Црна Гора у којој Срби не одлучују о својој и о судбини своје Црне Горе, представља неодрживу и државно краткорочну причу
Илустрација: Срђан Печеничић
Многи су се у Црној Гори овајдили злоупотребљавајући Србе. Тешко је кренути у црногорску политику без те вештине. Рецимо, председник Црне Горе: предводио је српске ратове. Потом је почео водити своје. Који год рат је водио, није могао без Срба. Црна Гора је давно изгубила српску власт, али је остала ништа мање српска. И опет се све врти око Срба. Српска Црква, српски језик, српски народ и „великосрпска инфраструктура”. Све је српско, и све се врти око српског, у Црној Гори, више него икад.
Ко год је желео нешто да направи у Црној Гори морао је да научи вештину манипулације Србима, у политици посебно: било да је власт или опозиција. И странци су схватили: да би успели њихови у суштини антисрпски политички пројекти, морали су их, и данас то чине са појединим опозиционим партијама, накалемити на оне партије са просрпским кореном. Док не узрасту. Потом се, по правилу, одричу српства. То је рецепт: без Срба се, на почетку, не може; без њих се, потом, мора. Ми смо од врховног субјекта историје у Црној Гори постали објекат, монета за поткусуривање и топовско месо.
Срби су у Црној Гори да преживљавају, а да – и то је тужни, досадашњи усуд – чак ни немају јединствену националну тежњу и јасно дефинисани народни интерес и визију. То је страховити куриозитет, само је важно да куриозитет не пређе у историјско лудило. Шта нам је чинити? Важно је обухватити тај куриозитет добрим, квалитетним циљевима и мудром визијом за будућност.
Такозвана грађанска држава већ доживљава трагичну судбину друштвеног предузећа. Оно што је свачије, није ничије. Без обзира на то што уставно уређење „мора” функционисати у складу са близином Европске уније и правилима политичке куртоазије европских центара моћи, ипак се ствари суштински морају постављати на основу реалних и одрживих могућности. Зато ни новоформирана западно-црногорска, дукљанска, монтенегринизована свест не може, показује да не може, носити државу. Прво, зато што је фалсификат који тежи да искорени и подвоји један исти, једнокрвни народ. Друго, зато што је недефинисана, трагична и контрадикторна са реалношћу. Треће зато што је споља пројектована, приватна и скучена. Једини народ који суштински може држати и носити црногорску државност је српски народ. Срби данас тачније и искреније од свих чувају и баштине идеју истинске црногорске свести и државности.
Да ли онда Срби треба да буду власт, питају поједини? Оно што је јасно, Срби треба да пожуре сами са собом. Треба да се окренемо једни другима и паметно одредимо циљеве, и то јасне и зреле политичке циљеве. Оно што је сигурно јасно јесте да је Црна Гора без Срба лудачка баханалија без могућности истинског развоја. Срби у Црној Гори су стабилан и зрео народ кога се свако плаши: циљеви Срба у Црној Гори су непредвидиви. То је мана која се не може надокнадити без политичких жртава и без ризика. Или без националне визије.
Марко Милачић (Извор: Политика)
Ако буде довољно зрелости и одговорности, неће само своје место добити Срби, него ће и Црна Гора добити један потпуно нови живот и потенцијал, за добробит свих грађана Црне Горе. Зато Срби у Црној Гори не треба да учествују у стварању неке виртуелне грађанске Црне Горе која није ничија и у стварању друштвеног предузећа у којем данашњи директори самоуправљања постају бахати тајкуни и транзициони профитери.
Срби у Црној Гори треба да стварају Црну Гору и да од ње изграде дугорочну, богату, истински своју причу, са свим стрпљењем и разумевањем које подразумева родитељска одговорност. Разни ветрови дувају преко Срба. Компромитација Цркве, увлачење људи у лажне националне тежње, неоствариве пројекте, неоствариво богатство, свеопшта маргинализација, само су поветарци од тих ветрова. Све се и овде врти око Срба. Ко не научи да злоупотребљава Србе, нема добру судбину у политици Црне Горе. Зато су Србима важни национални интереси. Између грубих злоупотреба Срба које су неминовне и азбука сваког политичког моћника у Црној Гори, Срби морају наћи своје интересе и енергију ових злоупотреба морају каналисати у изградњу својих интереса.
Срби у Црној Гори треба да се окрену себи. Зашто да страдају када се последњих 30 година у Црној Гори све врти око њих, а вртеће се и наредних 30 година и много дуже, то је јасно и очигледно. Заблуде ће проћи, али потези које вучемо неће моћи да се врате уназад. Зато је време да будемо мудри, довољно смо били наивни. Сваки незрео потез, а нагледали смо их се у годинама за нама, јесте гомила изгубљеног времена, изгубљеног народа, изгубљене историје, културе и земље. Изгубљене Црне Горе. Изгубљених нас. Зато треба бити паметан и сложан, без великих објава и месијанског политичког театра, доћи до консензуса и промоције српског интереса у Црној Гори. У троуглу православних народа у Црној Гори једни се изјашњавају као Срби, други као Црногорци, трећи су синонимци који ћуте, или калкулишу, или су збуњени. Између ове три групе историјски су најзрелији Срби. Зато носимо и највећу одговорност за своје одлуке. А тек ћемо.
Црна Гора у којој Срби не одлучују о својој и о судбини своје Црне Горе, представља неодрживу и државно краткорочну причу, али искорењавање и паљење Црне Горе је пожар који ће највише коштати православни народ у Црној Гори, од којих Срби имају највише да изгубе.
Зато будући интерес Срба треба да буде да се побрину за Црну Гору и да однегују Црну Гору. Сувишно је рећи да је тако било кроз историју, док су други предавали Црну Гору Млечанима, Османлијама, фашистима, окупаторима и освајачима, Срби су је неговали како сами знају и умеју, како су својим бићем и мисијом научени на то. Неговао ју је Његош говорећи: „Србин српском роду своме…” Пре сваке капи крви проливене за слободу проливен је мудар дух који је изградио борбу за слободу, који се чува код Срба и без кога је Црна Гора један тренутни бљесак и инцидент у фантазијама авангардних, ограничених стваралаца, који иза авангарде крију своју глупост без талента или прост профит. Без Срба нема Црне Горе.
На новој генерацији политичара јесте да јасном визијом и животном посвећеношћу од Срба створе објекат нове историје Црне Горе, дајући наду и план, тиме наново стварајући његошевску, истинску и праву Црну Гору.
Аутор је председник Праве Црне Горе
Categories: Преносимо
А где је Милу Ђукановићу црногорска католичка црква, прави ли њу?
А црногорски Ислам?