За нас је од егзистенцијалног значаја да наша Црква непоколебљиво заузме принципијелан, чврст и пастирски одговоран став о начину решења постојећих проблема и да на њему истрајава
Седиште Васељенске патријаршије (Извор: Борба за веру)
У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, потврдио је гласине о предстојећој посети делегације из Цариграда Његовој Светости Патријарху и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве. Делегацију ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас). А претпоставља се да ће у њој бити и митрополит галски Еманул (Адамакис).
Ова посета је веома значајна јер је готово јасно, иако не и потврђено, да ће током тога сусрета бити разговора о најважнијој теми светског Православља, о питању прекинутог евхаристијског јединства између Цариграда и Москве, након одлуке цариградског Патријархата о интервенцији у украјински раскол. Спекулише се да ће бити речи и о питању црквеног раскола у Северној Македонији. Нема никакве сумње да су отворени разговори увек неопходан предуслов за решење проблема. Међутим, у овом случају већ у самом старту ствари изгледају веома чудно и не уливају поверење.
Проблем број 1. (циљеви састанка)
Као прво, јасно је да су представници Фанара сами затражили овај састанак. Такође, изгледа да им је Српска Православна Црква изашла у сусрет и удовољила њиховој жељи. Али оно што је необично јесте то што представници Фанара, како изгледа, нису понудили никакву информацију о томе о чему тачно желе да разговарају. Нити су понудили предлог агенде тога разговора. То даје повод за мишљење да они долазе са својим темама и са жељом да нешто саопште СПЦ, а да притом очекују да наш Патријарх и Синод то једноставно само саслушају без икакве претходне припреме, консултација, итд., што би значило и без одговора. А знамо да је све ово неопходно за један плодоносан и конструктиван дијалог. Имајући у виду и чињеницу да цариградски Патријарх није нашао за сходно чак ни да одговори на писмо Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од пре више месеци, овакво понашање представника Фанара, уколико је информација тачна, поприма још негативније конотације.
Проблем број 2. (медији и протокол)
Међутим, то нису једини проблеми који се могу појавити везано за овај сусрет. Друга озбиљна опасност јесте опасност од медијске манипулације са овим сусретом и због овог сусрета. Јер као што смо имали прилику да се уверимо, након јануара ове године, непрестано је стварана атмосфера подела и неспоразума у СПЦ. Све то је профилисано као некакав сукоб унутар наше Цркве око украјинског питања. Насупрот чињеници да је СА Сабор донео једногласан и јединствен став око Украјине. Упркос дакле тој чињеници, довољан је био један или два интервјуа, неке изјаве, и неколико, махом непроверених, вести, неког „цурења информација“ и сличних ствари, да би се обликовала ова слика сукоба. И овај сусрет може да буде искориштен у негативном правцу, на сличан начин. Зато би било идеално када би сусрет био обављен иза, за медије (па и црквене), затворених врата, и када би одмах након сусрета уследило детаљно званично саопштење које не би остављало ни мало простора за спекулације и разна „цурења информација“ и приче из „поузданих извора блиских патријаршији“.
Патријарх константинопољски и васељенски Вартоломеј
Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи украјинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019. године, наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити.
Проблем број 3. (македонски раскол)
Постоји и трећа опасност. Уколико представници Фанара покрену питање решавања македонског проблема свако учешће Фанара у дијалогу на ову тему било би контрапродуктивно. Зато што би и сам чин разговора са њима послао сигнал свима да ми сматрамо да Фанар у садашњој ситуацији може, и треба, и има право, да учествује у разговору о унутрашњем питању, какво је питање македонске јерархије у расколу, једне аутокефалне Цркве, као што је наша. Дакле разговор на тему македонског црквеног раскола ни у којем случају не би смео да се води са Фанаром. Када би се поступило супротно, наша Црква би била стављена у веома неповољан положај, а истовремено би наше евентуално снисхођење и куртоазија изражена кроз саслушавање фанарског става, нанела велику штету канонском поретку у Православљу. Треба имати на уму да су скорашњи ставови Фанара сви усмерени на прокламовање њихових ексклузивних прерогатива да се мешају чак и у унутрашње ствари аутокефалних Цркава. Сетимо се само да је у украјинском „томосу“ написано да су сви поглавари аутокефалних Цркава потчињени цариградском Патријарху. То значи да цариградски Трон сматра и Свјатјејшег Патријарха Иринеја само као једнога од својих потчињених. Када би представници Фанара, дакле, били саслушани на тему нашег унутрашњег питања раскола у Северној Македонији, неминовно би њихов следећи аргумент био да ако већ имају право да учествују у „решавању проблема“ на канонској територији Српске Цркве (у Северној Македонији) тим пре имају право да „решавају проблем“ у Украјини коју сматрају, иако неисправно, својом канонском територијом. На овај начин би наша братска отвореност за дијалог могла бити страшно злоупотребљена. А то никако не бисмо смели да дозволимо. Фанар дакле не би смео ни да буде саслушан на тему македонског раскола од стране наше Цркве, јер би то био чин индиректне легитимизације њихових неканонских поступака.
Поред тога, македонско питање, у овоме тренутку, на жалост, готово је немогуће решити на неки коначан и свеправославно прихватљив начин. Под овим подразумевам решење тога питања без стварања додатних проблема. Предуслов за коначно решење јесте решење Украјинског проблема. Ово је тако не због недостатка жеље да се проблем реши, јер и Св Архијерејски Сабор је недавно донео одлуку о обнови дијалога, што само показује да постоји добра жеља за проналаском решења, него зато што би било какав потез у правцу решења могао да изазове шире проблеме у светском Православљу. Уколико би, претпоставимо, СПЦ доделила аутокефалију Цркви у Скопљу, Цариград такво решење не би прихватио. Зато што они сматрају да само они имају ексклузивно право да додељују аутокефалије. А уколико би Цариград одлучио да, неканонским мешањем у наше унутрашње ствари, додели аутокефалију Скопљу, наша Црква, а вероватно и велики број сестринских Црква, то не би прихватиле. Једино је могуће неко привремено решење у виду евентуалне доделе аутономије Цркви у Македонији од стране Српске Православне Цркве, која једина има право да јој додели аутономију, и да то затим буде прихваћено и признато од свих осталих Цркава укључујући и цариградску. Наравно ово би било могуће након покајања македонске јерархије за вишедеценијско истрајавање у расколу. Постоје и друге могућности, али њихова реализација би била много компликованија.
Украјинско питање
Што се саме Украјине тиче, став наше Цркве био је и јесте да је решење проблема у Украјини могуће једино на свеправославном нивоу. То је уосталом став и руске Цркве, и многих других помесних Цркава, ако не и свих редом, осим, наравно, Цркве у Цариграду. Једино Цариград је противан томе ставу јер они сматрају да је решење овога питања искључиво у њиховој надлежности. Као што сматрају да је у њиховој надлежности решење свих питања која се тичу аутокефалије било чије и било где. На другима је само да то прихвате.
Васељенски патријарх Вартоломеј и митрополит Епифаније, шеф „независне украјинске православне цркве“ (Фото: АП)
Стога је сасвим јасно да би њихово учешће на неком свеправославном Сабору на ову тему, за њих било прихватљиво једино уколико је пре Сабора загарантовано да ће тај Сабор легитимисати овај њихов ексклузивни став и позицију. Ово није само моје лично мишљење или неутемељена претпоставка. Ово је потврђено кроз чињеницу да је питање аутокефалије уклоњено са агенде критског Сабора управо због тога што на предсаборским конференцијама није постигнут пристанак помесних Цркава око тога да је цариградски Патријарх једини привилеговани који одлучује о додели аутокефалија, а да све остале Цркве, у лицу својих предстојатеља, само прихватају оно што цариградски Патријарх самостално одлучи. Цариград је чак одбијао и формулацију по којој он „одлучује“, а остали „саодлучују“ са њим. Жеља Цариграда је да само њихов Патријарх одлучује, а сви остали да се једноставно само слажу и прихватају. Управо због тога што ово није било прихваћено на предсаборским конференцијама, питање аутокефалије је једноставно потпуно уклоњено са дневног реда критског Сабора. Јасно је дакле да ће Цариград одбијати сваки Сабор чија решења нису унапред припремљена у њихову корист. Али ово је већ једно друго питање.
О чему разговарати?
Имајући у виду све изнад наведено, веома је сужен оквир онога о чему је могуће разговарати са делегацијом Фанара. Коначно решење македонског раскола може да уследи након свеправославног коначног дефинисања начина доделе аутокефалија, које би морало да буде на дневном реду неког будућег Сабора (у противном свака помесна Црква има право да додељује аутокефалију својим, у црквеном смислу, осамостаљеним деловима). Пре решења овога питања, тај исти Сабор би морао да реши и украјинско питање. Решење раскола у Украјини једино је могуће кроз претходно поништавање одлука Цариграда и повратак на стање пре расколничког сабора у Кијеву. Али исти тај свеправославни Сабор морао би да реши и друга отворена јурисдикцијска питања као што су питање Америчке Православне Цркве, на пример. Велико је питање је колико ће тај процес потрајати? У међувремену, за нас је од егзистенцијалног значаја, у физичком и духовном смислу, да наша Црква непоколебљиво заузме принципијелан, чврст и пастирски одговоран став о начину решења постојећих проблема и да на њему истрајава на свим нивоима, укључујући и током овог сусрета са делегацијом цариградске Патријаршије. Верујем да ће тако и бити.
Нашим Архијерејима предстоји важан сусрет и разговор, а могуће и веома тежак. Молитве целе пастве Српске Цркве широм света, засигурно су са њима као и увек до сада.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Штета што оваквих текстова нема више. Истовремено, и у оваквим се поткрадају грешке настале из познавања теме о којој аутор говори. Ради се о црквеном проблему у Македонији. Још је 1959. године (уз здушну подршку комунистичких власти) проблем решио давањем аутономије епархијама у Народној републици Македонији. Па, нема потребе понављати да се она може још једном дати. Више о томе у мојој књизи и патријарху Герману.
Вељко Ђурић Мишина
Чврсто и прецизно од—ите ове паписте.