„Вратите ми сећање!“ – захтева руска душа која се осећа потпуно покраденом
Пројереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)
Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки. Поред свих својих губитака – људских, оних који се односе на имиџ и ресурсе – руски народ је у ХХ веку пострадао и од овог насиља. Била нам је одузета прошлост. Бољшевици су узурпирали њено тумачење и мрвицу по мрвицу, у паковању које је одговарало узурпаторима, руском човеку су „милостиво изволели“ да сазна нешто о својој историји. Надесно се не сме, налево такође. Сувишна питања не треба постављати. Позивање на Лењина је обавезно. Све у свему, живота пре 1917. године није ни било. Била је само припрема за живот који је у потпуности наступио тек након Априлских теза, колибе у Разливу (колиба у којој се В. И. Лењин крио 1917. године за време прогона од стране привремене владе, прим. прев.) и оклопног воза на Финској станици. Кроз ову мисаону машину за месо на силу је прошло неколико генерација Руса.
У периоду информационе слободе ситуација се споро мења. Историја отаџбине је подједнако мало позната. И Рус још увек нема много ствари да воли (у историји), нема чиме да се поноси и нема на кога да се угледа. Овде су му опет оставили само делове Великог отаџбинског рата, као да у великој руској историји немамо ни за ким да плачемо, ни чиме да се надахњујемо.
Фото: Православие.ру
Један прост пример. Дана 24. јула била је једна у низу годишњица такозваног „Напада мртваца“. И прошло је већ 10 година откако је ова прича превазишла оквире ратно-историјске свести и постала симбол непокорности руског духа. Ради се о гарнизону тврђаве Осовјец на територији данашње Пољске коју је у току Првог светског рата руски гарнизон бранио од надмоћних снага противника. Исцрпљени због дуготрајне опсаде и храбрости Руса који су пружали отпор Немци су употребили гас. И кад је непријатељу преостало само да заузме опустеле позиције на њега су у последњи напад кренули жалосни остаци на смрт отрованих бранилаца тврђаве. Подвиг триста Спартанаца заиста није толико упечатљив у поређењу с подвигом војника и официра 226. пешадијског Земљанског пука. То је Брестска тврђава у Брестској тврђави, с њеним „умиремо, али се не предајемо“. То је руско јунаштво без преседана и то још под двоглавим орлом, а не под црвеном заставом.
И шта? Па ништа. Званични телевизијски канали тог дана ни намерно ни случајно нису прозборили ни реч о овом догађају. Они који желе да пронађу информације могу да лутају по просторима светске мреже. И тако је са свим осталим. Постоји мали број званичних датума кад се чују фанфаре и кад се одаје почасна стража. И има на стотине других датума избрисаних из званичног сећања, две хиљаде имена истераних из уџбеника или која нису ни доспела на њихове странице. Уколико је реч само о ратној историји, где је свенародно сећање на победу у Првом отаџбинском рату, односно у рату 1812. године? Где је сећање на јунаке Плевне, Цушиме, Шипке, Измаила, Бородина и тако даље? У дане кад би требало да се сећамо ових и других битака телевизор по обичају избацује из себе рекламу, ток-шоуе, глупе шале и пресне серије. И знање остаје код стручњака (знање помешано с горчином), а обичан грађанин, овај апстрактни „средњестатистички“ становник Русије остаје са својим нехотичним непознавањем историје домовине и с лажним стидом због њене наводне убогости.
Русија се тешко и споро опоравља од идеолошког бољшевичког насиља. И ради се о томе што су крах совјетског система, условно говорећи, као победу забележили савремени „следбеници Фебруарске револуције“. Не „почвеники“ (припадници књижевног и философског правца у Русији 1860-их година патриотског усмерења, прим. прев.), не монархисти, не хришћани, већ либерали, који би, да су живели у фебруару 1917. године поздравили одрицање цара и слом монархије без свести о томе какву ће то опасност ускоро донети. Победу над комунизмом славе управо они, тачније, само они. Они који су тада видели и који данас Русију виде искључиво као парламентарну, демократску, тржишну, либералну, прозападну и сл. земљу. Друга им не треба. За другу ни не желе да знају. А она, друга – која није стаљинистичка и није „керенска“ – постоји. То је царска Русија. И управо њу неки до дана данашњег не пуштају из мрака прећуткивања или из сумрака фалсификата. Прво је нису пуштали „црвени“. Управо они који су на почетку свог историјског тријумфа били просто бандити и стрвинари, а пред крај владавине су се претворили у патентиране лажове и тајне љубитеље капиталистичког комфора. А сад не пуштају либерали, који се подједнако као „црвени“ мрзе историјску Русију, или због оскудне памети, или због душевне мањкавости колективно улизују Западу.
Испоставља се да права Русија – она која је с вером, царем и отаџбином, она која у укупном масиву историје дуже од једног миленијума, заузима скоро цео миленијум – руском човеку није откривена.
Остављајући на извесно време по страни војну историју можемо и треба да говоримо о томе да предмет друштвеног проучавања треба да буде историја руског путника, историја руског научника. Уверавам вас да ту има о чему да се прича. И све ће то звучати подједнако ефектно као што је савременицима звучала Карамзинова „Историја“ кад је изашла из штампе. „Невски је опустео. Сви су седели и читали књигу. Као што је Колумбо открио Америку, тако је Карамзин сународницима открио сопствену историју.“
Куцнуо је час за поновни, више не исти, али колективни подвиг. Русија захтева откривање.
Узгред речено, и историја предузетништва у Русији би била крајње корисна и занимљива у наше лоповско време кад многи више не верују да се може живети без крађе и да човек може имати било какав другачији животни циљ осим новца. А било је, и сасвим недавно, вредних трудбеника, који су у току неколико генерација сопственим леђима и жуљевима сакупили велико богатство. Касније су га трошили – не на љубавнице, већ на потребе ближњих и даљњих, на науку, на уметност, на сиромахе. Неко би требало да нам каже имена ових домаћих Фордова чији кључ за срећу није био златни, већ француски.
Код нас се одржава „година Позоришта“, „година Филма“, „година руско-турског пријатељства“ итд. Али било би добро дочекати и годину „руског официра“ (и совјетског, али не само њега). И да се читаве године у различитим форматима прича о паметним људима и јунацима који су својим именима попунили странице историје, од „забавних“ пукова Петра (војне јединице које су првобитно формиране од другова царевића Петра и које су касније прерасле у Преображенски и Семјоновски пук, прим. прев.) до јунака који ратују у Сирији. И година „руског предузимача“ обећава друштвеној свести културни шок због свести о историјској истини и размерама њеног прећуткивања.
* * *
Знамо много гадости о Русији. Бољшевици су градили своју политику тресући прљав веш из прошлих епоха пред носом малограђанина.
Либерали-реваншисти граде своју политику на томе што показују прљав веш бољшевика, а ништа мање од њих нису криви за крах историјске Русије. Али се историја не ствара само од прљавштине и не састоји се само од прљавштине. У Русији је било много монашког подвига, научних озарења, сељачке довитљивости, ратног јунаштва и уметничке генијалности. Све то треба вратити савременом Русу, а пре свега снагама средстава за масовно информисање. Касније, кад се пробуди и прене, човек ће сам наставити трагање по музејима, књигама и предавањима. Али подстицај је потребан. И тражен је.
„Вратите ми сећање!“ – захтева руска душа која се осећа потпуно покраденом.
Са руског посрбила: Марина Тодић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
У суштини добар, дирљив и на жалост практично некористан текст прот.Ткачова. Он, између осталог каже и :
“…Русија се тешко и споро опоравља од идеолошког бољшевичког насиља…„Вратите ми сећање!“ – захтева руска душа која се осећа потпуно покраденом…“,
али пропушта да каже који је то предуслов неопходан за постизање циља – повратка сећања. Тај услов је теоретски доста једноставан – али практично недостижан за садашњу Русију: То је потпуно одрицање од- и недвосмислена осуда бољшевичког наслеђа, чишћење и уништавање трагова бољшевичке владавине – називa насељених места, улица, установа, уклањање њихових споменика у неке врсте “зоолошких вртова споменика“, чишћење наставних планова – од дечијег вртића до краја средње школе од свих бољшевичких фалсификата, итд., итд. Да ли је то могуће извести? У садашњим околностима, и у таквој друштвеној атмосфери и под таквим властодршцима који су добрим делом потомци бољшевичких апаратчика? Никада и никако!
Зато не треба гајити никакве илузије…Англосаксонци то добро дефинишу: It’s too late to cry over the spilt milk!
Veoma pametan komentar od g.Ionne.”Novo vino ,ne sipa se u mehove stare”’kaze GOSPOD ISUS HRISTOS u svojoj propovedi.Ne pravi se nova kuca na temeljima starim,jer ce se srusiti sama od sebe.Ni komunisti ,gde god da su preuzeli vlast nisu ostavljali ni spomen na prethodni sistema,brisali su i secanje na njega uz put uceci podanike svoje da je to bio neprijateljski kako on kazu”ne narodni sistem”.Takodje kada god se menjao i nacin veroispovedanja u ljudskome drustvu unistavane su ili prepravljane sve gradjevine i simboli prethodnog nacina ljudskoga izrazavanja vere u BOGA.Cinjenica da je u Srbiji i Rusiji izvrsena samo kozmeticka promena sistema naj ocitija je u do danas ne promenjenim komunistickim kadrovima koji su opstali na vrhu vlasti i u svim segmentima drustva i privrede.Dakako u pitanju su ljudi koji se protezu u vrhu sistema jos iz Brozovoga vremena,ili su u pitanju njihova deca ili najblizi srodnici iz drugoga kolena.Glupo bi bilo nabrajati ih poimence jer pored onih vrlo dobro znanih ,postoje i oni nevidljivi iz tzv.duboke drzave koji svaki sistem i drzava ima,osobe iz javnih i tajnih poluga drustva.Svi oni komunisti ili njihovi potomci koji nisu uspeli da se politicki ili ekonomski uhlebe u ovome kameleonskome drustvenom preobrazaju poceli su otvoreno za velike pare da rade za strane NVO sejuci otvorenu mrznju prema narodu kojemu bioloski pripadaju jer su tako porodicno vaspitavani,nadajuci se da bi zapad mogao da opet organizuju krvavu revoluciju u Srbiji odnosno Rusiji gde bi 0ni na novoj krvi nastavili vladavinu svojih roditelja.Tako da je u Srba i Rusa sve isto samo Josipa i Josifa nema.
То Иоанн Дубињин
Идеја о ”зоолошком врту” за споменике звучи сјајно. Бележим као релевантно и за српске прилике.
“…ciscenje i unistavanje tragova boljsevicke vlasti…”
Svaka prica o secanju pocinje sa zaboravom.Bez zaborava nema secanja.Od Platonovove “Drzave” brisanje, spaljivanje, proterivanje su temelji secanja.Izbaceno iz drzave, iz bica, iz secanja.Novovekovni Zapad pociva na Dekartovom i Lokovom unapred zaboravljanju svakoga znanja pre njegovog novog zasnivanja pred kojim ce celokupna proslost, kao pred Strasnim sudom, odatle i ta ideja, morati da se legitimise.Zaborav nije neka deficijentnost secanja, vec volja za zaboravljanjem, zaboravljanje u-napred, za-u-buduce, najbolje za-sva-vremena.Zaborav je podjednako potreban kada se zapocinje i kada se obnavlja, jer on je uvek unapred, sve i da nema neke proslosti da se zaboravi.Zato je i secanje samo oblik zaborava, podredjeno u-napred identifikovanim (identitetskim) ciljevima.Zooloski vrt sa boljsevickim statuama, bar nisu Pigmeji u zoovrtu,kao karika koja nedostaje, da parafraziram poznato Frojdovo zapazanje, ne bez ironije, da je nacizam napredak, jer spaljuje knjige, a ne ljude.Nikada nisam voleo muzeje, vrtove, zoo ili botanicke, svo to skupljanje kojem prethodi otimanje od vremena i prostora, rasporedjivanje, katalogizovanje, kategorizovanje, inventarisanje, restauriranje, konzerviranje, likvidiranje…
„Вратите ми сећање!“ – захтева руска душа која се осећа потпуно покраденом – каже Андреј Ткачов.
То исто кажу и Срби у Хрватској којима је ОЗНА украла идентитет год 1945.
Неки од њих, који су још увек живи, сведоче у филму “Дневник Диане Будисављевић” – победнику Пулског фестивала. Филм је посвећен херојском подвигу загребачке грађанке Диане која је из ужаса усташких логора спасла преко 10 000 српске деце.
Диана је за време рата педантно водила списак у који је уносила податке о деци : име презиме старост детета, родитеља, браће и сестара, место пребивалишта, коме је дете предато, ко га је и када усвојио . . .
На крају филма, сцена :
Мај 1945. Крај рата. Партизани у Загребу.
Иследник ОЗНЕе улази у Дианин стан са наредбом да му преда целокупну архиву. Војници износе тешки орман и бацају га на камион.
Та архива никад није пронађена. 10 000 хрватских грађана српског порекла је целог живота вапило :
“Вратите ми сећање” !
@Деда Ђоле
“Та архива никад није пронађена. 10 000 хрватских грађана српског порекла
је целог живота вапило :
“Вратите ми сећање” !”
Каква глупост?!
Како могу 10000 побијених да вапију ”целога живота” – када су побијени и мртви?
Хтватски грађани НДХ су били само усташе, а сви који то нису били бивали су
убијани на најсвирепији начин. Они који нису убијени, ти су протерани, а многи
од њих и на силу покрштени, од ђавољег Ватикана!
Усташе их нису сматрали грађанима, зато су их и побили.
Мртви не могу вапити: ”Вратите ми сећање” , јер за тим вапију само живи,
а животе им није узела ОЗНА, већ усташе, преобучене у ”ОЗНУ”!
Драган Славнић
@Драгане
Чини ми се да ниси разумео, па понављам :
Диана (католкиња аустријанка) је спасла од сигурне смрти преко 10 000 српске деце. Она их је чупала из руку усташа и Немаца, транспортовала у Загреб и предавала установама (Црвени крст, Каритас, црква . . . ) или породицама које су желеле да их приме, можда усвоје.
Сва та деца су преживела рат и постала грађани Хрватске.
Нажалост, никад нису сазнали свој идентитет јер је ОЗНА уништила Дианину архиву. Можда су ОЗНИ, као и Стаљиновом НКВД-у, били потребни “људи без сећања” ?
Више о томе у линку :
https://www.autograf.hr/osmominutna-hrvatska/
@Деда Ђоле
”Сва та деца су преживела рат и постала грађани Хрватске.”
Хрвати или Срби?
Ох, да, њима је ОЗНА ”обрисала сећање” уништавањем списка
Дијане Будисављевић.
А, зар свака хранитељска/усвојитељска породица није имала сазнање о
биолошком пореклу те деце, јер су, приликом усвајања, добили основне
податке о деци коју усвајају, потписали да ту децу преузимају, усвајају,
свакао знајући да су сва та деца – СРБИ?!
Зашто те породице нису својим усвојеницима пренели то сазнање, што
би било нормално, него су то прећутали и тако им ускратили сећање
на њихово порекло, а ОЗНА је онда ”мобилисала” своје кадрове из
те безидентитеска масе?
Драган Славнић
Поверовати да је једна особа могла спасити десет хиљада српске деце од усташких кољача могу само наивни.
Државна политика НДХ према Србима је била колико зверска толико и концизно формулисана — трећину побити, трећину поримокатоличити а остатак протерати. Први део посла је обављен по логорима смрти кроз погроме незаштићеног сеоског становништва по наредбама поглавника крвника. Други део је предводио ”блажени” поглавар фратара који су у паузама клања и ”покрштавали” ”шизматике”. Реализација трећег дела је каснила али је и она постигнута августа 1995-те.
Без обзира на могући хумани мотив, гђа Будисављевић је дала свој допринос и другом и трећем делу пројекта — киднаповану и потом поримокатоличену српску децу је лиферовала за Аустрију, у сагласју са политиком НДХ и по договору са управитељима ове државе наказе.
Штовалац лика и дела А.Степинца и дотичне госпође (два сарадника на истом послу) нам на основу филма (!) награђеног у Пули објашњава како је (некада српској) деци ОЗНА наводно украла памћење, а о томе ко је децу украо од родитеља а ове масакрирао — ни речи.
У овим стварима се показује да је од наивности много гора злонамерност. Јер прикривање зла и његово оправдавање (макар и прећутно) је зао чин (дакле злочин), овде још увећан и за дрскост промовисања истог на простору сајта који се труди да буде истинољубив.
Филм “Дневник Диане Будисављевић” говори о хероини која је спасла 12 000 деце тј о највећој акцији спашавања деце у Другом Светском рату. Он ништа не каже о њиховој даљој судбини.
У мају 1945, Хрватска је – као и Србија – поцрвенела. Усташе су масакриране у Блајбургу и Кочевском Рогу, католичка црква је спутана и обезглављена, Степинац је суђен и умро у затвору.
Да ли су се деца, којој је ОЗНА украла идентитет, осећала као Срби, Хрвати или Југословени, то само они знају.
Диана се после рата обратила новим властима да им помогне при идентификацији деце. Нове власти су је одбиле. Диана се повукла у себе до смрти, као што се види из линка :
http://www.cirilica-beograd.rs/насловна/хероина-другог-светског-рата,-диана-будисављевић,-из-логора-смрти-ндх-спасила-је-преко-12-000-деце
Цео свет је чуо за Немца Оскара Шиндлера, нацистичког индустријалца који је спасао 1 200 Јевреја. Нико није чуо за грађанку Диану која је спасла 12 000 Срба.
“Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа” каже Андреј Ткачов. То је био један од главних послова црвених служби : НКВД и ГПУ у СССРу, ОЗНА и УДБА у Југославији.
@Драган и @Don Quixhote : Вас двојица сте, на жалост пример како патриотизам прелази у шовинизам и одатле у нехуманост. Са @Деда Ђолетом се у више од 95% његових коментара не слажем, због његове заслепљености југоносталгијом, али у овом се слажем! Али, како се ви усуђујете да багателишете и извргавате подсмеху херојски хуманизам г-ђе Диане Будисављевић? Ма, да је из логора извукла ма и 1 дете (а извукла их је хиљаде!) и спасла од сигурне смрти од руку монструозног хрватског режима, и то би био подвиг достојан похвале. А – оно што је она учинила, то је достојно највећег дивљења… Е, сад долазимо на време после средине 1945 г. када је власт преузела криминална комунистичка банда и преко својих кербера – ОЗНЕ, КНОЈ-а и сличних наоружаних хорди састављених од најгорих примитиваца, завела терор, страх и трепет, одузела г-ђи Будисављевић документацију на основу које би се могла пронаћи та деца и евентуално их вратити преживелим породицама (уколико је таквих било) и тако им вратила сећање. То би учинила свака нормална власт у некој цивилизованој европској земљи – али, комунистички властодршци у Југославији, потпуно природно – не, јер цивилизованост је за њих био неки марсовки појам… Сада долазимо на питање: ако су их усвојиле и тако им спасле живот неке хрватске/аустријске породице и – наравно, нису их ни хтеле/могле васпитавати као Србе, да ли сматрате да би било боље да их г-ђа Будисављевић онда уопште није ни спасавала од сигурне смрти – јер ако нису могли бити васпитавани као Срби, плашим се да онда ви можда сматрате да би било боље да та деца нису ни преживела? Баш ме живо занима ваш јасан одговор….
@Арсеније Стојковић
”@Драган и @Don Quixhote : Вас двојица сте, на жалост пример како
патриотизам прелази у шовинизам и одатле у нехуманост.”
Наведите делове коментара којим ја поричем хумани гест Дијане
Будусављевић?
Деца су усвајана преко Crvenog Križa i Karitasa – хуманитарних организација
која су под окриљем Римо-католичке цркве – Ватикана, под чијим су окриљем
– ”пацовским каналима” – спашаване усташке главешине НДХ и Трећег Рајха,
историјски провериво и доказано.
Дакле, деца су предавана на усвајање несрбским породицама, с разлогом:
да им хранитељ, усвојитељ никада не говори и њиховом Православном СРБ-
ском пореклу, и тако, полако али сигурно, успава, избрише сећање њихово
порекло, нарочито детињство, и сећање да су њихови родитељи побијени
само зато што су Православни Срби – ”шизматици” – а не Хрвати католици.
После тога је дошла ОЗНА, као наставак убијања сећања те спашене деце.
Ваша констатација по питању ОЗНЕ – стоји, али СПИСАК ЈЕ УРАДИЛА НДХ, а
Дијана Будисављевић га ”преписала”.
ОЗНА је упала у стан Дијане Будисављевић?!
Где су, зашто су од јавности сакривена имена и презимена ”другова” из ОЗНЕ
који су починили то злодело?
Зашто су важна имена и презимена опертаиваца ОЗНЕ?
Важна су да се сазна којој националности припадају, да ли су од почетка
рата били у партизанима, или, оно пред крај, из УСТШТВА прешли у ”ПАРТИЗАНЕ”.
Такође, важно је знати ко им је био наредбодавац по ”партијској” линији –
Комунистичка партија Србије, Хрватске, Југославије, Ватикан, Тито…
Зар мислите да је Само Дијана Будисављевић имала тај списак спашене деце?
Можда га има у тајним архивама Хрватске Католичке Цркве, добро чуваног у
катакомбама Ватикана?
Шта мислите да ли га имају Енглези или Немци, који сада отварају тајне
архиве о злочинма/геноциду НДХ над Православним Србима, Јеврејима и
Ромима, као нижој раси људи, полуљуди, тек једва нешто више од животиња!
Сви хранитељи и усвојитељи те деце, који су морали да знају податке о тој деци,
макар њихово етничко порекло, а прећутали су то – саучесници су у злочину
убијања сећања те деце на њихово право порекло!
Драган Славнић
@Арсеније Стојковић:
“@Драган и @Don Quixhote : Вас двојица сте, на жалост пример како патриотизам прелази у шовинизам и одатле у нехуманост. ”
Ружно збориш, и о томе на крају, зато на важнију тему — показујеш да мало знаш о НДХ чим можеш поверовати у бајке о ”спасавању” српске деце.
Тврдити да је гђа Д.Б.
”из логора извукла ма и 1 дете (а извукла их је хиљаде!) и спасла од сигурне смрти од руку монструозног хрватског режима”
је пример тупог неразумевања историје зла у НДХ и државне машинерије која је спроводила монструозно истребљивање српског народа. Без договора и сарадње са НДХ влашћу из система логора је можда могла да излети птица али не десет (или чак дванаест) хиљада деце.
Треба да је јасно да су деца киднапована од родитеља, ови убијени, а деца затим поримокатоличена и на крају лиферована у Аустрију. Гђа Будисављевић је ту само параван који је згодно послужио за посленике Црвенг Крста и сличне душебрижнике у приказивању хуманости НДХ режима.
Де факто, Гђа Д.Б. је директни учесник државног НДХ пројекта протеривања српског живља, при чему је њена (да претпоставимо) хумана мотивација злоупотребљена. А протеривање цивилног становништва је један од три темеља НДХ политике према српском народу од којих су друга два, физичка ликвидација и принудно римокатоличење. Ово понављам на могућу корист оних који историју уче на филмским фестивалима и своде трагедију народа на индивидуалне романтичарско-сентименталне епизоде.
@Арсеније Стојковић: ”…ако нису могли бити васпитавани као Срби, плашим се да онда ви можда сматрате да би било боље да та деца нису ни преживела? ”
Одоговр је овде јасан: Да се не би ”плашио” шта то ”ми можда сматрамо”, немој измишљати аветне претпоставке. Осим што нема никакав основ у горњим коментарима, ова твоја оптужба је подмуклија само од оне на почетку да сам (заједно са @Драган) пример шовинизма и нехуманости. За такво злословље — срам те било.
Неко сазна и после 36 година.
https://banija.rs/novosti/drustvo/13981-kvadratura-kruga-dubina-zlocina-3-deo-video.html
Неко никада.
Неко препозна добро дело
…………… Srpski patrijarh Irinej orden je uručio Leonardu Rašici, praunuku Diane Budisavljević, s porukom da se radi o izuzetnoj ženi koja je život posvetila deci.
“Radi se o izuzetnoj ženi koja je shvatila patnju srpskog naroda i dece u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Decu je poslala hrvatskim porodicama, s porukom da se posle rata vrate svojim srpskim porodicama”, rekao je patrijarh Irinej u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/1421528/Posthumno+odlikovanje+Diani+Budisavljević.html
Има и других погледа
Диана Будисављевић – поглед са друге стране
https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/11/10/razotkrivena1/
а има и на нашем СС
https://stanjestvari.com/2017/11/22/kovic-zavestanje/
Филм о Диани је изазвао буру код хрватских националиста. Сматрају да је филм део четничке пропаганде, антихрватски ; да Диана никад нија спасавала децу ; да другохрватски аутошовинисти раде за непријатеље ; да је срамота што филм о Анти Готовини није награђан . . . Ево реакције коју је Руди Томић написао на порталу HAZUD :
“Građani u RH, koji kupuju i čitaju antihrvatski dnevni tisak, indirektno pomažu neprijatelju da nastavi s uništavanjem svakog nacionalnog osjećaja za Hrvatsku, te podržava njihove stavove i sam počinje govoriti kako ne valja hrvatski narod, kako su u Drugom svjetskom ratu Hrvati bili ”nacisti, fašisti i ustaše”, i da su ”odgovorni” za zločine u partizanskoj Hrvatskoj.
Koliko je u Hrvatskoj, od uspostave samostalne i demokratske Republike Hrvatske, snimljeno i prikazano partizansko-četničko-jugoslavenskih filmova, a koliko ih je tek snimljeno u Hrvatskoj uz novčanu pomoć Minstarstva kulture? Spomenut ćemo samo jedan, a to je ”Dnevnik Diane Budisavljević”, film Austrijanke koja se udala za Julija Budisavljevića, i u Drugom svjetskom ratu iz ”ustaških logora spasila više od 10.000, a po nekim izvorima čak i 20.000 srpske djece”.
Ne samo što je ovaj film četnička i komunistička provokacija, nego nema nikakvog povijesnog dokaza za takvu nadnaravnu moć, ”božanstvenog spašavanja” tolikog broja djece. Ali, ta će smišljena propaganda dobiti četničko-jugoslavensko priznanje i simpatije za srpsku ”nejač”, a u isto vrijeme hrvatskom narodu ponovno nametnuti zločinačku etiketu. Film je snimljen u Hrvatskoj i o hrvatskom trošku! Ova me fabulozna priča Budisavljevićke podsjeća na priču jednog poduzetnika, koji kaže da ima 10.000 radnika. Čovjek pomisli, ovo je neki bogataš, kad ono on drži pčele.
Na ”hrvatskom” Pulskom filmskom festivalu, najveća priznanja dobili su ”domaći” filmovi: ”Dnevnik Diane Budisavljević”, ”Koja je ovo država” i ”Posljednji Srbin u Hrvatskoj”. Dakle, hrvatsku povijest i danas pišu ”ugroženi” Srbi u Hrvatskoj! Dočim, film redatelja Ante Vrdoljaka – ”General”, u kojem glavnu ulogu igra hollywoodski glumac svjetskog glasa, dragovoljac Hrvatskog obrambenog rata Goran Višnjić, nije dobio nijednu značajnu ”Zlatnu arenu”, jer film prikazuje generala Antu Gotovinu, proslavljenog hrvatskog branitelja. Pitamo se, kako je bilo moguće, da nakon 78 godina od toga vremena, da se tek sada pojavio ”dnevnik frau Budisavljević”? “
Заборав је непостојање, ” унгрунд”, заборав је глагол бити у помоћном облику, дакле неприличан и недостојан руској и србској души, срцу и језику, заборав је НеЛогос, НеЉубав, пакао… Памћење и сећање – догмат православни. Сећање је ЈЕСТЕ, памћење је наддуховни продор вечности у време…