Немам непосредно сазнање о томе да се напред наведена реченица старца Пајсија Светогорца односи на митрополита Амфилохија, јер са Старцем нисам разговарао. Слушао сам, међутим, Грке којима се Амфилохије хвалио својом неком везом са старцем Пајсијем

Проф. др Миодраг М. Петровић (Фото: Борба за веру)

Из књиге протопрезвитера Георгија Металиноса, проф. Атинског универзитета, чији наслов у преносу на српски језик гласи: Старац Пајсије Светогорац. Сведочанства поклоника, том 2, Солун 2012, послали сте ми одељак са стр. 55. на грчком и српском језику, који је сведочанство аутора књиге, а односи се на Старчево мишљење о једном од српских калуђера који су студирали у Грчкој.

Tај превод на српском језику треба да гласи: „… при једној посети код Старца, када се разговор повео о Србији и нама познатим теолозима што су студирали у Грчкој, неко је навео једно име. И тада Старац рече нешто ужасавајуће за нас који нисмо подозревали: „Тај о коме говориш је куса змија“. Тада смо сви били у недоумици, а сада, ипак, са развојем (догађаја) у Српској цркви препознајемо значење и истинитост његових речи“.

У вези са тим пишете господину Милославу Рајковићу: „Иде реч да је старац Пајсије мислио на Амфилохија, па желимо да чујемо шта проф. Петровић о томе мисли“

Таквим питањем подстакнут сам да овде изложим део својих размишљања о митрополиту Амфилохију, али и о бившем епископу Атанасију Јевтићу. Много више од Вашег питања, на овај корак ме подстиче присуство поменуте двојице на Видовдан у манастиру Грачаници.

Немам непосредно сазнање о томе да се напред наведена реченица старца Пајсија Светогорца односи на митрополита Амфилохија, јер са Старцем нисам разговарао. Слушао сам, међутим, Грке којима се Амфилохије, и као јеромонах и као епископ, хвалио својом неком приснијом  духовном везом са старцем Пајсијем. Ни са проф. Георгијем Металиносом као аутором наведене књиге, кога познајем из студентских дана, нисам разговарао о томе – кога је од српских калуђера одређено старац Пајсије представио као „кусу змију“. Код Грка превладава мишљење да се таква Старчева изјава односи управо на Амфилохија.

Амфилохијево често импровизовано, невешто и штетно уплитање у политику, као и недоследност при изјавама о битним црквеним питањима до мере да самог себе неретко оповргава, послужиле су као повод и основа за онакав закључак Грка: „… ипак, са развојем (догађаја) у Српској цркви, препознајемо значење и истинитост његових (тј. Старчевих) речи“.

У праву је познато да онај ко даје тај заснива права, а онај ко прима, прима и обавезе. Владајући режим у СФРЈ оценио је да има користи ако опрости Амфилохију то што је избегао да служи војску, или то што је поцепао југословенски пасош, дајући до знања да се никада неће вратити у Југославију. Када је добио уверавања да због таквих својих поступака неће бити кривично гоњен од стране државних органа и да ће постати владика, вратио се у земљу. Пресудну улогу у томе имао је, у служби државне безбедности, Црногорац Крсто Лековић. А о томе како се Амфилохије довијао на својој црквенодржавној клацкалици, сувишно је овде и говорити, зато што је то многима одавно познато.

Успут да поменем да је пре много година, у мом присуству, испред Патријаршије, познати теолог Петар Пејовић оштро критиковао свог земљака Амфилохија због штетних чињења у Српској православној цркви. Непријатно се осећао Амфилохије и, окренувши се к мени, рекао: „Човече, он не види да ми је глава у торби“, на шта сам му одговорио: „Ако ти је глава у торби, где ти је вера?!“ Треба ли овде поменути и моменат када је Амфилохије поводом одржавања некаквог међурелигијског скупа у Пећи, а после протеривања владике Артемија, ликујући изјавио да раније није могло да дође до дијалога, а сада је наводно, то ласно. У вези са тим постоји у Политици његова односна изјава и слика са раширеном мантијом као сведочанство његовог „поноса“. Тада је, на жалост, град Пећ био потпуно без Срба, јер су их Шиптари све протерали. Све је чинио да постане српски патријарх ради чега су Грци у штампи објавили његову изјаву о томе како је патријарх Павле, наводно, постао толико сенилан да не зна да ли је отворио славину са хладном или врућом водом па изгори руке.

Највећи злочин, који су Српској православној цркви и читавом српском роду починили Амфилохије и Атанасије Јевтић, јесте растакање Рашкопризренске епархије. Нису имали мира док нису протерали отуда канонског епископа Артемија. Са владиком Артемијем посредно су протерали и бројно монаштво, које је са разлогом кренуло за канонским својим архипастиром.

Владика Артемије (Фото: Царса)

Таквим чињењем ставили су се, Амфилохије и Атанасије, у службу свих непријатеља Срба, ондашњих и садашњих. По речима великих црквених Отаца, блудничили су са туђом невестом, која се зове црквена епархија или црквена област, чиме су и Артемија нагнали да неканонски залази у туђе области, стављајући ревновање за правоверје изнад црквеног поретка.

У криминологији је познато да злочинац неодољиво одлази на место злочина. Тако чине и њих двојица, Амфилохије и Атанасије, кад учествују у Грачаници при обележавању Косовског боја, али и у другим случајевима који се тичу Косова и Метохије.

Један само начин постоји да се ослободе ужасног ропства изазваног неизмеривим таквим злочином. Тај начин се састоји у васпостављању канонског поретка, односно у враћању владике Артемија, док је још жив, као канонског епископа Рашкопризренске епархије, јер после његовог упокојења, никаква могућност неће постојати за искупљење Амфилохија, Атанасија и осталих саучесника због таквог неканонског поступања.

Овим немам намеру да кажем да је Артемије анђео, али је у односу на њих двојицу прогонитеља далеко исправнији у сваком погледу. Злоба и завист што их прожима узрок су слепила због којег не могу да виде шта би се постигло васпостављањем канонског поретка у Рашкопризренској епархији, као на пример:

– Постигло би се јединство у Српској православној цркви;

– Повратком Артемија и читаве војске свештених лица која га следе, ојачала би  Рашкопризренска епархија, а преостали Срби на Косову и Метохији били би охрабрени у настојању да остану тамо где су;

– Епархије Српске православне цркве не би биле угрожене устројством које је у Србији, али и другде, спровео владика Артемије, изазван окрутношћу прогонитеља, али и свестан да у односу на каноне који такву праксу осуђују предност даје очувању правоверја, тј. борби против јереси која се увукла у поједине епископе; борби против екуменизма као свејереси; борби против разарајућег филопапизма као слушкиње глобализације света;

– Свима би се дало до знања да не може да се размишља о јурисдикцији Цариградске цркве или Охридске архиепископије на територији Косова и Метохије, или о оснивању, у складу са геополитичком стратегијом Америке, самосталне православне цркве на тој територији зато што је, иако злочиначки, створена Република Косово;

– Смањило би се притајено настојање римокатоличке дипломатије да помоћу Шиптара својата српске православне храмове и др.

У великој су заблуди српски политичари који хвале папу зато што Ватикан није признао насилнички створену државу Косово, ради чега жале што још увек није посетио Србију. Ко иоле зна нешто о препреденој вековној дипломатији Ватикана на штету православних, основано може да закључује какву све корист од тога очекују римокатолици.

Један од бројних Шиптара, којима је Ватикан, односно Рим, ближи од Београда, био је Ругова као потајни римокатолик.

Најлукавија стратегија римског епископа да под собом има читав хришћански свет препознатљива је под плаштом „пуног заједништва“ као тобоже израза послушности вољи Исусовој, ради чега треба развијати „дијалог“ у духу екуменизма све до заједничког причешћивања. У тој таквој стратегији римски епископ има многе сараднике међу православнима, један од којих је, и то најглавнији, садашњи цариградски патријарх Вартоломеј. Не заостају у томе, што потајно што јавно, ни Амфилохије и Атанасије са својим изабраницима епископима какви су Григорије и Максим. Њихов филопапизам, на челу са цариградским патријархом, срачунат је на јачање одавно рођене идеје о „источном папизму“ који није ништа друго до растакање саборности без које је Православна црква незамислива.

Обојица, Амфилохије и Атанасије, друговали су са Вартоломејем као јерођаконом и ватиканским васпитаником; Амфилохије најпре у Риму па све до ових дана, а Атанасије за време тромесечног боравка на Светој Гори, по благослову цариградског патријарха Атинагоре, истакнутог филопаписте. У вези са истовременим боравком на Светој Гори Вартоломеја и Атанасија Јевтића сајт Борба за веру може да нађе и поново објави мој текст из којег се сазнају почеци Атанасијевог несрећног екуменизма до мере да се усудио да и св. Јустина Ћелијског представи екуменистом, иако је овај написао да је екуменизам свејерес.

Завист, злоба и мржња Амфилохија и Атанасија према Артемију не омогућавају им да себе победе у смислу да изнад свега ставе добробит Српске православне цркве и Србије. Они, у ствари, то и не могу, јер су се ставили у службу светских моћника. У противном, Атанасије би завршио у Хагу, а Амфилохије неће да крши обећање дато комунистима који су му опростили неслужење војног рока и цепање југословенског пасоша, као ни обећања дата Милу Ђукановићу, за кога је у разним приликама имао разумевања. Он је овога довео патријарху Павлу ради разговора. Има ли данас икакав интерес Амфилохије од тога што је његов Мило Ђукановић пркосно, на штету Срба, признао Косово као независну државу.

Епископ Атанасије (Јевтић), Велибор Џомић и митрополит Амфилохије (Радовић) (Фото: Блиц)

Нико од светских моћника, ама баш нико, није могао да смени и протера владику Артемија са трона Рашкопризренске епархије. То су могла да учине само сабраћа архијереји, ради чега су и злоупотребљени, изазвавши тиме поразне последице по Српство, које се из дана у дан увећавају и множе.

Пошто не видим у Српској православној цркви некога ко би био кадар да на плећима понесе терет васпостављања канонског, односно црквеног јединства, враћањем Артемија на чело Рашкопризренске епархије, добро би било ако би се међу државницима нашао човек који би, ради Српске православне цркве и Србије због околности у којима се налазе, покренуо епископе да се усредсреде на правилан црквеноканонски поступак како би се разрешило то толико болно и штетно питање. Ако су светски моћници као србомрсци били кадри да употребе српске епископе да смене и протерају владику Артемија са Косова и Метохије, зашто не би данашњи српски властодршци били кадри да покрену, боље рећи, присиле, исте те епископе да Артемија врате на чело Рашкопризренске епархије? Стварно а не привидно саборно јединство у Цркви, али и мир и благостање у Србији постиже се здравом пуноћом средњовековне симфоније.

Из историје канонског права позната је пракса да се Црква у нужди обраћала световним властима за очување поретка и мира унутар ње саме, што води складу и у држави. Из новије историје Српске православне цркве навешћу пример о томе како је чак и комунистичка власт умела бити од користи црквеном поретку. Наиме, када сам 1975. године објавио текст под насловом: Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја (в. М. Петровић, Одабрани радови у шест књига. Неколика црквеноканонска, богослужбена и језикословна питања, Београд 2014, стр. 31–40) настао је метеж, колико у црквеним круговима толико и у државним установама. Више пута су ме позивали на разговор у Републичку комисију за односе са верским заједницама. Оптуживали су ме да, наводно, тим текстом рушим мостове добрих црквенодржавних односа. Указао сам им да црквеноканонско учење налаже да удова, тј. упражњена епархија у року од три месеца мора бити попуњена, изузев ако је ненормално политичко стање због којег је то немогуће. Тада је Загребачка митрополија дванаест година била упражњена; захумскохерцеговачка седамнаест година итд. Када после педесет година, на пример, неко буде писао историју Српске православне цркве овог времена, рекао сам им, само један закључак може да изведе, а то је – да упражњене епархије нису попуњаване у канонском року зато што је владала комунистичка партија СФРЈ, односно биле су ненормалне политичке прилике. Чим су се у то уверили, извршили су притисак на Свети архијерејски сабор да попуни упражњене епархије. Наједном је изабрано пет нових епископа, што је био преседан. Тада је у Загребу, после дванаест година упражњености, постављен митрополит.  Срећан сам због таквог исхода ствари. Нисам жалио што сам због објављивања таквог текста добио отказ у Патријаршији, где сам водио имовинскоправну службу. Обистиниле су се речи патријарха Германа: „Ако тај текст објавиш, знај да сечеш грану на којој стојиш“. Колики је страх постојао од пуштања у јавност таквог текста схватио сам и по речима епископа будимског Данила: „Добро је ако то објавите, али немојте рећи да сам га ја прочитао пре објављивања“.

За поражавајуће стање, настало услед протеривања са Косова и Метохије канонског епископа Артемија, нико не сме остати равнодушан. Решиво ће то стање бити тек онда кад се победи сујета, завист и мржња уколико се жели Српској православној цркви и Србији добро. Није велики онај ко истрајава, јогунасто правдајући почињену грешку, него је велики онај ко је кадар да грешку призна и исправи.

(Борба за веру, 9. јул 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Епархија рашко-призренска, Миодраг М. Петровић, владика Артемије, митрополит Амфилохије