Хумореска о томе како је фанарска „Мајка“ дошла да „живи“ са „својом“ украјинском ћерком

Седиште Васељенске патријаршије (Извор: Борба за веру)

1. Познато је да у томосима свих помесних Цркава, којима је додељена аутокефалија, стоји да се та новоаутокефална Црква, од момента добијања аутокефалије, има сматрати сестринском Црквом свима осталим аутокефалним Црквама.

2. Такође знамо да је у тзв. украјинском томосу нова тзв. „Православна Црква Украјине“ (т.ј., тачније, уједињени расколници), од стране Фанара ипак названа само њеном „ћерком Црквом“, а не сестринском Црквом. И као таква није равноправна са осталим Црквама, и потчињена је фанарској „мајци“.

3. Још знамо да у свакој могућој прилици клирици Фанара опсесивно истичу то фанарско мајчинство.

4. Постоји анегдота у којој се приповеда о томе како непозната жена долази на нечија врата, покуца, а кад јој отворе каже: „ја сам ваша тетка Маша и дошла сам да живим с вама“.

5. Знамо да је у складу са овом анегдотом и фанарска „Мајка“ дошла да „живи“ са „својом“ украјинском ћерком. То јест, узела је да се користи неким „покућством“, правима и привилегијама, као што су ставропигије ($), дијаспора ($), разрези ($),.. итд ($$$). А да у исто време своју ћерку проглашава вечито недораслом за самостално одлучивање и за друге свари које су инхерентне статусу једне аутокефалне ћерке, хоћу рећи, Цркве.

Ово ме наводи на мисао да на нивоу најпростије логике постоји битна препрека за признавање аутокефалног статуса „ћерки“ (чак и да занемаримо друге еклисиолошке и канонске препреке). Јер, о ироније, ни „мајка“, која ћерки формално даје аутокефалију, суштински јој је не признаје.

А још је занимљивије да такав непризнајући однос према ћерки мајку не спречава да се „црквено-родбински“ огребе и окористи на рачун те исте ћерке-копилета. Рекло би се, тетка Маша је хтела само да се усели, и све је учинила да би се уселила.

Али има још једна занимљивост. Будући да смо ми као Црква, сестра цариградској Цркви, па према томе у црквено-родбинским односима смо ваљда нека невољна украјинска црквена тетка. Без обзира што је наша сестрична, и ванбрачна, и дивља, и нелегитимна, питам се постоје ли какве привилегије ($) које можемо да тражимо, а да јој заузврат у ствари ништа не дамо, попут њене „мајке“?

Имајући у виду напред речено, по логици, али не и по вероватноћи, следи да бисмо и ми могли да покуцамо и кажемо овој ванбрачној и дивљој сестрични „ми смо ваша тетка СПЦ и дошли смо да узмемо по коју ставропигију ($), можда и нешто у дијаспори ($), …“. А затим да свеједно наставимо да ову фанарску ћерку сматрамо ванбрачним, и дивљим, и нелегитимним, копилетом. Уосталом, као што рекох, и „мајка“ је сматра незрелом и ограниченом… и слично.

Ако може мајка, а што не би могла и тетка? Међу сестрама не треба да важи стара латинска пословица quod licet Iovi, non licet bovi. Јер су сестре равноправне, зар не? Или ипак за нас важи ова пословица о волу, а за Фанар она анегдота о тетка Маши? Ја ипак нисам до краја уверен ко ће на крају бити bovi, као ни шта ће све Маши пасти на ум.

У међувремену, нама ваља озбиљно размишљати о оснивању ставропигија по нашој дијаспори, као и о генералном чишћењу и кречењу, јер нам нагло отпадају слова са натписа, и заглавља.

А Маша је јако несташна.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Созерцање, 24. 7. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Васељенска патријаршија, Ведран Гагић, УПЦ, Украјинска православна црква, Фанар, сатира