Кад покушава човек, без пророчких претензија, да скицира будућност – не би се изненадио да у Холандији па и понегде около направе прве огромне стаклене баште не само за поврће, него и за људе
Фото: ПБС
Увек кад из Србије дођем у Холандију, осећам се као да долазим из богате у сиромашну земљу. И заиста мислим да је то тако.
Квака је у томе што народ у сиромашној земљи, да би преживео, мора да постане богат, а у богатој може да постане и сиромашан. Ми то доказујемо.
Дочекао ме је онај стални ветар, киша мала али пада мало-мало, галебови криче, у ствари – осећаш се на обали Атлантика као да си на броду. Шиба ветар, стално те фајта нека вода, ти жмуриш и идеш напред, ко зна куд… Енглези су највише на броду, али и Американци као они са највећим бродовима, Холанђани – као спретни са конструкцијом и једрима, и још понеки из овдашњег комшилука.
А ми, Срби – научили смо углавном само, макар они старији, да правимо оне папирне бродиће које смо пуштали низ потоке и речице. А и шта ће нам бродићи. Ми живимо у срцу тла Европе, на Балкану. Браћа Грци су и на Балкану али су више на мору, они су посебан случај.
Као што је и руски излазак на било које море посебан случај. Руси су до колена у руској земљи. Огромној, наравно, али да не провоцирамо оне са бродова.
Све у свему, ето мене опет овде, где ван стакленика тешко да било шта можеш да одгојиш. И кад то схватиш – направиш толико стакленика да постанеш највећи извозник поврћа. А пре тога – репа, раж, купус и тако то…
Кад покушава човек, без пророчких претензија, да скицира будућност – не би се изненадио да у Холандији па и понегде около направе прве огромне стаклене баште не само за поврће, него и за људе. За живот. Као оне из СФ-филмова. Вежбају се људи. Да покрију и заштите све. Воле сигурност.
А ми најлепше покривамо сач.
Сами – остајемо непокривени. Па – помози Боже.
Ваљда ћу издржати овде још неко време.
Опрема: Стање ствари