти су опазили да је августовски пуч против Горбачова био заправо лажан и
    да су његови организатори остали у сенци. Истраживач руског листа ‘Руско дело’
    открио је на страницама промасонског листа ‘Час пик’, од 24 јуна прошле године,
    ребус који најављује све елементе па чак и датум пуча, изведеног за рачун
    против руске стратегије масонске интернационале капитала…

    Завера има много шири, НАДДРЖАВНИ КАРАКТЕР. Датум пуча слаже се са датумом потписивања Директиве Службе националне безбедности Сједињених америчких држава бр. 20/I од 18. августа 1948. године, под именом ‘Циљеви Сједињених америчких држава у односу према Русији’. Наречена Директива, у изводима гласи:

    ‘Наши основни циљеви у односу према Русији, у суштини, своде се на две ствари:
    а) свести на минимум снагу и утицај Москве;

    б) спровести корените промене у теорији и пракси убутрашње политике, којих се
    придржава садашња власт у Москви (…)
    Наши напори да Москва прихвати наше концепције, по снази су једнаки начелу: наш циљ
    – то је збацивање Совјетске власти (…)

    Као прво, ми нисмо везани одређеним роком за постизање наших сиљева, у мирнодопско време (…)

    Као друго, ми, с правом, не морамо да осећамо никакву кривицу… Није наша ствар да бринемо о унутрашњим последицама до којих може довести прихватање ове концепције у другој земљи, исто као што не морамо себе оптерећивати било каквом одговорношћу за те догађаје. Наш посао се своди да радимо и остваримо оно што би тамо помогло да се изврше унутрашње промене…

    Ако узмемо најгору могућност, то јест, очување Совјетске власти над целокупном садашњом совјетском територијом (реч је о рашчлањењу Русије), онда морамо захтевати:

    а) испуњење чисто војних захтева (предаја наоружања, евакуација из кључних рејона,
    итд.), с циљем да за дуго време обезбедимо њихову војну немоћ.
    б) Испуњење услова који доводе до обезбеђења значајне економске зависности од
    спољног света.

    … Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују, да чак и некомунистички и номинално пријатељски режим:

    а) не располаже у будуће никаквом војном моћи,
    б) у економским односима силно зависи од спољног света,
    в) нема озбиљну власт над главним националним мањинама,
    г) не не успостави ништа налик на гвоздену завесу…
    Али ми морамо, ако не милом, онда силом, да их придобијемо, ради заштите наших интереса’…

    Ево коме је био потребан ‘пуч’! Ето одакле ветар дува!

    Историја учи да је пост-стаљинско руководство испуњавало и испуњава све до данас,
    Директиву Тајне службе САД бр. 20/I, од 18. августа 1948. године… То речито
    говори о чињеници да, будући да четрдесетогодишња директива боље описује стање
    и догађаје у СССР-у неголи све директиве ЦК КПСС и Совјетске Владе, над СССР-ом
    није постојао, и не постоји никакав реални суверенитет. Реални суверенитет неће
    постићи ни тек образоване ‘назависне’ републике, које је масонерија 1917.
    године потчинила. Оне га неће постићи, како у саставу СССР-а, тако и изван
    његовог састава. Врховним Совјетима република, савезних и ‘независних’, одавно
    је време да се замисле над менанизмом и начинима управљања СССР-ом, по
    директивама Службе националне безбедности САД.

    За кога раде Горбачов, Јељцин, Крујчов и њихови потчињени?

    Све што се десило у земљи од 18-22. августа – то је гнусна, провоикациона фарса, чији је циљ био растурити КПСС, из разлога њене неподобности за масонерију у савременим условима. Такође, развластити и уништити Оружане снаге, КГБ, МВФ и њихову инфраструктуру. Направити у земљи хаос да би се профитирало на несерћи, као што се то већ једном десило после 1917, године, кад су Русију пљачкали сви, како је ко желео.
    За неке је ово што се десило – рушење животних идеала. За неке- пораз у борби за јаслице власти. За неке- победа у хладном рату. А за остале – историјски пикник, фарса,
    прописана одозго, која је само епизода у градњи ‘васељенског Соломоновог
    храма’. Све је то, – цинизам, тачније ЈЕЉЦИНИЗАМ – чак и под условом да Борис
    Николајевич Јељцин до рано ујутру, деветнаестог августа, и није знао да ће га
    довести и поставити на тенк, да би га потом излили у бронзи.

    Победила је концепција Јавлинског која је предвиђала предају земље, као експлоатационе зоне, светској интернационали капитала. После 1917. године, Лурије и Либерман, и други, подучавали су народе наше земље како да уређују своја домаћинства и привреду. Данас то чини Јавлински. Ништа се није променило. Преврата није било.

    Дошло је до промене фирме на руској филијали дућанћића…

    То је једна иста компанија која само ради свој посао. У ‘демократској’ штампи већ
    одавно се чује да ‘Руси не само да су људи другог реда, већ уопште и нису људи…’ (Превод из ‘Руског дела’)…“ (Види: „Осмица“, Београд, број 615 од 21.
    јануара 1992. године).

    Да само напоменемо, да и дан данас важи иста формула извесног европског и америчког лидершипа, да Руси представљају „народ друге или треће класе“, како то рече Јован Бањанин, зато су подржали, финансирали и одржавали краткорочни и експериментални фабијански, бундистичко-бољшевички програм у осакаћеној Совјетској Русији (Види: Јован Бањанин, Политика југословенског јединства против пунктација, раздора и мржње, Београд, 1933, стр. 5).

    У поређењу на збивања која су се одвијала у току 1991. године у осакаћеној Совјетској Русији, ипак се до сада ситуација можда у извесној мери изменила што потврђују и Платонова посматрања и подаци, који и данас не сумњиво потврђују његове тезе.

    Свиђа ми се

  8. За ових тридесет година, колико пратим, и теоријски и емпиријски, нашу стварност, могу да закључим следеће:
    – Србији и српском друштву благотворно би било да се сачува малигног утицаја Вука Драшковића, било као таквог, било са супругом му Даницом. Ово двоје учинили су десетоструко већега зла Србији и њеним грађанима него све руске и проруске обавештајне службе током историје.

    Свиђа ми се

  9. Подсећам на скорашњи текст Александра Чотрића са сличном тематиком и садржајем. Тешка је та борба против ‘малигног утицаја Русије’ и требала би да буде добро плаћена…

    Свиђа ми се

  10. Како је могуће да против Драшковића није подигнута оптужница у Хагу?

    Подсећања ради:
    http://www.cro-eu.com/forum/index.php?topic=3269.0

    Најлогичнији одговор зашто господин пише ове небулозе јесте – зато што је уцењен.

    Свиђа ми се

  11. 30 godina prođe u zabludama. Vuk je uvek bio glas razuma govoreći istinu narodu

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s