Србија као да чини корак како би се окривљени нашао пред надлежним судом, а затим два корака којима би се пружила одступница суду. То, међутим, не ослобађа одговорности судове

Привођење Рамуша Харадинаја 2017. (Фото: Танјуг/AP Photo/Jean-Francois Badias)

Рамуш Харадинај, осумњичен за ратни злочин против цивилног становништва, ухапшен је 4. јануара 2017. године на француском делу тронационалног међународног аеродрома Базел-Мулуз-Фрајбург (Basel-Mulhouse-Freiburg), на основу наредбе о издавању потернице истражног судије Посебног одељења за ратне злочине Окружног суда у Београду од 1. октобра 2004. године. Дан након његовог хапшења, Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије донело је наредбу о проширењу истраге, а Министарство правде Републике Србије је, већ 6. јануара 2017. године, Министарству правде Републике Француске упутило захтев за његово изручење, у складу са одредбама Европске конвенције о екстрадицији. Позивајући се на ову конвенцију, а имајући у виду наредбу о проширењу истраге, Министарство правде Републике Србије, дана 11. јануара 2017. године, упућује још један захтев за изручење Рамуша Харадинаја, те Апелационом суду у Колмару, у временском размаку краћем од једне седмице, стижу два захтева за изручење истог лица упућена од стране исте државе.

Додатне информације о кривичном поступку који се против Рамуша Харадинаја води у Србији, као и изводе из списа предмета, Република Србија самоиницијативно упућује суду у Колмару, посредством Амбасаде у Паризу, првог дана марта. Међутим, већ наредног дана, а пре него што је овај поднесак и стигао у Колмар, Суд закључује да се из списа предмета не може утврдити да ли су испуњени услови за изручење окривљеног. Донета је одлука о застајању у поступку и српским правосудним органима је наложено достављање додатних обавештења. Република Србија је тражена обавештења упутила 29. марта 2017. године, а поступак је настављен на рочишту које је одржано 6. априла 2017. године.

Коначно, након готово четири месеца од хапшења Рамуша Харадинаја, Апелациони суд у Колмару је одлуку, којом одбија захтев Републике Србије за његово изручење, донео 27. априла 2017. године. Истеком рока за жалбу ова одлука је постала правоснажна, те је ауторима овог текста достављена у изворном облику.

У тексту ће бити разматрано да ли је истрага против Рамуша Харадинаја проширена за нова кривична дела, а од чега зависи испуњеност формалних услова за одлучивање о захтевима за његово изручење (1), као и испуњеност материјалних услова да он буде изручен Републици Србији (2).

1. Да ли је истрага против Рамуша Харадинаја проширена или не?

Закон о кривичном поступку Француске (ЗКПФ), у члану 696-8, између осталог, предвиђа да сваки захтев за изручење мора бити праћен осуђујућом пресудом или кривично- правним актом којим се налаже довођење окривљеног пред кривични суд, било да је реч о налогу за хапшење или другом судском акту који има једнаку правну снагу, као и да ови акти морају садржати прецизно одређење дела које се окривљеном ставља на терет и време његовог извршења. Како су се пред Апелационим судом у Колмару нашла два захтева за изручење Рамуша Харадинаја Републици Србији, испуњеност наведених услова цењена је у односу на сваки од њих појединачно.

Овај правни галиматијас изазван упућивањем два захтева за изручење истог лица истој држави, у изузетно кратком временском периоду, резултирао је одлуком Суда да застане у поступку, те да наложи Републици Србији да упути додатна обавештења у форми одговора на прецизно постављена питања.

Главна мистерија у коју Апелациони суд у Колмару не успева да проникне из списа предмета јесте због чега је истрага проширена само дан након хапшења окривљеног. Такође, остаје непознаница која су то кривична дела за које је проширена истрага, те да ли је проширење истраге праћено и проширењем потернице.

У покушају да објасне новонасталу ситуацију, српски правосудни органи наводе да је истрага заправо проширена у односу на исто кривично дело, ратни злочин против цивилног становништва, које је предвиђено чланом 142. Кривичног закона Савезне Републике Југославије (КЗСРЈ), а за које је и одређено спровођење истраге. Такође, у поднеску упућеном Апелационом суду у Колмару се истиче да је овим чланом кривичног закона предвиђено више алтернативних радњи извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва, те да ово кривично дело може бити извршено било којом од тих радњи и да, уколико једна особа изврши више истих радњи извршења или више различитих радњи извршења, оне чине једно кривично дело ратног злочина против цивилног становништва, чак и ако их је учинилац извршио на различитим местима, против различитих лица и у различитим временским периодима. Стога, мишљења су српски правосудни органи, не постоји потреба за новим одређивањем притвора, нити расписивањем нове потернице.

Од момента када је један од захтева за изручење праћен наредбом о расписивању потернице и решењем о одређивању притвора, откриће нових чињеница у прилог првобитног захтева, закључују српски правосудни органи, не мора бити праћено новом наредбом о расписивању потернице односно новим решењем о одређивању притвора, нарочито имајући у виду да је привођење већ обављено на основу првобитне наредбе суда, а све у складу са члановима 296, 297. и 306. Законика о кривичном поступку Републике Србије (ЗКПРС).

Наведено резоновање српских правосудних органа захтева подробнију анализу. Наиме, иако је првобитна истрага против Рамуша Харадинаја покренута још 2004. године, Тужилаштво за ратне злочине је наредбу о проширењу истраге донело само дан након његовог хапшења у Француској, а на основу одредбе из члана 306. став 2. ЗКПРС. Међутим, проширење истраге је могуће само у два случаја: у односу на нова кривична дела или у односу на друге окривљене. Када се истрага проширује у односу на нова кривична дела истог учиниоца, заправо је реч о новом поступку, што подразумева оцену услова за одређивање притвора у односу на новооткривена кривична дела, те евентуално доношење новог решења о одређивању притвора и расписивање нове потернице.[1] Уколико се пак ради о откривању нових чињеница, остаје нејасно зашто је Тужилаштво за ратне злочине донело наредбу о проширењу истраге. И поред контрадикторних навода српских правосудних органа, Апелациони суд у Колмару, имајући пред собом два захтева за изручење истог лица од којих се један заснива на решењу о спровођењу истраге од 1. октобра 2004. године, а други на наредби о проширењу истраге Тужилаштва за ратне злочине од 5. јануара 2017. године, логично полази од претпоставке да је заиста реч о проширењу истраге на нова кривична дела. Стога је, како се исправно уче приправници непосредно по доласку у тужилаштво, наредба о проширењу истраге морала бити праћена, најпре испитивањем услова за одређивање притвора, потом решењем о одређивању притвора у односу на нова кривична дела и расписивањем потернице за иста. Како наредба о проширењу истраге од 5. јануара 2017. године није праћена ниједним од наведених аката, нити било којим другим актом којим се налаже довођење окривљеног пред кривични суд, Апелациони суд у Колмару исправно закључује да формални услови, прописани чланом 698-8 ЗКПФ, за разматрање накнадног захтева за изручење окривљеног нису испуњени, те исти одбацује. С друге стране, првобитно упућен захтев за изручење не само да је праћен наредбом о расписивању потернице већ испуњава и све друге законом прописане услове и о њему Апелациони суд у Колмару мериторно одлучује.

Коначно, пажње је вредан и поднесак који је Република Србија, преко Амбасаде у Паризу, самоиницијативно упутила Апелационом суду у Колмару дана 1. марта 2017. године, а о чијој допуштености и евентуалном здруживању списима предмета је Суд морао посебно да одлучује. Грубо кршећи не само француске прописе, већ и домаће законодавство, и пре него што су од ње тражена било каква додатна обавештења, Република Србија се обраћа француском суду доставља му додатне информације о кривичном поступку који се против Рамуша Харадинаја води у Србији, као и изводе из списа предмета. Правни заступници Рамуша Харадинаја тврдили су да је овај поднесак недопуштен, а француско тужилаштво је, с друге стране, од Суда само захтевало да о његовој допуштености одлучи. Својом мериторном одлуком, Апелациони суд у Колмару је утврдио и да се „писмено са прилозима, који су саставни део поступка пред страним судом, спонтано [достављено овом суду] јесте поднесак који мора бити одбачен јер држава која је поднела захтев [за изручење] није страна у поступку”.[2]

2. Политички аргументи заоденути у правно рухо

Након што је Апелациони суд у Колмару одбацио накнадни захтев за изручење и утврдио уредност првобитног захтева, уследила је оцена испуњености материјалних услова за изручење Рамуша Харадинаја Републици Србији.

Двострука кажњивост кривичног дела за које се изручење захтева, као и максимална висина запрећене казне у трајању једнаком или дужем од две године два су услова, предвиђена чланом 696-3 ЗКПФ, која морају бити кумулативно испуњена.

Разматрајући захтев који је Министарство правде Републике Србије упутило 6. јануара 2017. године, Апелациони суд у Колмару констатује да се изручење тражи за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. КЗСРЈ. Међутим, француски Закон о сузбијању ратних злочина ступио је на снагу тек 9. августа 2010. године. Оцена испуњености услова двоструке кажњивости стога је разматрана у односу на одредбе Кривичног закона Француске (КЗФ) који је важио у тренутку извршења дела. Апелациони суд у Колмару је радње извршења наведене у захтеву за изручење квалификовао као противправно лишење слободе, тешко убиство, силовање, мучење и нечовечно поступање, те констатује да је услов двоструке кажњивости испуњен. А како је за тако квалификована кривична дела у француском праву била запрећена максимална казна од 15 година до казне доживотног затвора, док је за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. КЗСРЈ у тренутку његовог извршења била запрећена максимална казна од 20 година затвора, Суд је утврдио и да је услов за изручење који се односи на минимум максималне запрећене казне испуњен.

Чланом 696-4 став 1. тачка 2. ЗКПФ прописано је да се изручење неће одобрити уколико је реч о политичком кривичном делу или уколико се може закључити да је захтев упућен из политичких разлога. Правни заступници Рамуша Харадинаја су у прилог овој тези истицали и да је Суд у Вестминстеру (City of Westminster Magistrate’s Court) својом одлуком од 27. јула 2010. године одбио захтев Републике Србије за изручењем Ејупа Ганића, сматрајући да је исти упућен из политичких разлога. Међутим, Апелациони суд у Колмару се у својој одлуци позива на устаљену судску праксу и констатује да се, који год да је циљ захтева односно околности у којима је он упућен, а имајући у виду тежину кривичног дела које се окривљеном у овом случају ставља на терет, не може сматрати да је реч о захтеву за изручење који има политички карактер. Вредно је помена и да Апелациони суд у Колмару цитира наводе Дика Мартија (Dicky Marty), специјалног известиоца Савета Европе и аутора извештаја „Нехумано поступање са људима и незаконита тајна трговина људским органима на Косову”, према којима „[н]е може и не сме постојати једна правда за победнике, а једна за побеђене. У сваком сукобу, сви злочинци морају бити гоњени и кажњени за своја недела без обзира на страну којој припадају и политичку улогу коју играју.”[3]

Чланом 696-4 став 1. тачка 4. ЗКПФ прописано је да се изручење неће одобрити за она кривична дела за која је окривљени већ гоњен и у вези са којима већ постоји правоснажна пресуда. Правни заступници Рамуша Харадинаја су истицали да би његовим изручењем било повређено начело ne bis in idem јер је њихов брањеник правноснажно ослобођен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. Апелациони суд у Колмару, међутим, констатује да је оптужницом пред Хашким трибуналом Рамушу Харадинају стављено на терет учешће у заједничком злочиначком подухвату на територији Косова и Метохије у периоду између 1. марта 1998. и 30. септембра 1998. године, док се против њега пред српским судом води истрага због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва извршеног у периоду од 12. до 20. јуна 1999. године, те да нема места примени начела ne bis in idem. „Околност да је тужилац при Међународном кривичном суду за бившу Југославију одлучио да не гони окривљеног за ово дело”, закључује Апелациони суд у Колмару, „не може имати својство пресуђене ствари у смислу члана 9 Европске конвенције о екстрадицији од 1957“.[4]

Апелациони суд у Колмару је, такође, констатовао да није наступила застарелост кривичног гоњења за дело за које се изручење тражи, као и да је српски кривични суд надлежан да окривљеном за исто суди. Коначно, и поред тога што, по мишљењу овог суда, правосуђе у Србији није имуно на политичке притиске, окривљеном би било гарантовано право на правично суђење. Тиме су, изричит је Апелациони суд у Колмару, „испуњени сви правни[5] услови за изручење за дела која су предмет захтева”[6], прописани Законом о кривичном поступку и Европском конвенцијом о екстрадицији од 13. децембра 1957. године.

Међутим, Француска иако једна од првобитних потписница Европске конвенције о екстрадицији од 13. децембра 1957. године, исту ратификује тек 10. фебруара 1986. године, када и ставља велики број резерви на њен текст. Тако је једном од две резерве већ на први члан конвенције предвиђено да изручење може бити одбијено уколико би оно произвело изузетно тешке последице за окривљеног, нарочито имајући у виду његову старосну доб или здравствено стање. Апелациони суд у Колмару је, након што је утврдио да су испуњени сви правни услови за изручење Рамуша Харадинаја Републици Србији констатовао да би оно за њега изазвало изузетно тешке последице, „нарочито имајући у виду његову улогу у оружаном сукобу [на Косову и Метохији], те у политичком животу Косова, као и чињеницу да је он држављанин државе коју држава подносилац захтева не признаје”.[7] Дакле, најширим могућим тумачењем наведене резерве, Апелациони суд у Колмару закључује да се утврђено чињенично стање може подвести под правну норму која је у њој садржана и одбија захтев за изручење окривљеног.

Закључак

Имајући у виду како су се ранији поступци по захтевима Републике Србије за изручења окривљених за најтежа кривична дела учињена током ратних сукоба на простору бивше Југославије окончавали пред судовима различитих држава у Европи, другачији развој догађаја пред Апелационим судом у Колмару, мало ко је очекивао.

Докази који су до сада прикупљени против Рамуша Харадинаја бројни су и наизглед необориви, а од саме помисли на зверства која му се стављају на терет леди се крв у жилама. Међутим, правда је у овом случају и даље недостижна, а разлози због којих Рамуш Харадинај и даље измиче њеној руци двојаки су.

С једне стране, чини се да они којима је дужност да обезбеде да се овај окривљени нађе пред надлежним судом понекад свесно пропуштају да раде свој посао. Када је Рамуш Харадинај ухапшен на аеродрому у Љубљани, у јуну 2015. године, Министарство правде Републике Србије није ни упутило захтев за његово изручење. Ситуација није ништа боља ни са онима којима је посао да злочине истражују, те да против њихових извршилаца прикупљају непобитне доказе. Правни пропусти Тужилаштва за ратне злочине, које противно одредбама законика о кривичном поступку, само дан након хапшења Рамуша Харадинаја у Француској доноси наредбу о проширењу истраге против њега за исто кривично дело, неспорни су. Коначно, самоиницијативно обраћање Републике Србије, преко Амбасаде у Паризу, суду у Колмару не може говорити у прилог стручности и знању оних који су овај поднесак упутили.

Република Србија као да чини један корак како би се окривљени нашао пред надлежним судом, а затим два корака којима би се пружила одступница суду који разматра захтев за изручење и створио основ да до изручења не дође. То, међутим, не ослобађа одговорности судове који о испуњености услова за изручење одлучују. Из образложења одлуке Апелационог суда у Колмару недвосмислено произлази да би захтев Републике Србије за изручење Рамуша Харадинаја био одбијен све и да је био правно перфектан. А уколико судије овог суда заиста верују да „[н]е може и не сме постојати једна правда за победнике, а једна за побеђене” и да ,,сви злочинци морају бити гоњени и кажњени за своја недела без обзира на страну којој припадају и политичку улогу коју играју” на крају остаје отворено питање како изречено помирити са образложењем да је захтев Републике Србије одбијен „нарочито имајући у виду улогу [окривљеног] у политичком животу Косова“ као и његову „изузетно велику личну популарност о којој сведоче медијски одјеци [овог поступка]“.[8]

Јелена Динчић, докторанд на Правном факултету Универзитета у Београду
Драшко Ђуровић, докторанд на Школи за високе студије друштвених наука у Паризу

Рад је објављен у научном часопису „Hereticus” Vol. XVI (2018) No. 1-2

Опрема: Стање ствари

[1] Решење Врховног суда Србије, Кр. 185/2002 од 22. марта 2007. године.

[2] Cour d’appel de Colmar, E 1-2/2017 (FJ/MM) од 27. априла 2017, стр. 12.

[3] Ibid., 14.

[4] Ibid., 18.

[5] Курзив наш.

[6] Cour d’appel de Colmar, E 1-2/2017 (FJ/MM) од 27. априла 2017, стр. 24.

[7] Ibidem.

[8] Ibid., 25.

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Динчић, Драшко Ђуровић, КиМ, Рамуш Харадинај, Француска, право