Новак је најновијом победом поново показао како се снагом духа ломе и најчвршће препреке. Вера у Бога и вера у себе трасирају пут до успеха
Новак Ђоковић: Пре него што сам спортиста, ја сам православни хришћанин (aleteia.org, 2018)
„Из грмена великога лафу изаћ’ трудно није: у великим народима генију се гн’јездо вије“, певао је Његош, размишљајући колико више воље, снаге, мудрости и среће треба припаднику малог народа да досегне велика дела. Он је, попут Тесле, Пупина, Дучића…, изникао из „грмена маленога”, снагом духа и космичке мисли винуо се у непролазну славу вечности. Ако јевро-атлантске интеграције и скупштина Црне Горе, не одлуче другачије.
Његошеву мисао данас отелотворава Новак Срђанов Ђоковић. Зашто помињем оца? Због чињенице што је Срђан Ђоковић творац највећег српског бренда у двадесет првом веку. Свети Симеон, приликом монашења, обратио се сину Сави, монаху Ватопедском:“Ја сам твој биолошки, а ти си мој духовни отац, од данас па навијек, оче Саво”.
Мишо Вујовић (Извор: ИН4С)
Примери да деца рађају или сахрањују родитеље су бројни. Новак је пример над примерима како се поштују родитељи и промовише отаџбина, али и потврда како је један народ раскошних индивидуалаца колективно разбијен и немоћан да консензусом дефинише своје стратешке ослонце и приоритете. Новак је најновијом победом поново показао како се снагом духа ломе и најчвршће препреке. Вера у Бога и вера у себе трасирају пут до успеха.
Поломити публику, судије, лошу срећу на највећем тениском стадиону света није лако. Стајати једном ногом на ивици провалије и не заљуљати се, већ снагом воље преокренути пораз у победу – могу само истински асови. Какав је то хладан туш за Енглезе када припадник једног жигосаног али жилавог народа, који са поносом истиче свој национални и верски идентитет, освоји пет титула Вимблдона. А тенис је спорт лордова и елите! Срамно навијање публике наградио је осмехом и наклоном, од чега је коментатор Би-Би-Си-ја, са кнедлом у грлу, рекао да је велики играч али га публика неће волети као Федерера и Надала.
Држећи пехар, он се џентлменски поклања публици, захваљује се свима као да су га ватрено бодрили. И тим потезом прави нови поен. Поен господствен и великодушан. Својствен само лафовима, али не и лордовима и надменом племству у чијим ормарима још висе реквизити за робове, остали од блиских предака, чије титуле надобудно шетају. То је особина великих личности.
Војвоткиња од Кембриџа Кејт Мидлтон уручила Новаку Ђоковићу пету вимблдонску титулу (Фото: ФБ Новака Ђоковића)
Личност ствара победника, не и обрнуто! Новак Ђоковић је, захваљујући својој породици, дару и вољи, велика личност једне не само тениске епохе! Срећно, Ноле Соколе!
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Novak Djokovic: Before I am an athlete, I am an Orthodox Christian (aleteia.org, 2018)
Categories: Преносимо
“Вера у Бога”? У којег бога Новак верује, то више нисмо сигурни. Надам се у Оног Једног, правог, у којег је (изгледа) веровао до пре коју годину.
И не претеруј, човече, као да и без твоје идолатрије Новак Ђоковић већ није претерано велики идол Србима!
Против Новака немам апсолутно ништа – човек ради оно што мисли да је исправно (колико год ја можда сматрао да то све нема нимало смисла), али док нам он буде главна духовна храна, уз остале специјалитете – кошаркаше, ватерполисте и друге спортисте који непрекидно доносе медаље, нема добра овом народу.
Искрено, молим се и надам се да ће човек престати да побеђује, а да ће тако бити и са осталим нашим спортским надама. Иако то само по себи неће значити да ће се народ окренути правим вредностима (а најпре Богу), барем ће се ублажити та (ничим оправдана) гордост о нама као посебно вреднима: “Ако је Новак први, онда сам и ја први, зар не!” Спаси нас, Боже, таквих самоубистава!
Данас је Новак у Паризу играо против Надала. ФИНАЛЕ !
Велики дуел, изузетан тенис. Уживао сам гледајући борбу два стара ривала, два џина.
Надал је био бољи. А тенис ? ВРХУНСКИ !
По ко зна који пут, Новак ме је убедио да је он наш најбољи амбасадор.
Ако се неко за Србију бори као лав, то је Новак. Хвала Новаче.