На српском катастарском и гробаљском земљишту лежи највећи део ових споменика. Дакле, у портама српских цркава и манастира. Уколико наша црква донесе одлуку о заштити стећака, највећи део тог осебујног наслеђа ће бити сачуван

Горан Комар (Фото: Приватна архива Горана Комара/Вечерње новости)

Стећком и његовим натписом човек Балкана је о себи рекао све. Сигуран сам да је у државно-црквеном програму кнеза Лазара и његових настављача државно-црквени план разорене Византије имао одличне подржаваоце. Када говорим о натписима на стећцима и приликама у Босни и Хуму 14. и 15. века, за мене средишња личност нису Косаче, или Павловићи, или Санковићи, или Ковачевићи, већ кнез Лазар. Процеси које је омогућио нису се задржавали на Орјену, Дрини, високом херцеговачком планинском кршу, него су се ширили западније. Такве трагове ја тражим.

Овако, за Вечерње новости, говори др Горан Комар, аутор капиталног дела Ћирилични записи на стећцима, које на више од 1.100 страница доноси обиље документоване грађе, тумачења, фотографија надгробних обележја на основу којих сагледавамо најдубље корене народа. Луксузно заједничко издање Компаније „Новости“ и „Штампара Макарија“, недавно је проглашено за издавачки подухват на херцегновском фестивалу „Трг од књиге“.

• Моје књиге, па и ова награђена, намењене су првенствено српском народу у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори и, наравно, дијаспори. Ми смо дужни да потпуно детектујемо и пренесемо свако слово које пронађемо на стећцима. Ова књига је такав покушај, а мој пут у централни Балкан није завршен – каже Комар, иначе лекар по професији и већ деценијама неуморни истраживач наше прошлости.

Вечерње новости: Очекујете ли да ће будућа истраживања донети још старијих натписа?

Горан Комар: Очекујем. Озбиљне државе Срба треба да одвоје сва потребна средства у том циљу. Дрина и Орјен нису границе, већ племените линије жртвеног православног прегнућа да се народ и његова црква одрже у вековима таме. Код Стоца се и данас налази гробна плоча са ћириличним натписом монахиње Марије, жене попа Дабижива, датираним 1231. године. Молим вас, да ли је претерано питати се: ко је рукоположио њеног мужа? Да ли га је могао рукоположити Свети Сава лично, или његов епископ Иларије? Наравно да је могао. Само овим материјалним споменицима може се пред светом одговорити на прозелитске насртаје. А то деца у школама не уче.

Шта значи то што су епитафи на стећцима ћирилични?

Ћирилица је универзално балканско писмо. Кућно, домаће. На централном Балкану, углавном није познавано друго писмо. Културни амбијент и политика црно-жуте монархије донели су нове потребе и захтеве и римокатолици и муслимани су скоро потпуно прешли на латинично писмо. Само су Срби остали верни ћирилици којом су писали наши средњовековни владари и њихови писари. Ћирилицу је као писмо Срба почео да ломи тек 20. век. Ћирилица најстаријих епитафа је савршена. Ево, да поменем само Поваљски натпис са Брача из 1184. године. Свако, скоро потпуно једнако, као да је копирано. Све то говори да је тај најстарији корпус ћириличких епитафа само врх леденог брега.

Фото: Горан Комар

Како сте се упустили у овај подухват?

Од 1994. године, тешко да је прошао иједан дан да нисам радио на рашчитавању и транслитерацији ћириличних докумената у архивима Боке которске, касније Дубровника и још касније великих светских архива. Код мене се налази велики број рашчитаних и преписаних кодекса, архивских листина из тог великог ћириличног архива српског народа који лежи у државним установама однедавно независних држава у опсегу јужног јадранског приморја. А тај простор представља традицијски политички и културни домен нашег народа. Мене, на пример, нико не може уверити да су Немањићи династија потекла са простора Рашке. Сигуран сам да је њихов историјски корак текао у обрнутом смеру.

Да ли сте пронашли доказе за то?

Примарна државна језгра средњовековних српских држава леже у зони између Боке и Неретве, па чак и северније. Но, како било, данас у Боки которској постоји ћирилични архив српских бокешких општина које су формиране под влашћу Млетачке републике између 1423. и 1718, између Паштровића и Топле, и он најпотпуније казује српску историју на Јадрану. Захваљујући томе архиву чију сам грађу објављивао и објављујем, као и уважени и заслужни претходници и савременици, нико никада неће моћи научно побијати чињеницу присуства српског народа у Боки. И то народа који је изградио једну велелепну политичку аутономију, огромни трговински поморски раст и високи културно-црквени принос своме роду. Сетимо се Светог Стефана Штиљановића. На тај начин, бавећи се ћириличним документима, као природни наставак дошло је занимање за ћириличне натписе на споменицима средњег века и оне млађе исписане старим ћириличним писмом које је реформисао Вук Караџић.

Колико сте старих ћириличних натписа открили током вишегодишњих истраживања?

На десетине. Они су објављени у овој књизи. Али, пазите, динамика откривања је таква да ми данас, тек што је књига објављена, располажемо са још пет новооткривених. Дакле, „југословенска“ наука је открила мало. Није то последица било какве лоше немере. Истраживачи који су ангажовани на истраживању стећака, попут Бешлагића, Вега, Кајмаковића и других, били су часни људи и одлични научници, али је претходна одлука, донесена на нивоу неколико државних научно истраживачких установа нове Југославије, да се истраживања изводе екипно, брзо изневерена, па је терет рада на терену пао на неколицину упорних и веома заинтересованих.

Које је ваше најзначајније откриће?

Мислим да је једно од најкрупнијих открића стигло у августу 2007. године, када сам захваљујући Мирославу Вуковићу Хрги из Гацка открио натпис калуђера на стећку извађеном из темеља обновљене џамије у гатачкој Придворици, оном српском селу које је уништено од усташких муслимана на Бадње вече 1942. године. Пронашли смо поломљени високи надгробни крст са ћириличним натписом, а на једном споменику представа светитеља са ореолом. На тај начин су прибављени материјални докази о истинитости предања српског народа Гатачког Борча да је џамија саграђена на манастиру.

Фото: Горан Комар

Шта стећци уопште приказују?

Стећак је термин који сам користио у нужди, а изворни народни назив који је најчешће у употреби је „грчки греб“, дакле назив који носи одјек славе хиљадугодишње Романије – царства Источних Ромеја. Управо писани ћирилични споменици Босне и Херцеговине са њиховим гробљима и црквиштима сведоче револуционарни, снажни културни замах нашег народа, који је генерисан у очекивању смрти заједница на простору централног Балкана – извесношћу пропасти православних држава коју је коначно донео продор султана Мехмеда II Фатиха 1463. године. У мирнијим историјским периодима, када заједница пред собом гледа живот, одржање и мир, тако нешто не би било могуће.

Зашто смо вековима били резервисани према вредности стећака?

Због тога што је наука 20. века у Срба била прикраћена за непосредне увиде у пределима њиховог најгушћег посејања. Такође, наслеђене су одређене представе – кривотворине из доба црно-жуте монархије, а још је нешто било од крупне важности. То је став званичних цркава да стећци припадају јеретичким организацијама које су обитавале у старој Босни, такође наслеђен од аустроугарске науке и југословенске и светске науке 20. века. Настојимо да правимо оштру разлику између богумила и Цркве Босне која је уживала независни положај, па је тако била трн у оку и Риму и Цариграду. Данас све више схватамо да је та црква била источна, православна, како казују њене сачуване књиге, јеванђелистари и зборници.

Сачувати наслеђе

Српски народ је остао везан за гробља начињена од стећака. То је кључно. Биће необично важно да српске научне установе и Српска православна црква разумеју да се не смеју одрицати материјалног наслеђа свог народа, јер тим одрицањем оне се одричу од земљишта, од простора и државне и црквене традиције. На српском катастарском и гробаљском земљишту лежи највећи део ових споменика. Дакле, у портама српских цркава и манастира. Уколико наша црква донесе одлуку о заштити стећака, највећи део тог осебујног наслеђа ће бити сачуван – каже Комар.

Верни ћирилици

Оно што желим да са сигурношћу саопштима читаоцима Вечерњих новости је следеће: Босна и Херцеговина, велики делови Црне Горе, Србије и не само западне Србије, покривени су старим гробљима уз које леже остаци православних цркава. И не само то. У оквиру и у близини таквих комплекса налазе се српска гробља од 16. до 21. века. То је јако важно. Никада нисам рекао да муслимани и римокатолици нису баштиници стећка. Али, постоји јасна тачка дивергенције, високи стећак типа сандука, у којој се раздвајамо. Осим тога, српски народ је сред притисака црно-жуте монархије једини остао веран ћириличном писму, а сви други су примили латиницу. Сада би, нажалост, из политичких разлога, желели да крену у рикверц.

(Вечерње новости, 11. 8. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Бока, Горан Комар, Немањићи, свети Стефан Штиљановић, средњовековна Босна, стећци, ћирилица