А то што смо ми данас овакви какви смо и што не умемо у миру да се боримо – ипак је наша одговорност
Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића
У оквиру владајуће малодушности код нас, уместо конструктивне самокритике, често се чује и нешто веома ружно и некако бедно, оговарање предака: „Најбољи су изгинули у ратовима а ми смо потомци дезертера, неспособних и кукавица који су преживели, тако да ништа боље од нас није ни могло да испадне“.
На гробљу у селу мајчиних предака на надгробним споменицима уписани су мој прадеда и његова два старија сина. Један је за собом оставио ћерку, други је био неожењен. Сва тројица су оставили кости на стазама Великог рата. Гробови су им празни а кости расуте по Балкану.
Мој деда је био премлад да иде у рат. Остављен је као будући хранилац породице уз мајку, млађег брата и сестре.
Био је бистро сељаче и брзо научио да пише тако да је рат провео као помоћни писар у месној канцеларији. После рата одмах је завршио учитељску школу и постао учитељ у суседном селу. У новоотвореној школи. Школа још увек стоји и после сто година. Истина – напуштена. А на гробљу су заједно и ратници , сељаци, мој деда учитељ – касније наставник математике у Београду, као и сељаци, инжењери, лекари, професори из следећих генерација. И гробови од пешчара на којима су се од времена избрисала имена, али памтимо Јована, Милоша…
Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића
Не потичемо ми од неких неспособних кукавица, него од бораца који су сачувани за борбу у миру.
А то што смо ми данас овакви какви смо и што не умемо у миру да се боримо – ипак је наша одговорност.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)