Православна Црква не може да опстане, ако не постане више универзална, а евроатлантски део европске цивилизације не може да дође до универзалистичке мисли без православља

Никола Варагић (Извор: srbin.info)

Шпански философ Хосе Ортега и Гасет писао je тридесетих година 20. века, да „Запад све више запада у ужасавајућу истоветност прилика… Вулгарни латински јесте сведочанство да је историја једном била огрезла у агонију у царству једнообразне вулгарности, јер је била ишчезла плодоносна ,разноврсност ситуације’… Већ вековима постоји европско јавно мњење, па чак и техника утицања на то мњења… Сада је ,читав свет’ само и искључиво маса“[1]. Запад је обликован под утицајем античке и римокатоличке традиције, латински је био званични језик и националне елите су лако међусобно споразумевале. Упркос бројним разликама, постојале су кохезионе силе за стварање монолитног блока и културе, али због тих техника утицања на јавно мњење, Запад је запао у „ужасавајућу истоветност прилика“.

И у старој Грчкој и у старом Риму, увек су постојали људи првог, другог и трећег реда, без обзира што су и грчки и римски философи развијали појам добра и лично начело и што су тежили универзалном, објективном, општем или свему заједничком. Римљанима је идеја да су сви људи заиста једнаки (а да ропство није нешто природно и нормално) била страна („античка мисао зна да, теоријски, човечанство јесте једно, али она истовремено и не жели то да зна“), као што је и „идеја о постојању више народа са једнаким правима била потпуно страна Римљанима“, и зато античка мисао није била универзалистичка („универзализам и интернационализам нису исто“[2]). Тако је изгледало стоичко „цивилно“ друштво, у другом веку, после Христа. Са Христом, то се променило, али само тамо где су у Христа искрено поверовали и где се преносила Благодат, или, тамо где нису одбацили Јерусалим, да би се вратили Атини и Риму, или служили великом архитекти. Лично начело (личност) најбоље се развија кроз служење Христу, кроз Бога се долази до универзалног и објективног.

Римокатоличка црква је централизована организација, у њој се негује униформисаност и потчињеност једном човеку – папи (који је постављен изнад Бога), али, то има и позитивне ефекте, јер брише границе унутар цркве, између њених чланова, без обзира из ког народа долазе, или које су расе. Међутим, уместо универзализма, због оних негативних ефеката, на делу имамо унификацију, не само у Католичкој цркви, него уопште на Западу – постоји једино маса, која живи у плурализму истоветности. Сада постоји још већа „једнообразна вулгарност“. Данас је у елити (класи господара), највише људи које је Ортега описао као „човек-маса“, и све је подређено том типу човека. На западу Европе тежили су повратку и превазилажењу антике, али су одбацили хришћанство (мистику Духа), и зато нису успели да створе универзалистичку мисао и да негује плодоносну „разноврсност ситуације“ (неко би рекао – нема више старих либерала). Можда је прави господар Запада папа, можда су власт преузели цареви (протестантни), можда су масони од царева преузели власт, па сада масони контролишу Запад (те за њих ради и папа), то сада није тако важно – фаустовска култура[3] је нешто што је заједничко свим западњацима и део њихове историје и традиције од средњег века (а унутар те културе формирао се „човек-маса“). Запад је успео да створи наднационалне организације (НАТО и ЕУ), које уједињују све народе Запада, владајућа елита је добро повезана (преко организација попут Билдерберг групе, Римског клуба…). Запад је створио привид (симулакрум) да је „царство слободе“, и једно време је успешно извозио такву „демократију“ (и „хуманизам“), али остатак света полако схвата да се ту ради о страху од закона и да постоји само плурализам истоветности[4] – никад већа атомизација, људи имају никад већи избор, а опет, све је једнообразно и све је детерминисано[5] (човек је слободан једино када се слободно преда Богу). Са друге стране, остала је разлика у односу на све који се налазе иза границе (лимеса) Запада, све иза те границе је инфериорно, зато постоји подела на нове и старе чланице ЕУ, на нову и стару Европу, расне поделе, затим, и за вернике и за атеисте са Запада, православни народи су и даље непријатељи које треба уништити и све чине да то ураде (и даље постоје људи првог, другог и трећег реда), итд.

Често се чују примедбе да универзализам недостаје Православној Цркви. У Православној Цркви постоји плурализам, практично сваки народ има своју цркву, међу црквама постоје разлике (у стиловима градње цркава и манастира, у црквеној уметности, свештеници и епископи носе различиту одећу…). Но, без обзира на разлике између православних цркава, у суштини, постоји јединство и истоветност, јер нико не одступа од изворног Христовог учења и традиције коју су успоставили Свети Оци. У Православној Цркви не постоји један врховни поглавар, аутокефалне цркве су независне, основна литургијска заједница је епархија, а унутар епархија постоји саборност у парохијама, православни теолози воде полемике и износе различита мишљења, тј. постоје плурализам и поштовање личности. Од самог настанка, Православну Цркву чине верници различитих народа и раса (од Азије и Африке до Европе, данас православне цркве постоје на свим континентима). Не постоји један језик којим се служе сви православци (као што је код католика то био латински, док елита данас користи енглески), осим неких клирика и теолога (на примеру српског народа, исто је у сваком другом), ретко ко учи грчки или руски, да не помињемо јерменски или коптски језик – између православних народа (и њихових елита) постоје језичке баријере. Са друге стране, постоји универзализам (и јединство у вери) између православних цркава (могу да се разликују цркве, иконе, обичаји или одећа, али сви главни елементи су свуда исти и универзални, посебно што се тиче служби, ту језик није препрека – Србин ће се снаћи у грчкој, Грк у руској, Рус у бугарској, Бугарин у румунској цркви), у манастирима има монаха из различитих народа… У православљу је решен проблем истог и различитог, у православљу постоје јединственост у мноштвености и мноштвеност у јединствености. Црква је заједница личности, личност је највећа вредност у православљу, делатност сваког члана Цркве увек треба да буде и посебна и лична, и саборна, заједничка, општа, односно, личносаборна или личноколективна. Православно мишљење је надантиномијско.

Међутим, када се погледа реално стање на терену, у свакој цркви и сваком народу, када се погледају односи између помесних цркава (и како се решавају важна црквена питања), и између православних народа, може да се каже да је православним црквама потребно више универзализма, односно, саборности, јер све више прети јерес етнофилетизма. Недостатак саборности најбоље се види у световном животу, где не постоје заједничке организације православних народа или држава. Цркве су све више у расколима, а православни народи не постају ближи и нико не ради на православном јединству. Практично, у сваком народу, елита (са њом и народ) је подељена између националиста и глобалиста. Националисти (из цркве и они ван цркве, који због традиције поштују и бране цркву) желе да национализују цркву (са тежњом да национализују и Царство Небеско – сваки народ жели да има своју цркву, па су настали проблеми у Македонији, Црној Гори, Украјини, у дијаспори…), док глобалисти желе да униште цркву (или да створе имитацију цркве). На крају, то исто ће постићи националисти, ако успеју у својим намерама, јер православне цркве и народи не могу да опстану и не могу да сачувају традицију и идентитет, ако дође до раскола и свађа, ако свако прави своју националну цркву, изолује се од других, улази у сукобе са другим православним цркавама… Тако се сваки од православних народа удаљава и од вере и од традиције и постаје лак плен за све непријатеље, а њих није мало. Јединство Православне Цркве је доведено у питање, не постоје наднационалне православне световне организације које спајају националне елите и православне народа. „Човек-маса“ прети и православљу. У световном животу, владају медиокритети на свим нивоима и све је њима подређено.

Сада је најважнији задатак радити на помирењу и сарадњи између православних цркава и народа. „Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућа питања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре“, додаје епископ западноамерички Максим, „што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума“[6]. Састанци синода српске, бугарске, румунске и грчке цркве, били би прилика да се реше сви међусобни спорови.

Због тога треба озбиљно размотрити овакве предлоге, и деловати у том смеру (без обзира ко је то предложио), јер се тако може спречити црквени раскол и створити свеправославно јединство. То морају да ураде сами православци – то неће да ураде неправославни, а неће ни Бог да се бави свађама око наслеђа („Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“ – Лк. 12, 13), нити Бог било кога фаворизује („Бог не гледа ко је ко“ – Рим. 2; 11; „него је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду“ – ДА 10; 35).

Дакле, замислите да православни свештеници не служе цео свој живот или радни век само у својим народима или националним црквама, него да и један део живота проведу служећи у парохији и епархији неке друге помесне цркве, на језику тог народа и цркве (замислите да у свакој парохији у Србији међу свештеницима увек има бар један из Бугарске, Грчке или Јерменије, и исто тако да српски свештеници служе у грчким, бугарским или руским парохијама, да добро упознају тај народ и да створе пријатељства за цео живот); затим, да постоји већа размена студената православних богословија, више свеправославних медија, итд. Свештеници и епископи упознали би се много боље, разумели би се међусобно, јер би сви сви говорили по неколико језика других православних народа и живели би у тим културама, и више би сарађивали, а пошто су лични односи основа саборности, то би се, онда, пренело на све православне народе (дакле, за почетак, на све верника окупљене око својих цркава). Зашто се то сада не ради (није важно зашто се то до сада није радило)? На томе треба да се ради на свим нивоима – од парохијског до синодалног. Црквено јединство или саборност је основа за свеправославно јединство или саборност. Ако дође до великог раскола и разбије се Православна Црква (као Једна, Света, Саборна и Апостолска), из било ког разлога (можда и због деловања више њих истовремено и дугорочно – етнофилетизма, негативног традиционализма, екуменизма, глобализма, неких других религија…), тешко да ће било који православни народ опстати као православни (а тај идентитет и ту традицију бране националисти који нису верници или су маловерни – зато постоји разлика између националиста и патриота – патриоте су увек и космополите).

Суштина је да у Православној Цркви имамо више универзализма и саборности (јединства у вери) између помесних цркава (и свих православних верника), али тако да не ишчезне плодоносна „разноврсност ситуације“, тј. да се не угуши плурализам и да се поштује право личности. Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. Једино хришћанство може да буде темељ за стварање Европе нација (данас бити хришћанин, значи бити православан). Тако не мисле Европљани из западне Европе, попут Ортеге. Православни Европљани имају прилику да их разувере, својим делима. Да ли ће православни верници (п)остати „со земље“, или ће обљутавити (Мт. 5, 13)? Да ли постоје такви верници (личности) у православним народима, који ће да се издигну изнад масе (и националиста и глобалиста)?

Да ли ће православни народи створити заједницу (у којој ће свако чувати свој идентитет и особености) која ће, пре свега, да осигура опстанак и развој православне цивилизације, а затим да послужи и као узор евроатлантском делу европске цивилизације како се постиже (са искреном вером у Христа Бога) јединство између народа и саборност између цркава, уз очување различитости и аутентичности, остаје да се види. Православна Црква не може да опстане, ако не постане више универзална (са васељенским карактером), а евроатлантски део европске цивилизације не може да дође до универзалистичке мисли без православља, на делу – као карике која је им недостајала вековима, или као „со земље“ коју нису имали.

Упутнице:

[1] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2] „Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: „Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[3] „Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса“, писао је Освалд Шпенглер у књизи „Пропаст Запада“.

[4] „Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи… Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари“, писао је Иван Иљин.

[5] „Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима“, сумирао је стање социолог Зигмунт Бауман.

[6] Епископ Максим Васиљевић: „Виђење невидљивог (Дно океана и светост садашњег тренутка)“, преузето са Теологија.нет http://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/

Categories: Да се ја питам

Tags: Европа, Никола Варагић, плурализам, универзализам