Није тешко замислити Соњу Лихт како са свежњем кључева уз злокобан смех закључава Нешу Стефановића и Драгана Ђиласа док се не договоре око изборних услова. Ако буду добри добију печење и дезерт
Учесници састанка: Владимир Ђукановић (СНС), Драган Ђилас (ССП) и Зоран Лутовац (ДС). Фото: Весна Лалић/РАС Србија
Да се одмах на почетку одредим око централне ствари: разговори између власти и опозиције су нужност. Или, да парафразирам у више наврата изговорене речи новинара Цвијетина Миливојевића – до договора око изборних услова на крају мора доћи, а све време које протекне до тада може се сматрати изгубљеним.
У односу на овај став налазе се супротстављени полови: oнај владајућих који инсистира како никакви разговори нису потребни и да је све потаман и други, тврди опозициони, који инсистира на томе да никаквих разговора илити преговора ни не треба да буде и да до разрешења ситуације треба да дође на неки други начин. Међутим, мислим да је белодано јасно – како Александру Вучићу тако и његовим прагматичним бриселским покровитељима који су на свашта спремни да затворе једно а по потреби и оба ока – да у Србији политичка криза уистину постоји: парламентаризам је тешко искомпромитован, многи (с правом) сумњају у ваљаност изборних процедура, а медијске хајке против опозиционих првака су толико учестали да се и не могу називати инцидентима.
На другом полу су они који верују да је Вучићева подршка тако танка да ће се распршити после неколико сучељавања у телевизијским емисијама или да ће његов легитимитет бити толико тешко нарушен протестима и бојкотом (упитне успешности) да ће се Запад дозвати памети и да ће, најпосле, престати да сарађује са једним поприлично аутократским режимом. На крају, ту су и они чији је политички темперамент близак оном друга професора Јова Бакића и који не би имали ништа против да се дохватимо за гуше. Али њих, за сада, не треба схватити много озбиљно. Коме је до тучњаве по овој врућини?
Занимација током састанка (Фото: Весна Лалић/РАС Србија)
Ипак, чак и ако се сложимо да до некаквог сагласја око изборних услова, медијске заступљености и парламентарне увиђавности на крају мора доћи не значи да можемо да поздравимо било какав разговор између представника власти и опозиције.
Не делује да би тај дијалог требало да тече скровито од очију заинтересованих потенцијалних гласача а још мање се чини да би требало да га организују неки безвезњаковићи из енџио сектора без икаквог кредибилитета у широј јавности. Нисам априорно против преговора са којима јавност није до краја упозната. Некада је то – што због контроверзности садржаја преговора, што због саме чињенице да се преговара – нужност. Али овде не делује да је тако. Посебно би у прелиминарној фази, испуњеној усиљеном куртоазношћу, јавност могла да буде упозната са сваким детаљем – пошто их и нема много.
Са становишта опозиције се чини несврсисходним, а помало и самопонижавајућим, да се делегација највишег нивоа шаље на преговоре са другом поставом: лидери са лидерима, опуномоћеници са опуномоћеницима.
Но, пре свега дијалог не може бити уприличен као пуко посредовање међу двама странама заглављеним у парничном поступку. Зашто? Зато што у овој парници има много кривице.
https://twitter.com/serbia_forever/status/1156155596703444992
А она је – са становишта опозиционих гласача, демонстраната и страначких првака – на страни власти. Да ли безусловно седање преко стола Небојши Стефановићу који је, колико јуче, оптуживан за кривотворење јавних исправа и преко стола оних чији су страначки другови учествовали, према речима опозиције, у покушају убиства једног од опозиционих првака ослобађа све наведене политичке одговорности за ова непочинства? Оваквих оптужби није мањкало ни на рачун опозиционих лидера. Да се подсетимо: реч је о људима који су у дослуху са Рамушом Харадинајем и Хашимом Тачијем, лупежима који су се огрешили о сироти народ за више стотина милиона долара, насилницима и провокаторима бруталног насиља.
Зар се све ово брише једним потезом доброћудне руке Соње Лихт и њених подложника? И како, уколико разговори не успеју, као што по свој прилици и неће, у јавности поново покренути неке од споменутих тема а да вас неко држи за озбиљно?
Рат је често теже окончати него отпочети. Нема много разлике ни код политичке борбе. Вишемесечно заклињање у Боркову крваву кошуљу испунило је политичку кризу новим садржајима. Пребрисати их без било каквог, макар вербалног задовољења, навешће многе да – с правом или без њега – поставе питање: зар је све ово трајало да би Драган и Неша попили пословични виски у пријатном окружењу Факултета политичких наука.
Уношење послужења (Фото: Весна Лалић/РАС Србија)
На крају, али не и најмање важно: како је одабран модератор и који су оквири и форма дијалога које је поставио? Да се не лажемо, није тешко замислити Соњу Лихт како са свежњем кључева уз злокобан смех закључава Нешу Стефановића и Драгана Ђиласа док се не договоре око изборних услова. На крају, ако буду добри, добију печење и дезерт.
Али то је сцена за стрип. Тамничари наше неслободе су ипак мало суптилнији. И много нетранспарентнији.
Categories: Судбина као политика
Да се одмах, на почетку коментара, одредим према посве безначајним, но подлим и злогукум ” разговорима ” издајничке ” власти ” и издајничке ” опозиције “, који заједно јесу поданичка булумента кусих и репатих, запелих у пркну ” модератора разговора “, а који је, је ли, комотан у пркну окупатора Србља и Земаља Србских јер је остатак дигестивне активности поменутог окупатора – СРАМОТА и БЕСТИДНОСТ, БЕЗ ОБРАЗНОСТ и БЕШЧАШЋЕ ! Стигох до краја коментара, хајде да се и ту одредим- свим учесницима ” разговора ” , ако не Каинов жиг, барем Домановићева данга жилу глупачу на челу да покрије пре него што доспеју тамо где Вођа Домановићев стиже… Та нисмо сви леминзи лежени у инкубатору ” власти, опозиције и фонда за сорошево друштво “, ни кокоши што безглаво јуре по проклетој авлији, ослобођене од главе прецизним резом модератора декапитације…
Шта има власт да се договара са опозицијом?! Постоји Скупштина, постоји влада – ако влада нема подршку – онда странке преговарају и покушавају да саставе неку која ће подршку имати. Све остало је вануставно и против закона.
А чему онда вишемесечно шетање грађана кад на први позив они који су стали иза изабраних чланова Преговарачког тима народа све погазише и одоше код Соње? А Соња избегава Преговарачки тим јел тамо се налазе паметни и непоткупљиви људи.
Има нечег трулог у опозицији која успут до пре 7 година беше позиција или ти власт.
Само бојкот избора је прави, правцати “мишомор“ за позицију и опозицију!
Мала излазност не даје пун лигитимитет, па је сам исход гласања небитан!
А, ни ЕУ не прихвата резултате избора са врло малом излазношћу!
Таква власт, без обзира на добијени проценат “за“, је на климавим
ногама и нема јој дугог века!
Мала излазност даје остаку, који није гласао /већина/, пуно право
да, изласком на улице, затражи одговре од власти /опозиција или
позиција – нема значаја!/, да положи рачуне за овако губитничку
политику од 5. октобра до днашњих дана.
Гласачи су све пробали: да гласају за “ове“ или “оне“ , “за“ “ове“,
у инат “онима“, и тако од 5. октобра до данашњег дана су у једном
вртикругу којем се не назире крај, И УВЕК СУ СТРАНА КОЈУ ПОЗИЦИЈА
И ОПОЗИЦИЈА – “ВУЧЕ ЗА НОС“, и гласачко тело своди НА “ЈЕДНУ
СТОКУ ГРДНУ“ – “НЕОПЕВАНА ГОВЕДА“!
НАРОДЕ СЕРБСКИ! ПОУЧИ СЕ ИСКУСТВОМ КНЕЗА МИЛОША:
ОН СЕ НАЈВИШЕ ПЛАШИО КАДА НАРОД ЗАЋУТИ!
Ето, НАРОДЕ СРБСКИ! – ЗАЋУТИ И ТИ, САДА НА ОВИМ
И СВИМ ДРУГИМ ИЗБОРИМА – “ЗАЋУТИ“ ДЕМОКРАТСКИ, па да видимо
како ће се ова данашња ПОЗИЦИЈА и ОПОЗИЦИЈА понашати,
подгузне муве страних плаћеника, експлоататора, и окупоатора који
су нас у црно завили од 1999-е, до даншњих дана!
ПОКУШАЈ, НАРОДЕ СЕРБСКИ! – НЕ БОЛИ, A НИШТА НЕ КОШТА!!!
Гласачи су увек гласајући “за“ “овог“ или “оног“ – увек били ПРОТИВ
себе , а “ови“ или “они“ су увек и увек радили за властите интересе
и интересе страних ментора и плаћеника!
Сада је доста, НАРОДЕ СРБСКИ!
САДА ГЛАСАЈ ЗА СЕБЕ, ПРЕТКЕ И ПОТОМКЕ – НЕИЗЛАСКОМ НА ИЗБОРЕ!
Драган Славнић