Ако се интелектуалци и народни посланици тако обрачунавају међусобно, и ако полиција и правосуђе не реагују – где је граница за оне из сектора безбедности и крупног капитала, да не помињемо подземље

Никола Варагић

Председник СРС Војислав Шешељ рекао је у Скупштини Србије да је новинарка дневних новина Данас Снежана Чонградин „веома ружна“. Никада нисам чуо неку жену да је рекла да је Војислав Шешељ леп и згодан мушкарац, али, он ипак говори да је нека жена веома ружна. Но, то спада у оно што се данас назива слобода говора и ствар укуса, али и кућно васпитање, самокритика, основна култура… Неко то има, неко то нема. Шешељ је од оних којима то недостаје. То није толики проблем, све док не повређује друге људе.

Проблем је када он, као народни посланик Скупштине Србије, каже да је ставио гусенице на свој џип и да ће згазити сваког ко му стане на пут, тј. свакога ко мисли другачије и није део овог режима. За тако нешто не постоји посланички имунитет – полиција и правосуђе морају да реагују. Шешељ ставља мету на чело људима који га критикују. У томе је добар и његов ученик Вучић, који такође не подноси критику (истину). Ово је тест за полицију и правосуђе (као што је случај Синиша Мали тест за универзитет, не само у Београду, него за све универзитете и целокупну просвету Србије), да сачувају минимум достојанства и независности (за ову генерацију, која води полицију и правосуђе, или универзитете). Чини ми се да су и противници Шешеља, из грађанског блока, овај део његовог говора у коме он помиње гусенице и гажење људи, неозбиљно схватили и да су уместо тој претњи више пажње посветили увредама на рачун поменуте новинарке. Да ли би га исто тако схватили да је рекао да ће гусеницама да гази Mуслимане (Бошњаке)? Али, ако је он рекао да ће да згази неку новинарку или неког из опозиције овде у Београду, то није страшно, не мисли озбиљно (све док не извади пиштољ), много је горе то што је рекао да је она много ружна.

Бесмислено је називати злочин у Сребреници геноцидом. Геноцид је могао да се догоди на територији целе државе, над целим народом, плански и систематски. Али, ако погледамо чињенице, Срби су протерани из Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије. А када се погледа шири историјски контекст и када знамо шта је било у светским ратовима, ко је био на чијој страни и шта је радио, може да се говори једино о геноциду и етничком чишћењу над Србима на простору бивше Југославије.

Моје мишљење је да може да се говори једино о геноциду над Србима, и да није спорно да су неки Срби у тим ратовима чинили ужасне злочине над несрбима, али и Србима који су имали другачије мишљење. Ту спада и злочин у Сребреници, који осуђујем исто као што осуђујем све друге злочине почињене у име српства и православља. То су били појединци и мање групе недостојних, а никада воља већине у српском народу и званична политика Србије, и то нема никакве везе са СПЦ и хришћанством. Доводити разне шешеље, аркане и шкорпионе, у везу са СПЦ и хришћанством, тврдити да је Република Српска геноцидна творевина (уз захтев да она нестане) и наметати колективну кривицу српском народу, због злочина (углавном из освете) појединаца или мањих група почињених над онима који су извршили геноцид над српским народом, јесте злонамерно, или глупо. Али, све док је то лично мишљење неког грађанина (као што имају право да кажу да је Косово независна држава), то није спорно, и то више говори о том грађанину Србије.

Снежана Чонградин злочин у Сребреници назива геноцидом. Никоме не може да се брани да тако мисли и говори, и нико не сме да се убије само због тога што тако мисли. Као што се никоме не сме бранити да говори да се у Сребреници није догодио геноцид (или да су Косово и Метохије део Србије или да ће се вратити у састав Србије). Или, оно што каже Владимир Димитријевић о ЛГБТ пропаганди, не свиђа се људима из грађанског блока и они покушавају да му забране да тако мисли или да изрази своје мишљење у јавности и у медијима. Са друге старне, оно што каже Снежана Чонградин о Сребреници и СПЦ, или Златко Паковић, не свиђа се људима из патриотског блока, није им јасно због чега то раде и због тога их називају корисним идиотима. Углавном нико од њих не иде даље од тога, осим оних који иду на трибине неистомишљеника да их питају због чега то раде (а тада увек долази до неких инцидената и много претњи, са обе стране, сличних оној упућеној од стране Шешеља, што говори о култури дијалога обе стране).

Снежана Чонградин (Извор: Данас/Твитер)

Међутим, у односи на претње Војислава Шешеља (који је део режима) упућене Снежани Чонградин и опозицији, тужбе које су стигле из грађанског блока против Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, изгледају бенигно. Али, и то може да буде малигно. Такав прогон је облик насиља – руши се сваки дијалог, гуши се слобода говора, а неки људи се само због другачијег мишљења отпуштају са посла и шаљу у затвор ако не плате казне (док они који прете да ће да убију некога и возе џипове остају на слободи). На тај начин, уништава се нечији живот и нека породица, а то је скоро као физичко убиство. У диктатурама људи управо на тај начин највише страдају. Ако неће ни тада да се покоре, убијају их.

Ако полиција и правосуђе сада не реагују због претњи које је упутио Шешељ, то значи да у овој држави више не постоје полиција и правосуђе, а без тога на постоји држава. (Исто тако, ако се не поништи докторат Синише Малог, распада се Београдски универзитет – распада се цео систем образовања у Србији.)

Ако полиција не заустави Шешеља (не реагује превентивно), он ће, можда, убити неког од припадника опозиције и грађанског блока, ако му стане на пут на било који начин (према мом мишљењу, Шешељ је у стању да уради тако нешто), или ће то (можда ће то пре да се догоди) да уради неки од присталица Шешеља, који је видео да му држава ништа не може. Зато су, према мом мишљењу, такве претње опасне и зато мора да се превентивно реагује. Ако се не реагује, а догоди се неко убиство, онда ће и ови из грађанског блока, који туже људе као што су Владимир Димитријевић и Зоран Ћирјаковић, ставити гусенице на своја возила, и уместо да их туже и прогоне на друге начине, газиће их на улици (као што су православне Србе убијали комунисти попут Јова Капичића). Уосталом, Јово Бакић позива на револуцију и насилну смену власти. У грађанском блоку постоје људи који између свих православних Срба стављају знак једнакости и газили би све из патриотског блока као што би згазили Шешеља. Они не праве разлику између духовника СПЦ и неких шкорпиона. Међутим, постоје људи (све их је више) који се боре и против режимске деснице и против проевропске левице.

Када у некој полемици или дебати неко почне да прети убиством, тј. када се дође до прага насиља и сила постане једини аргумент, онда мора да реагује оно што се данас назива (и увек у таквим ситуацијама призива) демократска или правна држава.

Полиција и правосуђе морају одмах да реагују, када неки људи пређу границу ненасиља. Они морају да спречи насиље, јер, ако то полиција и правосуђе не ураде, онда добијамо Дивљи Запад у Србији – полиција и судови више никоме не требају, свако ће узети закон у своје руке и обрачунавати се са својим неистомишљеницима користећи насиље. А такво стање увек може да искористи неко трећи (са стране) и да изазове сукобе између две групе које отворено прете убиствима једна другој. То је још један разлог зашто службе, које се баве заштитом државе, морају превентивно да реагују, уместо (као до сада) да они у свему томе учествују и да све то додатно распирују. (Тако је сукоб Срба и Бошњака искористио неко трећи, са стране, да оствари своје интересе у БиХ, а неко трећи је умешан и у све што се догађало око Сребренице).

Шешељ је прешао ту границу и зато људи који воде полицију и правосуђе морају одмах да реагују. Са друге стране, Другосрбијанци који су тужили (као и сви они који подржавају прогон) Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, близу су те границе (што значи да они нису много бољи од Шешеља). То су, ипак, потомци и наследници комунистичких џелата и сарадници српских непријатеља из региона и света. У најбољем случају, они ће одобрити и подржати сваки напада на сваког православног Србина и никада неће осудити злочин над Србима. Они, такође, не воле критику, а њихове псовке и њихове претње, некада нису ништа боље од радикалско-напредњачких (о томе је Зоран Ћирјаковић писао и вероватно га због тога прогоне). Претходних година били смо сведоци таквих полемика и између професора универзитета различитих идеолошких уверења.

Ако се интелектуалци и народни посланици тако обрачунавају међусобно, и ако полиција и правосуђе не реагују – где је граница за оне из сектора безбедности и крупног капитала, да не помињемо подземље. Тамо где влада закон јачег, најјачи (најсуровији и спремни на све) владају, а после се фини људи чуде како су такви људи преузели државу.

Дакле, где су границе, и да ли ће неко да се заустави на тој граници и мало замисли где све то води? Колико је таквих убистава било у прошлости (последње је било убиство Оливера Ивановића), након што су људима наизглед безопасно претили и стављали мете на чело (и да ли је и у то убиство умешан неко трећи, са стране, који тако користи сукоб између Срба и Албанаца за остваривање својих интереса)? Колико је злочина почињено и колико дуго траје грађански рат између четника и партизана, русофила и еврофила… у Србији?

Шта да радимо ако се неки не зауставе, а полиција и правосуђе не реагују? То је питање за свакога ко жели добро себи, својим ближњима и својој држави и свако мора да се усмери на самога себе и свет око себе, „овде и сада“.

Categories: Разномислије

Tags: Војислав Шешељ, Друга Србија, Никола Варагић, Снежана Чонградин