Србија би, ако би већ једном занемела, дефинитивно добила статус Немачке, па јој улазак у Европу не би ни био потребан и без алтернативe
Нешто слободно и другачије мислим, ако би на то имао право, да би се ситуација на српској политичкој сцени довела у ред и пристојност уколико би се сви њени актери, а и шире, сложили да заћуте.
За такву политичку одлуку постоје јако оправдани разлози.
Пре свега, ћутање је злато, а то нешто вреди.
Онда се каже да језик кости нема, али кости ломи. Тако би костоломци остали без посла. (У ери велике борбе за отварање нових радних места ово са језиком можда би и могло бити подвргнуто критици слободног ума али само на састанцима затвореног типа где је обичај да се углавном гласно ћути).
Речено је и да је говор музика а права и озбиљна музика се не изводи без диригентске палице па је диригент легално изабрана личност. Ако би се договорили да ћутимо не би нам била потребна ни музика што би оправдало све захтеве да диригент поднесе оставку. Хрвати, уосталом, кажу: говор је складба, ако не говориш складно, онда ћути. Ових дана нешто слично и Тадић поручи Вучићу.
На крају крајева, уколико би сви пристали да ћуте, овлашћене и неовлашћене установе и институције за прислушкивање остале би без могућности за обављање својих тајних задатака јер је прислушкивање у општој ћутњи технички практично неизводљиво.
Пошто је за сваки говор слободан, независтан, другомислећи, критичан, мисаони и ко зна какви говори све не постоје, потребан глас, опредељењем за ћутање сви би остали без права гласа чиме би најефикасније било решено питање бојкота свих будућих избора.
У таквој ситуацији само би аналитичари, теоретичари, критичари, полемичари, керамичари, хемичари, опанчари, оџачари и друге чари имали пуне руке посла. Њихов свети задатак би био да погађају шта и о чему најпозванији ћуте.
Тако би се за Вучића мислило да он ћути јер сања како да, поред рушења Сава мале, сруши и Сава велику. Ту се, пре свега, мисли на ону стаклену зграду поред Народног позоришта и преко пута Народног музеја. Има их, додуше, који тврде да су оправдана страховања да би се, кад се већ почне са рушењем свега постојећег, на удару рушитеља могле наћи и две суседне поменуте задужбине.
Претпоставља се да је ружну зграду стаклених фасада највероватније пројектовао, у последње време веома познати архитекта политичког система, по имену архитекта Бакић. Претпоставка се заснива се на тврдњи да све његове политичке идеје почивају на стакленим ногама.
По мишљењу наведених стручњака за читање мисли министар Ненад Поповић би ћутао на руском, а премијерка Брнабић би се изражавала једино уз помоћ омиљене мишице свог лаптопа.
Министар војни, иначе на све критике глув као топ без оног лап, морао би да ћути као заливен па би, уколико од толиког заливања не процвета, био радо виђен за укидање. или би једноставно сам по себи – увенуо.
Драган Ђилас би ћутао о апсолутној слободи медија. Свима би, кад буде могао да доноси далекосежне одлуке, дозволио да 90% њиховог програма буду рекламе. Услов је да се рекламне секунде продају преко Ђиласове агенције за продају времена, а ако је време магловито, онда и за продају магле.
Вук Јеремић би ћутао и дубоко удисао пријатан дим из цигаре допремљене право из Хаване сркућући Шкотски виски 24 године стар јер Вук не може без дупле дозе. Мезе би била пуњена паприка бабура пореклом једино из Лесковца. Све мора бити првокласно јер, када је све прва класа, онда је и укупно друштво бескласно.
Карикатуристи Петричић и Кораксић би цртали карикатуре без речи. Тако би оно о чему би они ћутали најзад постало очигледно.
Бошко Обрадовић би ћутао о законима, Уставу, људским правима, родној равноправности, Љотићу, аутопуту за Чачак чије се довршење одуговлачи само како би време доласка из Чачка у Београд што дуже трајало.
Бастаћ би пристао да ћути о Београду на води, фонтани на Славији, гондоли на Ушћу и на Калемегдану као да су у питању две гондоле што је апсолутно непотребно. О метроу који заједно са Кинезима и Французима диктатори намерно гурају под земљу као да се то никада неће открити.
На суботњим шетњама „1 од 5милиона“ више се не би држали запаљиви говори који су доспели чак до сибирских шума, него би се општило само путем уредно сложених транспарената. На једном пару би, једно поред другог, писало Војводина Војвођанима и Косово је Србија. Онда би се појављивали захтеви као: Алзас Алзашанима, Каталонија ФК Барселони, Крим криминалцима и Флорида фолирантима….
Професор, социолог друг Јово Бакић, ћутећи би шетао улицама града са пушком дуге цеви окаченом о десно раме иако је друг Јово левак. Тако би дошетао и до РТС-а где би га водитељка вечерњег ударног дневника одушевљено дочекала речима (има дозволу да не ћути јер је заводитељка): „Ђе си брате Јово, Бог те молов‘о! Добро доша! Ође се можеш осећати као у свом дому спреман! Онда се водитељка окрене камери и забезекнутом гледалишту просикће: Тражили сте, сад га гледајте.
Јово, поштујући адете и обичаје средине, седне на под, изује се, прекрсти ноге и стави пушку преко колена као оно Холбрук у шиптарском селу. Онда, после наглашене паузе, укупном гледалишту намигне левим оком што је био знак његове припадности левичарским круговима. Ту никакви тумачи или коментатори нису били потребни.
Седнице Народне скупштине би се такође одвијале у ћутању немом без временског ограничења што би било много речитије и садржајније од говора које износе они посланици који су за оно шта говоре добили дозволу од председавајућег.
Ипак остаје отворено питање да ли би се морала прећутати и ударна вест да су „најзаслужније“ судије Хашког трибунала замолиле Колинду да их поведе на Томпсонов концерт. Толико су, ваљда, заслужили.
Све у свему, Србија би, ако би већ једном занемела, дефинитивно добила статус Немачке, па јој улазак у Европу не би ни био потребан и без алтернативе.
Categories: Сатиристика
Оставите коментар