Када сам стигао у Београд, мислим да сам био најсрећнији човек на свету. Мој сан се остварио, каже Мирко Радовић, Перуанац српског порекла

Ако је могао да види, Вуку Стефановићу Караџићу се сигурно брк насмешио када је Мирко Радовић (43) стао уз споменик подигнут реформатору  у славу, у срцу Београда, да се фотографише. Наш Мирко, рођен у Лими, у Перуу, као трећа генерација исељеника чији је матерњи језик шпански, говори јасно и разговетно српски језик. Учио га је сам, преко интернета. Када га је  савладао довољно, преселио се са породицом у земљу својих поредака коју је волео  снагом која покреће људе на тако велике одлуке. Срце му се вратило на своје место.

Код Вуковог споменика у Београду, на јасном српском, са малим акцентом, рекао нам је:

Како да не знам ко је Вук Караџић?! Овде живим са породицом већ 10 месеци и знам многе ствари о Србији. Знаш зашто? Зато што је стално обилазим. Највећа предност Србије јесте управо то што је мала. Можеш да у једном дану  будеш на њеном крају и да се увече вратиш кући задовољан у свој кревет. 

Утешно је да и мале ствари имају предност?

Како да не. Перу је огромна држава. Лепа али огромна. Тамо се возиш данима да би дошао до обале, или отишао на Анде, или  у амазонски део. Данима! А овде је све близу. И то је дивно. Био сам пре неки дан на Дунаву, да видимо Голубачку тврђаву. Прекрасна је. Водио сам  пријатеље Шпанце. Отишли смо, ручали и вратили  се за пар сати. Зар то није прелепо?!

Може се и тако гледати на ствари…

Друга ствар која је  јединствена овде јесте сигурност. Србија је  једна од ретких земаља на свету где можеш да се крећеш слободно. А ја знам о чему говорим јер сам због свог посла обишао 56 земаља у свету. Овде је фасцинантно за мене што могу да узмем свог пса и да га слободно изведем у парк. Моје ћерке које имају 14 и 11 година могу да  изађу саме у парк и да ја не бринем о њима.

А у Перуу?

Таман посла! Тамо има лепих паркова, све је лепо али не можеш да изађеш без обезбеђења. Нема шансе!

Зар је толико несигурно?

Да. Људи излазе тамо где је ограђено и где постоји безбедност и сигурност за њих.

Која опасност им прети?

Лопови, насилници. Тамо би  те неко напао и отео телефон, новчаник, торбу…Није сигурно. То је проблем Латинске Америке.

Имају оружје?

Да, пиштоље.

Како се сналазиш у Београду?

Одлично. Уживам. Све је близу и није гужва. Лима  је град који има 10 милиона становника, више него цела Србија. За мене је Београд мали град. Свуда идем јавним превозом и пешке да скинем килажу. Храна је овде веома укусна и не могу јој одолети. Пљескавице, ћевапи, салате, предивно…

Како си дошао у Србију?

То је чудна прича. Мој деда Миливоје је био четник који је због комунистичких власти морао са породицом да избегне из Прибоја 1948. године. Дошли су у Перу, започели нови живот, прилагодили се, добили  троје деце, а њихова деца децу. Српски су говорили само баба и деда, а ја сам од њих, на шпанском, слушао дивне приче о Србији. Али, нажалост, језик нисам научио. Усадиле су се те приче дубоко у мисао и постале саставни део мене. Због тога је све касније што се дешавало са Србијом, бомбардовање, пропаганда, невоље, на мене утицало веома, веома болно.

И у Латинској Америци су Срби за време бомбардовања били озлоглашени?

Да. Све најгоре се о њима говорило. А ја сам хтео из коже да искочим. Доказивао сам мојим пријатељима да то није тако. Говорио сам истину. Али, они су ме само сматрали фанатиком.

Како си преломио да дођеш у Србију?

Догодило се то када је нашој баки стигло писмо од њене сестре из Подгорице, коју никада није видела у животу. Ту је био и телефонски број. Наговарао сам баку да је позове. Она је то учинила и то је био разговор да се најежиш од емоција. Тада сам одлучио да идем за Србију. Мој стриц је дипломата, ради у УН. У то време, радио је у амбасади Перуа у Риму. Када су видели да ја не одустајем, окренуо је телефон колега у Београду, и тако је моје путовање могло да се оствари. Било је то 2001. године. Купио сам  авионску карту и кренуо на историјско путовање.

Мирко Радовић са ћеркама на путу ка Србији (Фото: лична архива Мирка Радовића)

Био си узбуђен?

Када сам слетео у Франкфурт и чекао авион за Београд, моје срце је куцало невиђеном брзином. Није хтело да се смири. Стигао сам у Београд и мислим да сам био најсрећнији човек на свету. Мој сан се остварио.

Да ли си тако замишљао Србију?

Да. Али, нисам исти човек као пре. Раније сам веровао да су сви људи добри. Видео сам да и овде има лоших људи.

Био си и у Црној Гори?

Нормално, али за мене и Црна Гора је Србија. Његош је сигурно веома тужан када гледа све ово што се дешава са новом црквом, језиком и поделама. Они су  фалсификовали историју. Исто су урадили  и Хрвати. У то сам се лично уверио. А, уосталом, сличан процес се догодио и у Перуу, који је  некада био центар Инка Царства па је распарчан на државе Боливија, Чиле, Еквадор, Аргентина…

После првог обиласка Србије и Црне Горе, вратио си се кући у Перу?

Да, али сам се сваке године враћао у Србију. Много сам новца трошио на авионске карте. Тако је било све до прошле године када сам коначно одлучио да се преселим овде.

Вратио си се вери својих предака?

Да. Крстио сам се у манастиру у  Прибојској Бањи. Ту сам крстио и моје ћерке Милицу (14) и Миленку (11). Сада славим и славу, Светог Јована. Пре православља сви Радовићи су били католици. Цео Перу је католички па смо били и ми.

Већина становника Перуа је примила веру својих поробљивача?

Да, прихватили су веру колонизатора… огромна већина су католици. Петсто година су били под Шпанцима.

И Србија је била под  Турцима па је само мали део постао муслимански…

Јесте. То је једна од ствари која је фасцинантна код Срба. И не само та. Људи не верују када чују шта је све Србија издржала. Турке, па Први светски рат, и балканске ратове и Други светски рат, рат у Југославији и бомбардовање и  цео свет против, и Америка против …! Не знам ниједну земљу на свету која би то све уопште преживела. Моћна Србија!

Ниси зажалио што си се овде преселио?

Никако! То је био мој сан. Остварио сам га. Колико је људи остварило своје снове?!

Да ли је породица била за то да се преселите?

Моја супруга Марисела, која је српског, италијанског и перуанског порекла, није била за то. Имам још четворицу браће (Милован живи у Лими,  Миленко и Милан у Калифорнији, Михајло у Атланти) они нису били такође. Али ја сам слушао своје срце.

Сва имена у вашој породици почињу на М?

Да, то је нека наша традиција. Заправо сви смо били на ” Ми”, па је брат прекинуо традицију, назвавши ћерку Марија.

Шта ти је необично овде?

Па то што су нон-стоп кафићи пуни. Људи кажу да немају пара а имају за кафу, цигарете… Друго негативно је све исто као и свуда на свету, ријалити програм, униформност, владавина моћника… Моји пријатељи ме  питају зашто се не вратиш у Перу? Па и у Перуу  људи  одлазе из земље, иду за Бразил, Америку није ни тамо красно. Свуда су миграције. А у Србији је дивно. Има проблема, наравно,  бирократија,  корупција, глупости државе… Али живети овде за мене је бајка. Лепа је и Лима. О, да, прелепа. Али тамо мораш да имаш пара и да живиш у кондоминијуму да би ти било лепо. Овде ти не треба кондомонијум, овде је слобода и сигурност – свуда.

Када си последњи пут био у Перуу?

Био сам прошле године. Моја породица је отишла сада на одмор тамо.

А ти?

О, не, хвала, ја сам остао да уживам у земљи из својих снова.

Туђина

Најтужнија ствар на свету ми је та што су моји дека Миливоје  и бака Милка умрли у туђој земљи.  Јесте, они су је изабрали када су побегли из Југославије. Али, знам да би волели да су сахрањени овде.

Лепи

Србија је стварно лепа земља,  али сигуран сам да су за све странце овде највећи проблем – лепе жене. Срби су баш леп народ.

Реинкарнација

Од  нас петорице браће само ја имам латиноамерички изглед. Остала браћа су балкански тип. Отац Миодраг, нажалост, умро је од карцинома и био је изузетно добар човек, дарежљив, на деду.  Помагао је људе у сиромаштву. Мајка ми је шпанско – португалског порекла, зове се  Orietta Barreto. Ја сам испао пола – пола. И само  сам ја имао јаку жељу да видим Србију. Имао сам осећај као да сам реинкарнација неког претка. Нисам се смирио док нисам дошао.

Музика

Мирко Радовић воли музику и веома лепо пева. Снимио је неколико ЦeДe-а  на којима на шпанском језику пева и о Србији. Пре пар година се представио публици и на Егзиту. Промовише Србију на друштвеним мрежама  (Serbios Unidos en Latinoamérica) са пријатељима из Србије као и своју фан страницу на фејсбуку.

Црква

Мало је Срба у Перуу. Не више од стотинак. Али смо веома везани и одржавамо комуникацију. У Лими нема православне српске цркве, већ има једна грчка православна црква у коју долазе  разни православни народи попут Руса, Румуна, православних Арапа. У ту цркву иду и Срби.

Бренд

У далеком Перуу продаје се вода са српским називом ”Копаоник”. Овај бренд осмислио је Мирко. Његове ћерке су промотери српске воде у Перуу.

Разговор водио: Небојша Ђорђевић

Опрема: Стање ствари

(Balkan City Magazine, август, 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Мирко Радовић, Небојша Ђорђевић, Перу, Србија