Харадинај је уклоњен јер је превише био просрпски настројен, а цео текст је у функцији позива помало уснулој, патриотској (без наводника) чети да сада поново ступамо на сцену

Рамуш Харадинај, у средини (Фото: Танјуг/АП)

Макрон је у Београду индиректно обећао укидање такси. Зато Харадинај подноси оставку, јер не би било у реду да води две потпуно различите политике, пошто је у јавности заузео чврст став да нема укидања такси пре признања. Позив из Хага има сврху да послужи као додатни притисак на Харадинаја, али и да му пружи додатни алиби за напуштање премијерске позиције. На тај начин Запад чува углед Харадинаја за будућу политичку употребу. Када таксе буду укинуте, Вучић добија алиби за наставак преговора, који треба да резултирају одрицањем Србије од већег дела Косова и Метохије. Издаја је на вратима!
Зоран Чворовић, из необјављеног текста

Човек би помислио (ако је тај човек Србин и ствари покушава да гледа са „српског становишта“) да је свеједно ко је на месту премијера или председника тзв. Косова – битно је да је држава лажна па ни председници привремених институција не могу бити бољи. Но, оставка тзв. премијера тзв. Косова не долази „из ведра неба“ него равно после посете Емануела Макрона Србији (на састанак у Паризу позвао га је саветник председника Макрона, сведочи сâм Харадинај пре оставке), у дану када је обелодањено да су се Ангели Меркел причинили тамни облаци над дијалогом Београда и Приштине, те после изјаве Кадрија Весељија, моћног приштинског председника тзв. Скупштине, да би таксе требало привремено укинути да би се дијалог наставио. (Кукњаву Вучићеву о таксама не бих, овога пута, помињао – од тога се може направити цео таксени циклус!) Када дигнемо два на квадрат и срачунамо, лако ћемо повезати да је останак Харадинаја на месту премијера знамо-већ-чега одговарао практично само нама: чак и они који нису викали „Рамуше, Србине!“ схватали су да је Рамуш са својом ирационалном одлуком о таксама битна – надасмо се и непремостива – препрека да Вучић од Издајника постане Велеиздајник.

Дакле, Харадинај је склоњен: и птичицама поред тог „Специјалног суда“ јасно је да од његове осуде неће бити ништа, као што је разуму блиско да се Рамуш могао позвати на имунитет или једноставно рећи „Нећу“! Али, изгледа да је овога пута добио понуду коју није могао да одбије, а томе додајте и још један важан састанак Кадрија Весељија у Вашингтону и позив да се САД укључе у дијалог Београда и Приштине.

Ако је Харадинај уклоњен јер је превише био просрпски настројен, онда је јасно да ће на том заказаном обраћању председник нам Вучић бити срећан – или макар неће бити тужан. Иако нас је AV анестезирао изјавама да није успео да изда „јер су се други правили луди“ и да „неће признати независност Косова“, јасно је да сада долази његових пет минута.

И да: цело ово мрчење килобајта у функцији је позива, помало уснулој, патриотској (без наводника) чети да сада поново ступамо на сцену. Ако смо Апелом за одбрану Косова и Метохије успели да пореметимо планове и великих сила и „домаћих помагача“ – поново је време да све своје снаге, па и оне молитвене!, упремо да сачувамо свето и распето Косово. Јер Косовски бој наше генерације није „замрзнут“ него је одложен: за то се време непријатељ, страни и домаћи, прегруписао а ми смо се некако уљуљкали, опијени успехом у почетној бици. Али опасност да будемо најгора генерација Срба не само да није прошла него изгледа тек сада долази.

Categories: Четири стотине речи

Tags: Александар Вучић, Александар Лазић, Зоран Чворовић, Кадри Весељи, КиМ, Рамуш Харадинај