Због плиткоумља моћника, у неповрат уништавамо културно-цивилизацијско наслеђе грађено миленијумима
Слободан Малдини (Извор: Вечерње новости)
Унескова листа светске културне баштине садржи урбанистичке и друге локалитете значајне за културу човечанства. Да би био на овој листи, један град треба да буде јединствен, географски и историјски препознатљив, са посебним културним и физичким значајем. Међу познатим градовима на листи светске културне баштине су: Амстердам, Берлин, Брисел, Будимпешта, Краков, Чешки Крумлов, Дубровник, Единбург, Грац, Јереван, Ливерпул, Лион, Москва, Праг, Салцбург, Сплит, Варшава… Међутим, на истој листи нема ниједног града у Србији. И поред јединствених урбанистичких историјских целина као што су: Београд, Земун, Петроварадин, Сремски Карловци, Сремска Митровица…Србија ни данас нема урбани локалитет придружен листи светске културне баштине. Да ли су наши градови заиста толико испод светских културних критеријума, или разлог њиховог непрепознавања као културне баштине лежи у нама самима?
Подручје Београдске тврђаве проглашено је спомеником културе од изузетног значаја давне 1979. Од тада до данас, нестручном и бесправном градњом доживело је тешку деградацију. На овом заштићеном простору подигнуте су неодговарајуће стамбене зграде, огроман тржни центар, у плану је изградња неприкладног стамбеног блока, гараже, а у току је „планирана бесправна изградња“ гондоле у срцу средњовековног локалитета, што брише сваку помисао његовог могућег уписа на Унескову листу светске културне баштине.
Ни проглашење спомеником културе Петроварадинске тврђаве, познате позорнице фестивала „Егзит“, није спречило девастацију овог историјског комплекса. Услед неприкладне експлоатације, она ће без озбиљније реконструкције пропасти. Снове о увршћењу подручја Петроварадина на листу Унеска разбио је нови План регулације где је предвиђена изградња моста и тунела са четири траке на самом улазу у тврђаву и планирано увођење шинског превоза кроз петроварадинско Подграђе, чиме овај споменик културе постаје саобраћајни чвор, уместо атрактивна пешачко-туристичка зона.
Културно језгро Београда девастирано неприкладном зградом аутора арх. Бранислава Реџића (Фото: Лична архива Слободана Малдинија)
И поред формалне заштите, наши историјски градови и локалитети су урушени, запостављени, уништени до мере да смо све даље од могућности да их сачувамо, чак ни уписом на листу светске културне баштине. Ради профита инвеститора, дозвољавамо им експлоатацију локација које би друге земље сматрале светим, националним благом. Због плиткоумља моћника, у неповрат уништавамо културно-цивилизацијско наслеђе грађено миленијумима. Све више деградирамо своју урбану заоставштину. Уместо места где се чува историја, наше културно благо, ове музеје на отвореном брутално претварамо у савремене сламове урбане осредњости у власништву новокомпонованих богаташа, где поштовање дедовине замењује мржња према плиткој, новосаграђеној урбаној грозоти. Од некадашњих културних престоница, наше градове све више срозавамо у мизантрополисе – места мржње, беспомоћи и очаја.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Crystal Ship, 19. 7. 2019)
Categories: Преносимо
Неприкладна зграда у Париској улици је могла мало да се ублажи у свом оштро-кутијастом изгледу – неком врстом косог крова (можда и на четири воде) од црвеног црепа тако да се сложи са вилом испод ње, додацима на фасади или оградицама од кованог гвожђа на прозорима.
Али, ништа, небрига за место и окружење је слепа и потпуна.