Милош Ковић: Порекло геноцида над српским народом у 20. веку

Из тог европског, крсташког, колонизаторског, модернизаторског пакла потичу три геноцида над српским народом у 20. веку

Милош Ковић (Фото: Дејан Грујић/Фокус вести)

Суочимо се с прошлошћу. Ослободимо се митова. То од нас траже наше власти, док нас убеђују да „прихватимо реалност“ и „разграничење“ са Косовом. Суочавање с прошлошћу од нас захтева и ЕУ, која раширених руку чека да нас прими у свој топли загрљај.

Сваког јула, поводом ратног злочина у Сребреници, ЕУ и САД траже да се суочимо са „геноцидом“. Заиста, геноцид је кључно искуство српског народа у 20. веку. Са масовним убијањем српских цивила и затирањем своје културе суочили смо се три пута у току једног столећа, у два светска рата и данас, у време разарања Југославије и Србије. За разлику од Јевреја или Јермена, народа сличне судбине, Срби свест о геноциду, међутим, нису уградили у темеље свог националног идентитета. Тиме се баве само Српска православна црква и неколико усамљених установа, које морају да се боре за пажњу и помоћ. То своје страшно искуство не умемо да објаснимо ни себи, ни странцима. Зашто се то баш нама догодило? Ко нам је то урадио?

Непријатно нам је у друштву оних који о томе говоре, проглашавамо их „ратним хушкачима“, који угрожавају наше „добросуседске односе“ и „европске интеграције“. Тим Сарајлијама, Крајишницима и Метохијцима, ми Београђани, Шумадинци и Моравци одговарамо да су нам те приче грозне и морбидне, да „не желимо никога да мрзимо“ и „да хоћемо да се окренемо будућности“. Било, па прошло.

Завирите у своју савест и тестирајте своја знања. Јесте ли знали да је 6. август, у нашем црквеном календару, дан Светих Новомученика Пребиловачких? Знате ли шта се у Пребиловцима догодило на тај дан, 1941. године? Да ли сте негде чули да Србија обележава и „Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату“ и „Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату“? Нигде, дакле, ни помена геноцида над Србима. Овако назване дане могли би да обележавају и Немци и Хрвати. И они су гинули у том рату.

Пропаганда западних, глобалних медија, реч „Србин“ скоро да је претворила у синоним за „ратни злочинац“. Сваког јула и августа, за време церемонија у Сребреници и Книну, расправљамо о томе да ли би требало да се суочимо с прошлошћу и признамо да смо у Босни и Хрватској починили геноцид. За то време, у Хрватској се уништење српског становништва из 1995. прославља на највишем државном нивоу и плеше уз усташке песме и поздраве. У „Маршу мира“ Незук-Поточари, бивши ратници 28. дивизије Армије БиХ и млади људи носе ратне заставе јединице која је починила масовне злочине над српским цивилима општина Сребреница, Братунац и Милићи. Вође терористичке ОВК на Косову и Метохији, које су само 1999. и 2004. протерале око 250.000 Срба, док су остале побили и стрпали у гета, најављују изградњу Музеја геноцида, који ће подсећати свет на оно што су Срби урадили албанском народу.

Међу земљама НАТО и ЕУ, које су осмислиле и извршиле геноцид над Србима Крајине, Сарајева, Косова и Метохије, налазе се и оне које су починиле геноцид над Србима у два светска рата и марљиво их истребљивале током неколико векова. Ту, на Западу, налазе се корени овог зла.

Реч „геноцид“ данас је, у медијима и академској јавности, постала најобичније средство за правдање „хуманитарних интервенција“. Тиме је релативизован чак и холокауст. Од првог искрцавања Европљана у Америци, жртве геноцида рутински се оптужују за канибализам, злочине и геноцид. Сетимо се судског циркуса у Хашком трибуналу. Тој врсти пропаганде посвећена је књига Политика геноцида, Едварда Хермана и Дејвида Питерсона, за коју је преговор написао Ноам Чомски. Ту су геноциди подељени на „конструктивне“ (оне које врше САД), „бенигне“ (починили су их штићеници САД као, на пример, Хрватска у „Олуји“), “злочиначке“ (врше их Србија и остале државе које су мете САД) и „митске“ (подкатегорија „зликовачких“, за пример је узето „крвопролиће“ у Рачку).

Важнија је, ипак, подела на кажњене и некажњене геноциде. Два највећа геноцида у историји човечанства почињена су у Америци од 15. века до дана данашњег и у Европи у Другом светском рату. Починиоци геноцида над староседеоцима Америке, римокатолички Шпанци и протестантски Енглези, убеђени у своју изабраност и предодређеност (Американци то зову manifest destiny), себе су видели као оруђе Божије воље. Из тога што су, уместо да буду кажњени, обдарени огромном силом, Енглези и Американци закључили су да су Бог и Историја на њиховој страни. Зато су се чак осетили позваним да данас, у име науке и прогреса, свима деле лекције о геноциду и људским правима.

Још од доба крсташких ратова, у мисионарској „вољи за моћ“ крије се тајна Запада. Овде је реч и о Хрватској, која за Јасеновац и „Олују“ не само да није кажњена, него је и „награђена“ етнички чистом државом и уласком у ЕУ и НАТО.

Из тог европског, крсташког, колонизаторског, модернизаторског пакла потичу три геноцида над српским народом у 20. веку. Прошлост не можете да промените. Хоћете да је заборавите? Да побегнете од ње? Она ће доћи по вас.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Да поједноставимо причу: Запад има план да сузбије православље. И зато наручује геноциде где и кад стигне.

    Свиђа ми се

  2. Доктор историјских наука и доцент на Филозофском факултету Милош Ковић се у овом чланку пита зашто Срби свест о геноциду нису уградили у темеље свог националног идентитета ? Зашто се то баш нама догодило ? Ко нам је то урадио ?

    Делимичан одговор се налази у чињеници да је послератна власт потпуно блокирала причу о усташама и усташким злочинима. Укратко, дозвољена прича је била следећа : народни напријатељи и сарадници окупатора су били четници и усташе. И једни и други су чинили масовне злочине.

    Као што се види из суседног чланка (“Вечерње новости: Тајни немачки досије о усташким злоделима”), Служба је имала море информација о усташким злоделима али их је крила или употребљавала за распиривање међунационалне мржње.

    У чланку је наведено да је педантно урађен немачки досије (усташки злочин у Гудовцу) са 600 листова докумената и 63 аутентичне фотографије, био део личног фонда Славка Одића (Бихаћ, 1916 – Београд, 2006), носиоца Партизанске споменице, припадника ОЗНЕ, службеника СУП-а, генералног конзула у Торонту. Који је до смрти држао досије у својој фијоци.

    Тај досије под насловом „Усташка звјерства у НДХ“ откупљен је тек 2008. године. Наредних 11 година стајао је НЕТАКНУТ у архивском депоу СВЕ ДО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ, када је један архивиста, започевши рад на тој документацији, скренуо пажњу на њену важност новопостављеном директору те установе Кузмановићу.

    Овде бих поменуо речи митрополита Амфилохија :
    “Властољубље и паре је оно због чега људи одувијек продају своју савјест и своју свијест”

    Ове речи се односе и на наше историчаре који за необавештеност нашег народа оптужују Европу.

    Свиђа ми се

  3. ЕУ је један од најуспешнијих и најхуманијих пројеката у историји. После страшног страдања у оба светска рата, створена је заједница у којој преко 500 милиона људи живи у слободи, миру и хармонији.

    Обзиром да ту заједницу Милош Ковић назива “крсташки колонизаторски модернизаторски пакао”, није лоше да видимо и једно сасвим супротно мишљење – које износи Вук Драшковић у дневнику ДАНАС :

    https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/staljinov-lanac-samo-za-srbiju/

    Свиђа ми се

  4. EU je upravo ono sto Kovic i govori.
    Na Draskovica ne vredi trositi reci.
    Bedno.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s