Крајње је време да „Европу“ сместимо међу остала, митска бића из српских предања, уз караконџуле, виле, дрекавце, водењаке, вампире и вукодлаке

Милош Ковић (Извор: ИН4С)

Корен свих наших невоља је у нашим заблудама. У праву су наше власти и НВО сектор – ми не прихватамо реалност. Одбијамо да се суочимо са прошлошћу. Упорно и тврдоглаво живимо у свету маште.

Наша кључна, погубна илузија, која нам не дозвољава да се коначно покренемо са мртве тачке, зове се – „Европа“. Под тим појмом, ми, у ствари, подразумевамо „Запад“. Нама „Европа“ нису Софија, Москва или Варшава, него Лондон, Париз и Берлин.

На том Западу и у тој Европи, просечан српски западњак и европејац није био, нити је тамо живео. Он се у тај свет заљубио преко телевизије или, у најбољем случају, на туристичким пропутовањима. Закључио је да су тамо људи лепо обучени, мирољубиви, плави и високи. За свој посао поштено су плаћени. Шефови и колеге их не прогоне. Људи су ту срећни, зато што добро живе – возе добра кола и живе у великим становима. Улице у њиховим градовима су чисте и безбедне. Одмарају се у лепо уређеним скијалиштима и летовалиштима. Имају одличне, свима доступне школе и беспрекорну здравствену заштиту. Укратко, тамо се живи; у остатку планете се преживљава. Зато се тамо, по сваку цену, ваља преселити.

Људска права и демократија на Западу су светиње. Док смо ми стењали под комунистичком чизмом, ту се живело у слободи. Зато они, за разлику од нас, имају непогрешиво осећање за правду и морал. Посебно је важна њихова спремност да саслушају другачија мишљења и поштују различитост. Њихова прошлост и садашњост не познају прогоне или чак убијање људи другачије вере или боје коже. Ту свако има, без обзира на порекло, исте шансе. Њихов јавни живот заснива се на разуму и науци, а не на ирационалним митовима и предрасудама.

Запад остатку планете алтруистички помаже да се ишчупа из варварства. Несебично му нуди не само своје филмове и музику, него чак и свој новац, кредите, културу, свој политички и економски систем. Спремни су чак и да свуда, где год је то потребно, заштите појединце и мањине од њихових диктаторских влада. Да би одбранили универзална начела слободе и људских права, понекад су принуђени на војне интервенције. Истина је, то доводи до страдања људи, али за то су криви диктатори, попут Милошевића, Садама, Гадафија и сличних. Они који су до јуче живели у варварству и комунизму, уосталом, не умеју да разликују добро од лошег, истину од лажи. Васпитач мора и да кажњава. У нашем времену коначно се показало да је Запад цивилизованији, развијенији, модернији и јачи од остатка света. Он је последња и коначна реч историје. Покорити се Западу и Европи значи, зато, покорити се Божијој вољи, историји, моралу и правди.

Ово свемоћно, митолошко биће, звано „Запад“ или „Европа“, није настало јуче, са рушењем комунизма и Берлинског зида. Старо је неколико векова. Рођено је, вероватно, у добу сеоба Срба са територија Османлија у земље Хабзбурговаца и Млечана. Тада су се они суочили са захтевом да се том свету или прилагоде, или да нестану. Историчари би, по свему судећи, у том добу могли да пронађу прве узорке до данас тако дубоко укорењеног осећања културне инфериорности. Оно је већ тада водило ка конвертитству и, последично, ка бескрајним обрачунима између Срба различитих вера. У 19. веку упоришта и узори више су тражени на Западу него у сопственом искуству. Тада су Срби слику сопствене прошлости тако успешно упреподобили западним обрасцима, да су заборавили ко су и шта су.

У 20. веку, стварна, опипљива искуства Срба са „Европом“ била су више него поучна. У два светска рата „културни Запад“ подвргао их је геноциду. Непријатељ их је истребљивао у логорима смрти и периодичним покољима; „савезници“ су их бомбардовали, гурали у страдања, предавали немилости окупатора и диктаторских, антисрпских режима.

Оно што је Запад урадио са Србима у нашем добу, превазишло је чак и ужасе два светска рата. Југославија је разорена у ратовима и крви, а Срби политички распарчани. Запад је, рукама својих локалних послушника, починио етничко чишћење, које се мирне душе може назвати геноцидом, над српским народом Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Западне Славоније, Босанске Крајине, Сарајева, Косова и Метохије. Антисрпска хистерија у западним медијима, која је пратила и правдала ове злочине, може се упоредити само са антисемитизмом из Хитлеровог доба. Масовне злочине над Србима Запад је подстакао, наградио и прећутао, док је својим српским жртвама утиснуо жиг починилаца геноцида. У овом тренутку, после Југославије, Запад распарчава и Србију, на њеној територији ствара Велику Албанију, покушава да укине Републику Српску и да Србе у Црној Гори претопи у послушне „Црногорце“.

Како помирити фантазије са чињеницама? То је „немогућа мисија“. Потребно је само да ствари назовемо правим именом, да научимо да разликујемо слатке снове од сурове стварности. Крајње је време да „Европу“ сместимо међу остала, митска бића из српских предања, уз караконџуле, виле, дрекавце, водењаке, вампире и вукодлаке.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 15. 7. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Запад, Милош Ковић, Срби, Србија и ЕУ