Потурићу нож под грло, грло под њихове зубе / мојом крвљу нека се напоје, / појешћу своје дете и очи извадити сама / да сечиво не отупи за нова клања
Шаранова јама (Фото: Јадовно 1941)
Над јамом дубоком стоји. Покидали јој црева.
Крсти се и моли. Боже, где си? Јеси ли са њима?
Под крстом крвник обитава, на крсту разапета жртва.
Земљу не ломиш, канап не кидаш.
Можеш нам дати крила.
Видиш ли? Режу дечија грла.
Ћутиш. Ћутао си када су ти убијали сина.
У јами ћу да почивам ако ме не разнесу птице.
Наћи ћеш ме у пољу, на врби, под крушком
у кориту реке, на камену голом, у кљуну гаврана
и дрвету сувом које црв једе.
Хвала ти, Боже!
Потурићу нож под грло, грло под њихове зубе
мојом крвљу нека се напоје,
појешћу своје дете и очи извадити сама
да сечиво не отупи за нова клања,
бацићу се у врелу воду и пићу крв своје браће.
Хвала ти, Боже!
Ја не могу да умрем!
Спасиће ме неко из јаме, запаљене цркве
из логора, ископане куће.
Мој син ће уз гусле опевати ране моје
његов неће хтети оца да спомене.
За мном ће кукати звона, палиће ми свеће
прекрстиће се када прођу поред јаме.
За њим ће се црнина скидати и клети молитве тешке
да се никада и нигде такво зло не подиге.
На његовом гробу рашће трње.
Хвала ти, Боже!
Моју крв оплакаће, његово бешчашћење
ништа неће моћи да опере, ни покопавање ране скрнављене.
Хвала ти, Боже, не стави ме међу напуштене и укорене.
Тешко њему!
Његове муке су вечне!
Categories: Аз и буки
Оставите коментар