Време је једнодимензионални теоријски конструкт, само привид са којим се вешто оперише у контексту наше техничке цивилизације и што се више опредмећује, време јасно открива своју илузорну и отуђујућу политичку димензију

Џералд Марфи, САТ, уље на платну, 1925.

Срећан је само онај човек који не живи у времену, него у садашњости.

Лудвиг Витгенштајн

 

Људи више не живе у исконском времену бића, него у времену часовника. Ово је пад у видљиву стварност, то је оспољење и упрошћавање сопственог постојања. Човек је својио свет, али је себе изгубио.

Ернесто Сабато

 

Културе се разликују по смислу који  интуитивно додељују времену.

Освалд Шпенглер

Људи који су живели некада давно, нису знали за часовник. Хиљаде генерација је устајало у зору, а на починак одлазио после заласка сунца, дивило се лепоти свитања и уживало у раскоши звезданог неба.

Њихов доживљај времена био је чулан и телесан. Нису га одвајали од свог физичког искуства, нити су га видели као једнолично трајање, или узастопно смењивање квалитативно безличних тренутака. Време су опажали на основу цикличних природних процеса, измена дана и ноћи, смене годишњих доба.

У њиховој свести je биолошки проток времена поседовао јединствена и непоновљива својства, тако да су све (везано за време) опажали емотивно, као нешто блиско, непосредно и лично, повезано за сопственим животом и животом заједнице којој су припадали.

За њих време није било бестелесно, апстрактно, бесконачно, непрекидно и уједначено. Било је квалитативно и конкретно.

Емотивни осећај времена био им је довољан. Није им падало на памет да га прилагоде објективним мерилима. Нису се трудили да време прецизно одреде, нити су имали потребу да га дефинишу. Њихов поглед на свет није знао за уопштавање и свођење на апстрактне појмове.

Време су осећали непосредно, у складу са периодима и ритмом људског живота, као пролеће, лето, јесен, зиму … детињство, младост, зрелост, старост …

Притом, ови древни људи нису били само пасивни посматрачи, него активни учесници. Тежили су да се ускладе са временом, његовим ритмом, настојећи да са њим живе у хармонији, као и са целокупном природом,

Догађаје у времену, једнако као и оне у простору, видели су као разноврсне (појединачне), а не истоветне (опште) појаве.

У једном тренутку, Запад је у доживљају времена престао да се ослања на цикличне природне процесе, смену дана и ноћи, измену годишњих доба и почео да време посматра као механички организован ток, а његово кретање приказује бројевима. Тиме је започело  доба уопштавања појединачних садржаја да би се истакао значај непроменљивих особина ствари. Ово преобликовање је изведено њиховим одвајањем од органских процеса. Стварност је обезличавана уопштавањем, да би се мисаоно уједначила (униформисала) и таквим ограничавањем довела у ред.

Тако је стабилизован постојећи свет.

Најпре је обезличено време. Оно више није посматрано непосредно, у конкретним ситуацијама, него је пажња све више усмеравана према његовом замишљеном (апстрактном) облику, лишеном опипљивог садржаја. То је било нешто потпуно ново и у супротности са оним изворним, дубоким јединством са природом.

Још у античко доба и средњем веку, мало је било заинтересованих да време буде математички одређено. Само је занемарљивој мањини стало да се оно нумерички прецизно прикаже. Чак је и у врло развијеним старим цивилизацијама време мерено најједноставнијим средствима: сунчаним, пешчаним, или воденим сатом.

Због сталне промене временских прилика, ове справе су биле нетачне и непоуздане.

Дуго су људи сасвим добро живели и сналазили се без прецизно утврђеног времена.

Од (отприлике) V века, живот на Западу се регулисао црквеним звонима. Ова пракса је узимала у обзир (уважавала је) човеков психолошки и биолошки ритам. Звона су звонила у складу са природним, материјалним и конкретним временом.

Сатни механизам је постојао у XI веку. Папа Силвестер II је 1000. године црквеним звонима  поздравио изум часовника са зупчаницима.

Међутим, први аутентични часовник појавио се у XIII веку, а приватни часовници у XIV веку. Ти сатни механизми били су непрецизни. Нису време показивали тачно, него само приближно.

Време је и даље објављивано звонима.

Први сатови су радили на принципу утега и клатна. Такве инструменте за мерење времена поседовали су само богати и до XIV века ове справе нису утицале на реално време, нити на измену тадашњег начина живота. Време је мерено у складу са постојећим обичајима.

Првобитно, смисао времена је произилазио из супстанце сâмог живота, која је прожимала људско биће у целини.

На основу дневних служби у манастирима, током раног средњег века, у једном дану постојала су само три часа. Модерни двадесетчетворочасовни дан успоставили су сатни механизми, који су постали уобичајени после 1300. године.

Употреба стандардизованог и хомогенизованог времена почиње око 1330. у Немачкој, и 1370. у Енглеској.

Време постаје апстрактно (највероватније) крајем XIV века.

То је доба рационализације стварности, када се јавила потреба да се утврди и озакони одређени начин понашања, утемељен на новом погледу на свет, како би се градско становништво довело у ред и градови, на одговарајући начин, урбанизовали. То је доба уопштавања појединачних садржаја, како би се истакао значај непроменљивих особина ствари. Ово преобликовање и „дефинисање“ је изведено њиховим одвајањем од органских процеса, из потребе за све све већом рационализацијом и контролом људског понашања.

Почетком XIV века, сатни механизам, базиран на утегама и клатну, био је први модерни механички часовник, симбол квалитативно нове епохе потичњавања апстрактном времену. Он је показивао једно замишљено време, које је као неко спољашње присуство било независно од природе.

Прецизност је постигнута тек у XVI веку, мада је и тада тачност сатова била „релативна“,  јер је постојала само једна казаљка, која је показивала искључиво пуни сат.

Сатни механизам направљен 1540. године у засеоку Хамптон (Енглеска), сматра се првим прецизним часовником.

Кула с јавним сатом појавила се у Европи крајем XIV века, око 1345. Од тада су се сатови налазили на многим јавним зградама, најпре у немачким градовима. Међутим, први јавни часовници су били постављени у исламском свету, да би муслимански верници једновремено, пет пута дневно, у правилним размацима одлазили на молитву.

Пре отприлике пет стотина година, на Западу су почели да се, поред градских звона, редовно оглашавају и сатови. Они су постали основ све уређенијег (заправо. контролисанијег) живота људи. Сведочили су о доминацији урбаног рачунања времена (рачуноводствене контроле његовог „тока“).

На гравири Тријумф времена (1574), Питера Бројгела, међу многим предметима и идејама приказаним на слици, доминира фигура модерног часовника.

У XIV веку време је квантификовано. Подељено на низ временских јединица различите дужине, Тада су се математичари заносили идејом да време прикажу не само у сатима, него и у минутима. Међутим, тачно приказати минуте било је могуће тек 1657, а сасвим прецизно секунде тек почетком XVIII века.

Време је на крају подељено на сате, минуте и секунде. Таква подела сата на шездесет минута и минута на шездесет секунди, била је опште прихваћена.

Мало по мало, овај механички облик времена, са својим оштрим поделама, продро је у људски живот, који је на тај начин колонизован.

Откриће механичког сата (часовника), довело је до револуционарне променe у схватању времена. Оно је постало апстрактно.

Претварањем у апстрактну категорију, време је опредмећено (што је само наизглед парадокс) и постало је ресурс, квантитативна величина која се може бројчано одредити. Однос према времену је промењен. Од тада је оно одвојено од традиционалних ритмова живота и природе, и има облик квантитативног (нумеричког) мерила.

Време је изоловало појединце једне од других, раздвајало их је и све више продубљивало разлике међу њима, потискујући из њихове свести осећање целовитости и заједништва. Последица тога био је другачије уређен свакодневни живот и дубоко незадовољство људи таквим начином постојања, у којем су они у потпуности натерани на послушност (крајњу пасивност).

Неодвојив од времена, живот је био подвргнут новим правилима. Органске функције живота покориле су се механичким функцијама времена. Време је стандардизовано, подељено је на саставне делове, који су међусобно замењиви, једнако као и (касније) стандардизовани радни процеси у капитализму.

Током два века (од XVI до XVIII), капитализам је толико ојачао да је захваљујући индустријској револуцији, техници, науци и технологији, успео да успостави своју доминацију над модерним друштвом. Са увођењем индустријског система, људи су били присиљени да се навикну на исцрпљујући и дуготрајан (већином неугодан) рад, да живот подреде производној траци, сату и временском распореду.

Данас  човек живи у свету организованом према механичком сатном механизму (часовнику) и време приказује математичким симболима (бројевима). Часовник управља његовим понашањем и диктира му ритам и брзину свакодневних активности.  Он једе, ради и спава на позив машине, и у потпуности је подређен радној дисциплини.

Време, које је некада обухватало целокупно људско искуство, разбијено је и разложено. Живот одавно није целовит и претворио се у механички скуп неповезаних активности које више нису ни у каквој вези, осим што их обавља иста особа.

Механичка апстракција и крутост испунили су целокупно биће човека. Апстрактно време је нова средина, нови оквир људског постојања. Реч је о вештачкој, присилној конструкцији.  Представа о материјалној реалности времена, његовој супстанцијалности, није ништа друго него пуки умишљај.

Клод Леви-Строс је указао на чињеницу да су примитивна друштва на све начине настојала да спрече и најмању измену свог начина живота, која би могла да их уведе у историју.

„Пад у време“, губљења контакта с нашим безвременим бићем, узрок је свих других (наредних) облика постварења.

Абориџини настоје да избришу или игноришу све што се не уклапа у вечиту, трансцендентну потрагу за безвременим, радосном димензијом постојања у којем нема никаквих промена.

Са појавом свести о времену, примитивне  заједнице су се распадале.

Прелаз ка религији, од заједница која живе у складу са природом, ка друштвима која постоје у свету изолованих (трансцендентних) божанстава и њиховом уздизању, део је процеса отуђења који је започео са појавом свести о времену.

Заправо, све се променило са пољопривредом, која се базира на вишку производа и специјализацији.

Да би се те вишкови обезбедили, свештеници су мерили време, пратили кретање небеских тела и предвиђали будућност.

Древни цивилизовани народи се појављују у историји са потпуно развијеним системом за праћење времена“ и разликовале су се пре свега по облику календара.

Владајуће елите су на тај начин контролисале време, које су користили као средство непосредног надзора над својим поданицима.

Вавилонци су дану приписали 12 сати, а Хебреји створили седмодневну недељу и од првобитне верзије цикличног времена, постепено изградили појам времена као линеарног прогресивног тока.

Падом у време и припитомљавањем природе, у античкој Грчкој било је широко распрострањено уверење“ да је изласком из Златног доба (времена  једноставности), људска врста неповратно дегенерисана. То уверење је било најснажнија препрека прихватању идеје прогреса.

Римљани су једнако као и Грци, и Вавилонци, били наклоњени представама о цикличном времену. Ствари су се промениле са јудаизмом и хришћанством, када је време дефинисано као неповратан ток, и добило облик линеарног напредовања.

Том радикалном изменом представе о времену, успостављена је контрола над човечанством.

Његове типичне особине први је описао свети Августин, који је дефинитвно одбацио циклично време, приказујући човечанство као необично стадо које неповратно историјски напредује. Његово дело, написано 400. године н.е. било је прва значајна замисао о историји као једносмерном и непоновљивом, линеарном кретању.

Историјско време није својствено стварности, него је човечанству наметнуто. Оно првобитно није постојало. Изворно, наш свет је свет ван времена.

Апстрактни појам времена, а Валтер Бењамин тврди да „порекло апстракције треба тражити у Паду“, био је све донедавно сасвим непознат. То схватање времена као нити која се одмотава и непрекидно креће напред, повезујући у једну целину све протекле догађаје, садашње и оне будуће, остајући притом (наизглед) потпуно независна од њих, усталило се тек у последњих неколико стотина година.

Канту је било извесно да ни време, ни простор нису делови емпиријске стварности, него наших стечених навика.

Када је Жак Елил тврдио да је  „целокупна структура људског бића“ прожета „механичком апстрактношћу и крутошћу“, сигурно да је пре свега мислио на временску димензију.

Механички часовници су најсложеније машине које је произвео средњи век. Часовник је био пример прве прецизне машине и зато је постао метафора механичке слике света. Он је битно утицао на развој модерне европске цивилизације.

Луис Мамфорд је у часовнику видео најважнију машину у нашој (савременој) култури, која је омогућила прогрес и ефикасност (напредак и успех) у свим људским подухватима.

Сатни механизам је постао незаобилазан инструмент у процесу стандардизације радног дана (и радне недеље). Свака организација рада и студија покрета заснована је на прецизно одређеној сатници.

На тај начин време је (до краја) рационализовано. Рационализацијом времена, убрзане су све човекове животне активности.

Уколико је људски живот одређен часовницима, који откуцавају време у ритму рада, јавни простор је сужен и дисциплинован, тако да је свакоме остао само његов ограничени део, који је омеђен императивима производње и потрошње.

Не само производња и потрошња, него и рад, закон, власт, школа, полиција … све то је безизлазни лавиринт за свакога који се не понаша у складу са откуцајима часовника, него настоји да следи своје пориве и покушава да прекорачи прописане границе.

Маркс је у часовницима видео темељ машинске индустрије. По њему, часовник је прва аутоматска машина коришћена из практичних разлога, механизам на којем је изграђена целокупна теорија „извођења правилних покрета“.

Време је подјармило људе и успоставило контролу над њиховим свакодневним животом, много пре појаве капитализма и индустријског система. Заправо, капитал однос и индустријализам су настали на основу претходне победе модерног доживљаја времена.

У XVII веку, Милтонов Изгубљени рај држи страну победничком времену, у тој мери да потпуно обезвређује првобитно, безвремено, рајско стање (Златног доба; време једноставности).

Мит о Златном добу, о рају, тада је преусмерен у потпуно супротном правцу, према крају историје. Чежњу за рајским вртом сменила је борбена идеја прогреса, која се ослања искључиво на интелектуално, математичко, научно знање, “ослобођено” свих моралних стега и етичких обзира.

Крајем XVIII и почетком XIX века, аутоматизација времена је омогућила индустријализацију, али је истовремено изазивала и велики отпор фабричком систему. Упркос отпору, пресудно је допринела развоју капитализма и уништавању традиционалне културе, што ће на крају западну цивилизацију неминовно довести и до пропасти.

Часовник (сатни механизам) је одличан пример како цивилизација производи средства која ће је уништити.

По Луису Мамфорду, часовник је био кључна машина у успостављању новог техничког света.

Часовник је имао огроман значај и изузетно важну друштвену функцију. Био је први аутоматизовани механизам који је постао изузетно важан у животу људи, јер је из корена изменио њихове дотадашње навике. Сатни механизам је више од других машина утицао на дисциплиновање друштва и захваљујући њему успешно је успостављена контрола над људима, неопходна техничком систему, што је омогућило ефикасну експлоатацију (успешно искоришћавање туђег рада).

Упркос томе, техника није аутономна у односу на време мерено часовником. Она јесте постала независна од човека, али је (истовремено) остала трајно потчињена хронометру.

Време, које је филозофски необјашњива категорија, сатови су мерили (и приказивали) у прецизним и јасним, (краћим, или дужим) временским размацима.

Уместо непрекидности временског тока, сада се говори о (одређеној) „дужини времена“

Правећи сатове (њихова производња је временом прерасла у индустрију), човек је проникао у основе израде машина и стекао техничко знање потребно за развој сложених механизама. Тако су ушли у употребу и беспрекорни зупчаници. Хронометар (неопходан научницима) ударио је темеље и оном машинству на основу којег су изграђивани стругови намењени масовној производњи.

То је био темељ индустријске револуције.

Капиталисти су рачунали с временом као са једном од најважнијих елемената у процесу индустријске производње. Иако је време постало апстрактна категорија, математички измерено, постало је  роба, која се – као и свака друга – могла купити и продати.

Чувени слоган капиталистичке идеологије гласи: „Време је новац“. Из прагматичних разлога, намерно су превиђали (игнорисали) очигледну чињеницу да је заправо новац губљење времена, јер је за њих време било не само основна сировина, него и један од главних критеријума рада запослених.

Индустријски систем се никад не би могао развити без могућности прецизног рачунања времена.

Часовник је симбол експлоатације радника и тираније механичког над биологијом модерног човека. У процесу индустријске производње, време (мерено часовником) је постало и средство контроле радног времена.

На почетку индустријске револуције, контролор радног времена у фабрикама, било је најважније ново занимање које је увео капитализам.

Часовник је у животу не само радничке класе, него целокупног грађанског друштва завео ред какав је некада владао само у манастирима. Звона која су током средњег века у правилним интервалима звонила, подвргла су монахе строгој дисциплини, а томе је највише наликовала радна дисциплина у модерним  фабрикама, у којима су трудбеници у потпуности били подређени уједначеним (правилним) откуцајима часовника.

У феудалној Европи манастир је први пример средине регулисане строгим временским распоредом. До краја организован, навијен као часовник, манастир је човека подредио времену, на исти начин на који су га манастирске зидине ограничавале у простору.

Црква је прва повезала мерење времена на основу сатног механизма  и уређење свакодневног живота.

Организација радног процеса у индустрији, који је захтевао строгу синхронизацију (истовременост извођења истих радњи), наметнула је нову концепција времена. За разлику од средњевековног доба, модерно време је било прецизно подељено на једнаке делове (часове, минуте, секунде).

Фабрика је захтевала правилно понашање, живот подређен ритму часовника и календара. (Теодор Џон Качински ака Unabomber)

Стварањем  поузданих часовника, који су показивали тачно време, људи су  дефинитивно из „царства приближности“ прешли у „царство прецизности“.

Овим дисциплиновањем је наметано ново схватање времена и захтеван другачији однос према њему. Модерни људи су претворени у сатне механизме, а њихово једнолично понашање, условљено наметнутом сатницом, више није имало никакве везе са некадашњим (спонтаним) понашањем, усклађеним са ритмовима природе.

Не марити у животу за време, значи живети вечно. Међутим часовник је време учинио ништавним, а живот кратким.

Тако је било најпре у градовима и индустрији, док су на селу људи и даље живели у складу са природом.

У почетку су овај нови доживљај „тачног времена“ власници сатова наметали експлоатисаним масама, против њихове воље. Реформисани календар који су (на кратко) увеле вође Француске буржоаске револуције, није био израз отпора према времену, него само његовог реновирања и стављања под нову управу.

Управљање временом је основни атрибут сваке власти (Елијас Канети).

Током прве половине XIX века, упркос великом отпору, (кашњење и недолазак на посао дуго субили нерешиви проблеми за управу), радници су постепено прихватили индустријско време, тако да је на крају фабрички систем радио поуздано као сат.

Радници су пристали да се управљају према механичком времену. Ускладили су се са овим новим, модерним (пословним) уређењем живота.

У XIX веку, црква је „губљење времена“ прогласили грехом. Она је у тим догађајима имала кључну улогу. Бенедиктинци су први присиљавали људе да свој рад ускладе са сатним механизмом. Луис Мамфорд је био један од оних који су тврдили да је бенедиктански свештенички ред утемељивач модерног капитализма. Бенедиктинци су највише допринели потчињавању човека ритму машине, подсећајући нас да часовник није само справа за праћење времена, него средство за синхронизацију људских поступака, њиховог свеукупног деловања

У средњем веку, нарочито од XIV века, време је у свом освајачком походу наилазило на сталан и жесток отпор. Редовне побуне и низ друштвених сукоба сведочи је о историјски непомирљивом и дубоком сукобу временске димензије стварности и још не разорене људске природе.

Отпор наметању времена био је израз најснажније тежње XIV века да, „све буде заједничко“, да се укину сталеж и хијерархије …

Све већа прецизност сатних механизама допринела је све већем значају синхронизације људских поступака, што је било од суштинског значаја за њихово превођење на нови, виши степен припитомљавања (и пасивности). У том смислу, тачност је постала највећа (морална) врлина не само у цркви, него и у школи, фабрици и канцеларији…

Половином  XIX века, захваљујући масовној производњи сатова који су били широко доступни, највећи број људи се беспоговорно (и већином, добровољно) подредио механичком времену.

Већ током двадесетих година XIX века, Сједињене Државе су започеле са производњом јефтиних сатова, што је – тврди Џон Зерзан – „убедљиво сведочило о напредовању индустријског система вредности и наглашеној стрепњи над протоком времена, као његовим саставним делом“.

Време је основни језик аутоматизације и духа доминације

Наизглед спонтано, дисциплиновање људи и организовање њиховог свакодневног живота помоћу механичког времена, извођено је током XIX века тихо и обухватило је све класе. Свако ко се није  ускладио са сатним механизмом, суочавао се са друштвеним искључивањем и економским неуспехом. То је било најкарактеристичније за фабричку производњу. Радник који касни у фабрику, губио је посао.

Механичко мерење времена допринело је да (основни) критеријум постане  квантитет, а не квалитет.

Више није било задовољства у раду, јер је радник фабриком организацијом посла и индустријском производњом постао „чувар времена“, и био је заинтересован само за „слободно време доколице“, које је могао да  проводи како му падне на памет, забављајући се у оној мери у којој су му то финансијске прилике дозвољавале.

Притом, сатни механизам је слободне људске активности минимизирао и у великој мери допринео њиховом обесмишљавању.

У раном XV веку, највећа врлина сваког хуманисте била осећај за време.

У духу тог доба, Јохан Гутенберг је на својој револуционарној штампарској преси прво штампао календар, па тек онда Библију.

Међутим, управо то је довело до отуђености у људским односима и изостајања емотивних реакција. Нестанак поетичности и непосредног искуства били су последица нове концепције времена и њене доминације.

Часовник данас одређује ритам и темпо модерног живота.

Механичком конструкцијом времена човек је себе заробио, постао сужањ онога што је сам створио, и од тада живи у сталном страху, као др. Франкенштајн од свог “створа”, којем је удахнуо живот.

Анри Бергсон се, неповерљив према науци, противио фрагментацији времена и његовом механичком и репресивном карактеру. Он је тврдио како квалитативно осећање времена, односно његовог непосредног искуства, захтева отпор према формализованом и специјализованом третирању времена.

Часовник  је симбол механичке тираније и сигурно најважније (основно) средство машинизације човека. У здравом (и истински слободном) друштву, таква доминација сата (механизованог времена), та врста аутоматизације човека је немогућа. Међутим, развојем техничког система, људи се све брже удаљавају од себе и тим процесом галопирајућег отуђења доминира концепција времена, која је у не тако давној прошлости њима била потпуно страна. Првобитно, циклично време најпре је постало линеарно, а увођењем сатног механизма претворено је у механичко. Механизовањем времена прекинута је свака веза с природом и садашњошћу, а људи изложени тиранији машинизације, коју захтевају производња и потрошња.

Иако је наметање механичког времена у XIX веку извођено тихо, ово потчињавање људи није прошло без отпора.

Идеја о дану регулисаном часовником многима је деловала не само одбојно, него и као неопростива увреда, као потпуно негирање њиховог самопоштовање и слободе. Зато је 1827. отпор распореду производних активности диктираних часовником и увођењу десеточасовног радног времена био огорчен и изузетно жилав. Због тога су на почетку Француске (јулске) револуције, 1830. године, у многим деловима Париза побуњеници пуцали у јавне сатове.

„Кад се спустило вече првог дана борбе, на неколико места у Паризу, независно, али истовремено, пуцало се у сатове на торњевима“. (Валтер Бењамин)

Временом, такав отпор је све више слабио.

Џон Зерзан наводи случај Потакета, фабричког места на Род Ајленду, чији су становници 1828. самоиницијативно подигли први градски сат, у покушају да оспоре монопол над мерењем времена, на основу којег је звонило звоно власника фабрике. Већ тада је однос радника према времену био толико искривљен, да проблем нису видели у индустријализацији времена, него само у демократизацији његовог мерења. На исти начин су се људи борили за „ново друштво“, не против машинизације коју спроводи технички систем, него само за хуманизовање негативних последица које он стварао.

Задатак образовног система је да код деце слама њихов отпор према времену. Управо је то један од главних разлога наметања обавезног школовања. У школи деца уче да извесно време проведу на одређеном месту и тако их припрема (дресира) за рад у фабрици и канцеларији. Школа их од малих ногу усклађује са потребама система, подређује механичкој подели времена и откуцајима часовника.

Механизовање времена хомогенизује људи, обједињује их у масу. У тој ситуацији доминантан је квантитет. Зато је сада је најважније умети рачунати (знати бројати).

Притом, треба нагласити да се рачунати можете само са објектима, али не и субјектима. Људи се данас између себе бројчано разликују, а не по својој јединственој и непоновљивој личности.

Однос између субјекта и објекта постао је могућ онда  када је човек „стекао“ свест о временским релацијама. Опажање је тада постао засебан, одвојен чин који је подразумевао субјективну удаљеност од предмета опажања (објекта), са тим и доживљаја природе као о нечег спољашњег, ситуацију која подстиче жеља за доминацији над њеним процесима.

Међутим не користе сви бројчане системе.

Племе Јаномаме броји само до два, не зато што су „неинтелигентни“, него због тога што је њихов однос према природном свету другачији.

Начин живота Јаномама је такав да они немају потребу за математиком.

За разлику од нас који живимо у друштву сталне оскудице, они живе у малим, ловачко-скупљачким заједницама (проширеним породицама), које је Маршал Салинс назвао  „друштвима благостања“.

Јаномаме не послују да би преживели, оне живе да би поклањали, како би међу собом све егалитарно (заједнички) делили.

Математика је настала из пословних (трговачких) разлога, пре отприлике 5000. година (користили су је још Сумери). Касније је Еуклид поставио темеље геометрије, која је настала у циљу мерења површине поља, код ограђивања и остицања власништва над земљом. Тај исти порив (грамзивост) покреће и савремену науку, која данас настоји да премери и пороби целокупан свемир.

Рене Декарт, који се сматра утемељивачем (модерне) науке, рекао је како је њен циљ да нас „учини господарима и сопственицима природе“. Он је, такође, целокупни универзум прогласио огромним сатним механизмом, повезујући помоћу њега, у једно, два већ споменута облика доминације – број и време.

Захваљујући Њутну, Бог је постао Велики Часовничар, а свемир је представљен као механички модел, који има облик часовника.

Томас Хобс је човека поредио са најфинијим и најпрецизнијим сатним механизмом. Сматрао је да човек мора бити до те мере припитомљен. Аутоматско покретање сатног механизма јасно је указивало на то колико је, по Хобсовом мишљењу, људско биће требало да буде пасивно и послушно.

Хобс је хтео да свакодневно понашање људи сведе на прецизно покретање удова, на аутоматски предвидљиво (контролисано) понашање и даљинско (посредовано) управљање људском гомилом из једног центра („централистичко управљање“), што је по Мамфорду управо крајњи циљ Мегатехнике.

Људи се диве машинама зато што су у стању да раде неуморном рутином. Пре свега због тога, због савршене самоконтроле, која захтева сталну и исцрпљујућу концентрацију. А управо то човек најтеже подноси, много теже од физичког рада.

Зато архетип Машине није парна машина, него сатни механизам. Парна машина је постала битна, симбол индустријализације, тек онда када је индустријски систем, утемељен на њој, радио глатко као сатни механизам.

Луис Мамфорд подсећа да је сат узор свим аутоматима, и да представља принцип рада свих већих система аутоматизације.

И данас људи „живот без напора“ повезују с аутоматизацијом, и у њој виде начин да се ослободе тешког и затупљујућег рада.

Као што радни механизам машине може да замени и далеко надмаши снагу човекових мишића, мислећи механизам би могао да замени људски ум, који мишићима управља. Тако би „мислеће машине“ (механизми пројектовани да „размишљају“)  контролисале рад укупног аутоматизованог процеса рада.

Часовник је антиципирао (наговестио) појаву компјутера.

Схваћен као машина, часовник је све до компјутера остао по грађи, сложености и прецизности (тачности) рада, раван свим осталим аутоматским машинама. Мали, преносиви џепни часовник постао је модел за  све касније облике минијатурних механизама.

Ако је било могуће објективизовати доживљај времена, зашто онда (питају се многи) не би могло и у свим осталим случајевима? Због чега би било немогуће произвести машине које објективизују мисли, „расуђују“ и доносе моралне одлуке?

Вештачка интелигенција је логичан циљ којем тежи објективна свест.

Многи верују да ће човек на крају створити и машине које ће писати песме, компоновати и мислити. Међутим, то је само пусти сан технофила, зато што машине никада неће превазићи ниво чисте интелигенције, а то није довољно да би могле бити уметнички креативне. Уопште креативне.

Увек треба имати у виду да се машине не усавршавају због задовољства које доносе поезија и књижевност, музика и филозофија, него због потпуне контроле свега, да ништа не доведе у питање технички систем, савршени ред целокупне технократске конструкције.

Највиши домет машине је власт. Све изнад тога њој је недостижно, а и непотребно.

Тако долазимо до парадокса, да човек који је створио машину у њој сада види свој идеал и доводи у питање све оно што га чини човеком. Све што превазилази елементарни ниво интелигенције и тежње ка доминацији.  Управо то људско у себи сада сматра сувишним и настоји да се ослободи свих типично људских особина, само да би могао да делује савршено ефикасно (интелигентно) у овом  све механизованијем свету.

Томе и служи часовник.

У послу, уједначени ритам непрекидног рада није био идеал занатлија и сељака него машине, тачније – часовника.

Зашто потреба за тако савршеном прецизношћу?

За капиталисте због профита, а за експлоатисане да некако преживе у суровим условима техничког система.

То води од појма времена, преко историје и прогреса, до убилачке идолатрије будућности, у чије име се данас истребљују биљне и животињске врсте, језици, културе … очигледно – целокупан живот на Земљи.

Идеја о „златној милијарди“ такође је резултат овакве концепције времена.

Бодлера је своје савременике видео као „робове мучене временом“, а Рембо је живот у времену осуђивао, називајући га скандалом.

Касније је Маркузе писао о „савезу између времена и репресивног поретка“

У комаду Чекајући Годоа,  Семјуела Бекета, један двојица главних ликова (Владимир или Естрагон) помињући посетиоца који је управо отишао, каже: „Добро, бар је неко помогао да нам прође време“. Други одговара: „Глупост, време би ионако прошло“.

Овај прозаични дијалог указује на ужас модерног живота и времена које људи доживљавају као напорну, окрутну силу, која самостално у потпуности стоји изнад човека.

Време које протиче, господари човеком. Човек је заробљен у историји. Људски живот тако прогресивно постаје све празнији и технички посредованији.

Супротстављајући се свему што је спонтано и непосредно, време јасно открива своју везу с отуђењем.

Увек када погледамо у часовник да би сазнали  колико је сати, сасвим несвесно подлежемо заблуди да знамо што је време.

Време је несумњиво најзначајнија, али и најтајанственија појава у људском животу, феномен изван домашаја физике

Михаел Енде је записао: „Свет крије једну велику, а ипак свима познату, тајну. Сви смо део те тајне, сви смо је свесни, али мало људи размишља о њој. Та тајна је време.“

И мада време не постоји у физичком свету, људи су отуђени у времену.

Време је једнодимензионални теоријски конструкт, само привид (апстракција) са којим се вешто оперише у контексту наше техничке цивилизације и што се више опредмећује, време јасно открива своју илузорну и отуђујућу (искључиво) политичку димензију.

Једна ствар је несумњива. Што време више „пролази“, ситуација у свету је све гора.

                                          ::::::::::::::::::::::::::::::::::

Categories: Аз и буки

Tags: Време, Ненад Ћурковић